Ostaviću policiji nekoliko dana da završi svoj posao, pa ako oni ne saopšte ko mi je minirao mercedes saopštiću ja

Rade Šerbedžija,

glumac, poslednjih meseci je promoter „grand“ kafe:

„Ljudi, pa ja uopšte ne pijem kafu! Nisam zadužen da kažem da pijem tu kafu, jer ovog časa ne reklamiram tu kafu. Osim toga, ne reklamiram je bez Dragana Nikolića, ali da mi je Dragan tu, rekao bih da je ‘grand’ najbolja.“ („Blic“)

Meri Cakić,

kažu, „lutka sa naslovne strane“, „nikada se nije stidela svoje ‘rodoljubive’ orijentacije i pripadnosti JUL-u“:

„I dalje sam član, ali me niko nikada nije u JUL-u nizašta pitao. Profesor Mira Marković koju veoma uvažavam i koja je jedna divna, topla i humana žena i dalje je okružena timom gubitnika, koji mi nije dozvolio da se probijem do nje. Najviše mi smeta što se mnogi poznati pevači sada „peru“ od svog članstva u partiji. Jedna od najaktivnijih bila je tadašnja Čerovićeva sekretarica, a danas pevaljka Sanja Mitanovska. Merima Njegomir je bila član i SPS-a i JUL-a, a novokomponovana slikarka Zorica Šuica je jurila Tatjanu Olujić da je ubaci u Gradski odbor za kulturu. I Zoran Kalezić sada pokušava da prikrije svoje julovske tragove. Zorica Brunclik je mnogo dobar čovek i nikada nije porekla svoje članstvo, a Maja Nikolić je JUL-u debelo otimala pare pevajući im himne i učestvujući na julovskim skupovima.“ („Kurir“)

Isidora Bjelica,

književnica, kolumnistkinja, upućuje primedbe potpredsedniku vlade:

„Ne razumem Koraća koji se obrušio na američkog ambasadora. Ne vidim ništa loše u tome što Ameri smatraju da njihovi građani ne treba da idu u Hag. Naprotiv, smatram da u Hag ne treba da idu Amerikanci, a ni mi Srbi. Zato ne shvatam Koraća kako može noću šenlučiti, lokati i klopati po prijemima NATO ambasada, a danju blefirati nesrećne Srbe okupljene oko kontejnera sa nalepnicama Evropske unije, drčnim suverenim izjavama.“ („Kurir“)

„Zona sumraka“

objavljuje numerološku analizu potpredsednika vlade Čedomira Jovanovića:

„Ove 2003. godine, koja je godina petice, Jovanović ima u broju bioritma tj. svog ponašanja četvorku. Četvorka predstavlja breme koje te osobe moraju ove godine da nose. Nije teško pogoditi da je to breme smrt premijera Đinđića i odgovornost koju je posle tog događaja Jovanović preuzeo na novoj funkciji. Četvorka označava golgotu, opterećenja i kataklizme, napore kroz koje moraju da prođu osobe koje je imaju. Zahvaljujući snazi volje koju duple osmice imaju, Čeda nikada neće podneti ostavku na mesto na koje je izabran. Svoj posao će obavljati iskreno i do poslednjeg atoma snage zbog već opisane želje da unese harmoniju i promeni svoju okolinu. Postoji velika šansa da Čeda materijalno zloupotrebi svoju funkciju, s obzirom da osmice označavaju materijaliste, a on ih ima dve. Njega čeka još iskušenja, a među njima posebno kriza u odnosima sa bliskim saradnicima, neki mogući sukob interesa u Demokratskoj stranci ili Vladi. Brojke najavljuju da postoji velika verovatnoća Jovanovićevog odvajanja od sadašnje stranke. On će možda do kraja ove godine biti u situaciji da okuplja nove saradnike oko jedne nove političke stranke!

Čedomir Jovanović bi sledeće godine, i to u njenoj prvoj polovini, mogao da se nađe u tako nepovoljnoj situaciji da mu jedino rešenje bude odlazak iz Srbije! Da li će se on zaista odlučiti na takav korak i da li će mu zaista već dogodine politike biti ‘preko glave’, ostaje da se vidi.“

Zaharije Marković,

je 24. maja 2003. godine u hramu svetog Save gde je i obavljena svečana kanonizacija vladike Nikolaja Velimirovića, koji je uveden u kalendar svetih Srpske pravoslavne crkve i proglašen za 77. srpskog sveca, video lik vladike tokom liturgije.

„Bio je tako jasan, lebdeo je u kupoli ovog hrama. Držao je samo neku knjigu u levoj ruci i skupljena tri prsta u desnoj. Ništa čuo nisam, samo je gledao i blagosiljao taj silni narod. Očinjeg mi vida, tako je bilo, ja lud nisam, a još uvek dobro vidim.“

Nemanja Marić

iz Niša tvrdi da nije mogao da priđe odru vladike: „Neko je na mene bacio neku crnu magiju ili nešto slično jer sam osetio veliku vrelinu i čudan, tup bol u glavi i stomaku pri prilasku odru našeg sveca. Pored njega nisam mogao da stojim ni ceo minut. Kao da sam stajao pored žive vatre, buktinje, tako je nešto zračilo iz tog kovčega. Nisam mogao da izdržim taj osećaj, moram potražiti nečiju pomoć, savet, jer je ovo sigurno neki znak.“

Zora iz Čuruga kaže:

„Bio je to osećaj radosti kakvu sam doživela samo nekoliko puta u svom dugom životu. Stajao je lik vladike u kupoli hrama i pevao liturgiju sa svim ostalim velikodostojnicima, nikada ovo neću zaboraviti dok sam živa.“

Jedna seda starica

imala je slično iskustvo:

„Sin moj je među grešnima uhvaćen u ovoj policijskoj akciji ‘Sablja’ a i ranije je bio u zatvoru“, priča jedna seda starica i nastavlja: „Ništa nisam mogla da učinim da ga vratim na pravi put. Noć pred ovaj veliki dan sanjala sam vladiku koji mi reče da smo svi grešni i da nas pokajanje i vera spasavaju i da će moj sin grehe okajati kao i svaki grešan čovek. Morala sam danas posle tog sna doći da celivam mošti velikog vladike.“ („Zona sumraka“)

Zorica Jocić–Šuica,

akademska slikarka i vajarka ili „kontroverzna prestonička umetnica“ za koju je Margit Savović, predsednica Partije uspešnih žena, rekla da se više ne druže jer je „Jocićeva veliki licemer i da se sa njom družila iz koristoljublja“, na optužbe odgovara:

„Zaista mi nije jasno kakve sam ja to koristi imala od Margit, osim što me je jednom, o trošku države, vodila u Kotor gde mi je pravila scene i diktirala ponašanje po njenim pravilima. Sećam se da nije mogla da se kupa u hotelskom bazenu kako ne bi pokvarila frizuru, što se automatski odnosilo i na mene, pa smo celo popodne provele čitajući neke glupe knjige.“

Na pitanje novinara, da li je Margit imala ljubavnu aferu sa nekim „poznatim muškarcem“, priča:

„Znam da se ’97. godine po nekim hodnicima u Vladi Srbije ljubila sa Vukom Draškovićem, a kasnije mi je, cerekajući se, pričala kako je Vuk po svoj prilici dobio šamarčinu od Dane jer su šljokice sa njenog lica završile na njegovoj bradi i brkovima. Savovićkinih avantura ima mnogo, ali ću mnoge od njih morati da sačuvam kao kečeve u rukavu kada ponovo počne da laje o meni po medijima.“ („Svet“)

Vuk Drašković,

predsednik Srpskog pokreta obnove, dao je ove nedelje nekoliko intervjua:

„Šta vas poslednjih meseci najčešće pitaju strani novinari? Koja je vaša procena ili pretpostavka za njih najinteresantnija?“

„Svi, i to kao prvo, postavljaju isto pitanje: zašto se ne čuje moj glas?! Odgovaram im da sam ja pod ovom vlašću zabranjen. To sam rekao i u poslednjem, nedavnom intervjuu CNN-u. Medutim, istovremeno objašnjavam da nije ni malo slučajno što sam zabranjen, jer sadašnja vlast nastoji da među mnogim lažima narodu proda i laž da oni, takvi kakvi su – nemaju alternativu. Kada bi centralni, a pre svih elektronski mediji bili otvoreni za Srpski pokret obnove i za mene, ta podvala pukla bi kao mehur od sapunice, jer bi narod video da ima alternative i da je alternativa ona prava nacionalno-demokratska opcija koju predstavlja Srpski pokret obnove, i to od svog osnivanja. Vreme nam je u svemu dalo za pravo.“ („Srpska reč“)

„Ponovo vas nema u centralnim medijima?“

„Nema me, jer sam zabranjen od sadašnje vlasti, više nego što sam to bio za vladavine Slobodana Miloševića. Televizijski urednici mi priznaju: ne smemo, naredili nam.“ („Blic“)

„Verujete li da se SPO može oporaviti i da ćete se naći u prilici da uradite nešto od svega toga?“

„Može i mora. Mi smo danas poslednja linija odbrane. To zna ova vlast. Nije slučajno što je centralnim medijima, posebno televizijama, naredila da Vuka Draškovića tretiraju kao mrtvog. To mi sami ljudi iz medija govore obarajući pogled. Zato sam zabranjen. Zato što žele da sakriju od Srbije alternativu.“ („Večernje novosti“)

Dragan Bjelogrlić, glumac, o bontonu kaže:

„Najbitniji mi je bonton u odnosu muškarca prema ženi. To je nešto što nedostaje našoj sredini i to ne samo u domaćem vaspitanju već i u saobraćaju, na ulici… Žao mi je što ne znam sva ta pravila, jer to nisam imao kao predmet u školi. Sviđa mi se da pri rukovanju sa muškarcem žena prva pruži ruku. To je jedino pravilo koje mnogi muškarci ne poštuju.“ (Status)

Olivera Kovačević,

novinarka TV Pinka:

„Kod nas je insistiranje na otmenom držanju krajnje sumnjivo, jer ne sadrži određenu dozu muževnosti. U Srbiji je sloboda ponašanja bacati smeće kroz prozor, biti najglasniji u kafani, pobiti putnike u trci za slobodno sedište, ‘mangupski’ preći preko reda, posvađati se kad god je to moguće ili održati nekom nesretniku predavanje na javnom mestu. Funkcionisanje po principu ‘puče živac – otkači se ruka’ je u našem temperamentu, ali je sigurno put kojim se među civilizovnim ljudima ređe ide, i, naravno, nije po bontonu. Bonton u Srbiji je, verovatno, privilegija uskih krugova ljudi.“ („Status“)