Zoran Todorović Toša
„javnom borbom, porukama i slikama otvara oči narodu“, ovoga puta na mladenovačkom silosu:
„Stavio sam sprej na leđa i oko dva noću, sa ulice, jer nema ograde, popeo se preko gromobranske trake na visini od oko 20 metara i napisao to (‘DOS laže’, ‘Vuk zna put’; prim. ur.). Morao sam dobro da se skoncentrišem, jer mozak može da se uplaši i da padneš. Nije to pitanje hrabrosti i odlučnosti. Jednostavno te nešto vodi putem vladike Nikolaja, moraš to da uradiš da otvoriš oči ovom narodu.“
(„Ćirilica“)
Bora Đorđević,
pevač, komentariše izvinjenja predsednika Mesića i Marovića: „Besmisleno i smešno. Jednom davno napisao sam pesmu Otcepi se, Milo u kojoj kažem: ‘Ako treba, Milo, da se govno proguta, izvini se Zagrebu, bar još pet, šest puta.’ I to se naravno dogodilo, doduše, ne sa Milom, već sa Marovićem.“
(„Svet“)
Života Mijailović,
deda Mijaila Mijailovića, optuženog za ubistvo švedske ministarke spoljnih poslova Ane Lind, o unuku: „Znam da je nešto loše, čim ste vi došli, nećete da kažete zašto. Onaj kome se najviše radujete najviše gorčine ti donese. Ne da ti ni da umreš na miru…“
Kosana Mijailović, baka osumnjičenog Mijaila, govori zašto se još nije čula sa sinom: „Neću da zovem, da potresam svoje jedino dete. Imamo dogovor da on zove nedeljom u 10 sati. Sačekaću nedelju. Pitaću: ‘Dragane, šta ima novo’ i videću šta ima da mi kaže… Ako je moj unuk ubica, šta ću ja, sinko? Oni imaju švedski pasoš, imaju oca i majku i što bi nas potresali. Imam osamdeset godina i ne znam da je moj unuk bio bolestan. Samo ga je ponekad bolela glava. Kukao je, ali nije bio nervozan. Stalno smo mu pričali: ‘Mićo, ne veruj nikom’ i sve mislim da mu je neko nešto podmetnuo.“
(„Blic“)
Žarko Trebješanin,
psiholog, o ponašanju naših političara: „Pozitivno je to što naši političari idu u neke škole i uče kako da se ophode sa javnošću, u medijima, kako da izgledaju, kako da grade imidž, ali je komičan način na koji rade, što to bukvalno shvataju. Recimo, dođu Amerikanci i ispričaju da političar kada se pojavi na tribinama mora da ima takvo odelo, ovakvu mašnu, košulju… Sada su mnogi bukvalno prihvatili te norme koje važe za Ameriku ili Evropu, gde je to sasvim normalno, i gde se to lepo uklapa. Ovde, jednostavno, ne stoji. Mislim da je običnim građanima to smešno, jer vrlo brzo uče da to nije njihovo autentično ponašanje, pa može da izazove podsmeh.“
O sličnosti političara sa njihovim vođama: „Ovde se radi o potpunom poistovećivanju sa svojim vođom. U psihologiji postoji dobar izraz za to – identifikacija sa agresijom. Taj vođa, koji može da bude strah i trepet u stranci, može da izazove jednu reakciju i da bi mu se dodvorili počinju da se ponašaju na isti način, imaju iste gestove, pričaju na isti način. U psihologiji je poznato da učenici koji se jako plaše svog učitelja počnu da ga imitiraju. Potpuno nesvesno imitiraju način ponašanja, ritam rečenica, sve preuzimaju, tako da je to svima smešno u odeljenju, osim tom učeniku, koji i nije svestan svog ponašanja.“
(„Večernje novosti“)
Velimir Ilić,
predsednik Nove Srbije, o svojoj kandidaturi: „Meni je jako teško da idem sam na izbore, ovo je jedno žrtvovanje, ali stav naših opštinskih odbora je da ćemo potpuno pući i nestati sa političke scene ako tu odluku ne ispoštujemo.“
(„Večernje novosti“)
Laslo Vegel,
književnik, o nacionalnim manjinama: „Kad god prebacite na Drugi program Televizije Novi Sad videćete pripadnike folklornih drštava manjinskih nacionalnih zajednica kako igraju. Tamo, dakle, manjine samo igraju i plešu, pa se moramo zapitati šta država hoće da nam poruči… U Srbiji postoji velika disproporcija između onoga što piše u zakonima i onoga što se dešava u praksi kada je u pitanju ostvarivanje manjinskih prava. Recimo, zamislite dete mađarske nacionalnosti koje u školi uči da je Kraljević Marko njegov nacionalni junak. Kako, za ime boga?“
(„Ekspres“)
Lepa Lukić,
pevačica, na pitanje novinara kako je uspela da se ne „inficira“ turskim melosom, odgovara: „Samo sam pevala ono što se meni sviđa i ono što osećam. Sve ove ‘popularne’ estradne pesme ja mogu da otpevam, dok pola estrade ne može da otpeva ono što možemo neke moje kolege i ja. Oni mogu da pevaju samo ove limunade, koje ja mogu da odzviždim.“
(„Ekspres“)
Prljavi inspektor Blaža,
pevač, o svom kućnom ljubimcu: „Znalci su tvrdili da je reč i retkoj vrsti psa na ovim prostorima: DODž-u (domaća obična džukela), tzv. avlijaneru, ali sam odmah shvatio da je reč o prerušenom pit bulu. Dao sam mu ime Roki, po Silvesteru Staloneu, ali sam nakon nekoliko dana proučavanja utvrdio da je Roki u stvari – žensko. Odmah sam je prekrstio u Ritu. Po Riti Hejvort, naravno… Tačna je teorija da čovek i pas liče. Evo, Rita je pljunuta ja. Kad god vidim svog psa, pomislim na sebe. Prava je džukela; izađe kad hoće, lunja, pretura po kontejnerima… Geni su geni. Ne znam na koju vrstu psa najviše liči, baš je izmešana. Kad je začeta, mora da je bila luda žurka… Rita obožava pivo. Popije malo, ošamuti se, pa onda ceo dan spava.“
(„Blic“)
Vojislav Koštunica,
predsednik DSS-a, o izborima: „Javno mnjenje je sasvim nepodeljeno i nedvosmisleno za parlamentarne izbore. Ovi izbori će se dobiti na tome da li ste za izbore ili protiv izbora, i izbore će dobiti oni koji su protiv izbora.“
(„Kurir“)
Gordana Pop–Lazić,
narodni poslanik SRS-a, o sudskoj odluci po kojoj stranka kojoj pripada mora da se iseli iz svojih prostorija u zgradi Magistrata u Zemunu: „Sudija smatra da je zgrada namenjena za potrebe opštinskih službi i javnih kulturnih delatnosti. Mi nismo nekulturna stranka i pitamo se šta bi bilo da se u zgradi nalazi humanitarna organizacija. DOS je ovim potezom dokazao da je Tomislav Nikolić apsolutni favorit za predsednika Srbije i da su oni toga svesni.“
(„Kurir“)
Zoran Cvijanović,
glumac, govoreći o situaciji u zemlji, izlaže sopstvenu teoriju – kako će se Srbija vratiti na pravi put: „To vam je kao kad se prehladite, pa vam curi na sve strane i, naravno, neprijatno izgledate. Ali, to će da prođe.“
O ulozi Mileta u igranoj seriji „Mile vs. tranzicija“ kaže: „Mnogo je lepo biti Mile: da mi je njegov mozak, pa da se odmorim kao čovek! Onako, ponašaš se bez ikakve kontrole, radiš šta ti padne na pamet… Kad smo radili seriju shvatio sam da je biti Mile kao kad slomiš ruku pa ti je stave u gips – prođu bolovi i nemaš više nikakvih problema.“
(„TV revija“)
Tomislav Nikolić,
zamenik predsednika SRS-a, o odlasku naših vojnika i policajaca u mirovnu misiju u Avganistanu: „Neka u Avganistan ide Boris Tadić, ako mu je dosadno, preporučujem mu da povede Natašu Mićić sa sobom. Moj sin je služio vojsku u vreme NATO agresije i vaspitan je da brani samo Srbiju, i nikoga više. U mirovnu misiju nikada ne bih slao ni tuđe sinove.“
(„Kurir“)
Vjera Mujović,
glumica, na pitanje kako održava kosu kaže: „Operem je jednom nedeljno, i to je sve. Ne sušim je – spavam sa mokrom kosom ma koliko lekari govorili da to nije zdravo. Ludim od zvuka usisivača i zvuka fena, to me izluđuje. Perem je najobičnijim šamponom. Verujem da svako može lepše da izgleda ako pročita neku knjigu ili odgleda neki film.“
(„Kurir“)
Gorica Mojović,
član gradske vlade, govori kako troši platu: „Oblačim se na rasprodajama gde sam i kupila kostim za otvaranje Bitefa po ceni od 1.100 dinara! Kupujem na pijaci, farba me muž, a friziram se za 150 dinara.“
Dušan Kovačević,
dramski pisac, reditelj i dobitnik nagrade na filmskom festivalu u Montrealu, pre nekoliko dana saznao je da će njegov film Profesionalac biti kandidat na 76. dodeli Oskara. Na pitanje šta će za njega predstavljati taj Oskar ukoliko ga dobije kaže: „Prvenstveno veliki trošak, jer tu mora da se kupi i novo odelo, pa cipele i sve što ide uz takve prilike. I zamislite sad čoveka čiji film uđe u najuži izbor; pokupuje sve to, a onda ne dobije ništa. Da se meni nešto tako desi, ja bih sve to poneo i rekao: ‘Ljudi, dajte Oskara ili mi vratite pare!’“
O aktuelnoj vlasti: „Ako imate jedan osećaj koji ljudi svesno ili nesvesno artikulišu preko strepnje, neizvesnosti, straha, anksioznosti i svih ostalih stvari, onda bi ovi iz DOS-a trebalo prvo da okrenu apoteke i pitaju koliko je juče prodato bensedina. I ako se prodaja povećava, da onda sednu i kažu: ‘Ljudi, ovde nešto nije u redu. Količina bensedina je adekvatna našoj nesposobnosti da radimo posao. Jer, onoga dana kada ljudi prestanu da piju bensedin, mi smo nadrljali.’ U trenucima kada je ovolika socijalna nesigurnost, kada imaju milion i po nezaposlenih, šta misle, da će neko glasati za predsednika nepostojeće zemlje? A ono što je još strašnije u celoj toj priči, da se pod tu komediju nekako provuče i priča o himni i grbu. E, sa tim je, onako, došao ‘šlag na tortu’.“
(„Ekspres“)
