Sandra Lalatović,
voditeljka licencnog kviza „Najslabija karika“, oduševljena je svojim uspehom:
„Sve mi ovo imponuje, jer sam posle tri godine u poslovima vezanim za medije dobila da radim veliku stvar. I sada pomislim: ‘Bože, ne mogu da verujem da se ovo baš meni dešava.’ Naročito kada uporedim britansku koleginicu koja ima šezdeset godina i koja je trideset godina vredno radila da bi joj se otvorila mogućnost da vodi ‘Kariku’ i tako postane najpopularniji i najplaćeniji voditelj.
(…)
Moji roditelji su beskrajno ponosni, ali me ne doživljavaju kao zvezdu.“
(„Ekskluziv“)
N.N.
gledalac emisije „Zamka“ na TV Pinku:
„Zorane, Zorane, što otvori Srbima oči da gledaju u mrak.“
Slađana Slavković,
mlada voditeljka BK televizije, ima stan čijim je uređenjem „ostvarila svoje vizije“, koje su se „sudarile sa nepopustljivom odlučnošću njenog oca“:
„Tvrdoglavo sam istrajala u svome. Ne mogu reći da se gorko kajem što nisam očeve stavove usvojila i prihvatila kao zdrav rezon, ali ovaj nameštaj definitivno nije previše udoban, što mogu da konstatuju i svi moji prijatelji. Ali ne pravim fetiš od njega, niti mu namenjujem ulogu eksponata.“
(„Ekskluziv“)
Vladimir Popović,
za prijatelje Beba, „kontroverzni bivši šef Biroa za komunikacije u Vladi Srbije“, govori šta mu je imponovalo kod Zorana Đinđića s kojim je bio prijatelj:
„To što je izgledao kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao.“
O izbornoj noći 24. septembra 2000. godine u sedištu DSS-a, priča:
„Oko pola četiri ujutru krenuli smo iz sedišta DOS-a u DSS. Nosili smo tortu na kojoj je bio znak DOS-a. Iz jedne pozitivne karnevalske atmosfere došli smo u jednu kamernu, mračnu, depresivnu prostoriju, gde su svi ćutali, gde je bio opšti tajac. Mislili smo da se desilo nešto strašno. Ali, ne! Oni tako slave!“
(„Plejboj“)
Nikola Đuričko,
glumac, na pitanje da li nakon godinu dana braka bar razmišlja o tome kakav će biti roditelj jednog dana:
„To doživljavam na sledeći način: zamislite da jedete jedan sendvič, i u tom momentu već razmišljate o drugom. Ili, mislite o tome kakva je pljeskavica tamo negde i kako biste sad nju jeli. Smatram da je zgodno baviti se sendvičom koji jedete u datom trenutku i ne razmišljati dalje od njega. Kad god sam o nečemu razmišljao, razočarao sam se. Možda je ovo glupo poređenje, ali ne znam na koji način da vam objasnim.“
(„Zdravlje i lepota“)
Dejan Pantelić,
voditelj, o emisiji „Idol“:
„Ideja da od ‘običnog’ čoveka za svega sedam meseci napravimo svetsku muzičku zvezdu izgledala mi je jednaka nastojanju da, u istom roku, od ‘obične’ osobe napravite specijalca antiterorističke jedinice.“
(„Zdravlje i lepota“)
Anđelija Vujović,
manekenka, priča kako se upoznala sa najboljom drugaricom, takođe manekenkom Tanjom Čavić-Koprivica:
„Pre putovanja u Budvu videle smo se nekoliko puta na revijama. Kada san došla na aerodrom 1997. godine, zatekla sam mnogo manekenki i manekena. Trebalo je da radimo veliku reviju Mičiko Košino. Tanjica je stajala među manekenkama i, kako me je videla da ulazim na aerodrom, krenula je ka meni i rekla: ‘Ti ćeš da budeš sa mnom u sobi!’ Bilo nam je predivno, ubijala je bubašvabe po sobi! Kad vidim bubašvabu, ja počnem da vrištim i ukočim se. Tanja se takođe plaši, ali čuva svoju mlađu sestru. Uzme papuču i počne da udara.“
(„Zdravlje i lepota“)
Aleksandar Vučić,
potpredsednik Srpske radikalne stranke, o negovanju i ulepšavanju:
„Ovih dana planiram da se ponovo vratim sportu. Ranije sam redovno išao u teretanu, a sada sam, zbog predizborne kampanje i zato što sina vodim na džudo, prestao. O modi ne razmišljam mnogo. Najbitnije mi je da sam pristojno odeven i da se boje uklapaju. Od kozmetike, posle brijanja koristim Avonovu kremu za suvu kožu. Ne idem često u šoping jer to umesto mene radi moja supruga. Kupuje mi sve: od krema do gelova za tuširanje i šampona. Najčešće koristim voćne Palmolive kupke, a šampon ‘head and sholders’ je obavezan. Izuzetak su parfemi koje uvek sam biram. Ne volim teške mirise kao Kartije i Živanši. Verovali ili ne, koristim i parfeme koji su prestali da se koriste pre petnaest godina, poput Eksirius ruža. Od novijih, trenutno u mojoj kolekciji može da se nađe Bos.“
(„Zdravlje i lepota“)
Željko Mitrović,
vlasnik televizije Pink, o putovanju u Ameriku:
„Sutra idemo u Los Anđeles, a u nedelju ćemo prisustvovati dodeli Oskara. Pitam se kako ćemo izdržati da u sali provedemo punih šest sati, koliko traje ceremonija. Organizacija je toliko precizna i osmišljena da u slučaju da neko izađe makar samo na par minuta, odmah ulaze statisti i sedaju na njegovo mesto, kako se ni na trenutak ne bi mogle videti prazne stolice. Posle Oskara ćemo biti na Vornerovoj, Foksovoj i još nekoliko žurki, a zanimljivo je pomenuti i to da smo karte dobili od Meg Rajan.“
O problemima prilikom putovanja u inostranstvo:
„Do problema je, svojevremeno, dolazilo zbog predrasuda koje su o nama vladale. Međutim, imam utisak da su mi baš one dale određenu prednost prilikom nedavnog boravka u Americi. Čini mi se da su svi, s kojima smo imali sastanke, očekivali da se na vratima pojavi đavo iz Tasmanije. Pošto su umesto njega videli jednog relativno mladog momka, ako još za sebe mogu da koristim taj izraz, bili su iznenađeni. Svi naši razgovori su bili okrenuti ka budućnosti, bez osvrtanja na prošlost.“
(„Svet“)
„Svet„,
o pesmi Lane moje, kao plagijatu pesme Sen gelmez oldun azerbejdžanskog pevača Alihana Semedova:
„Nema ni dve nedelje da smo saznali da će Srbiju i Crnu Goru nakon dvanaestogodišnje pauze na Eurosongu predstavljati Željko Joksimović pesmom Lane moje za koju je napisao muziku i aranžman, dok je tekst delo Leontine Vukomanović. Ukus žirija i gledalaca se ovoga puta poklopio, a Joksimović je imao i zanimljiv scenski nastup odeven u kreaciju Verice Rakočević. Moglo bi se reći da je sve bilo idilično, a kompletna nacija je Joksimovića doživela kao nacionalnog junaka koji će toj Evropi pokazati da i mi imamo muziku, pevače i autore koji vrede. Međutim, radost nije bila dugog veka jer su se posle samo nekoliko dana u beogradskim muzičkim krugovima raširile glasine o tome da je ova pobeda nameštena. Ova priča, doduše, nije zaživela jer je Lane moje za vrlo kratko vreme osvojilo slušalačku publiku. Nakon toga počele su da kolaju glasine o tome da je pesma My bambi plagijat… Pomalo neverovatno, s obzirom na činjenicu da će upravo tu pesmu čuti gotovo cela Evropa… Naime, na kompilaciji Buda bar V – reč je o duplom CD iz 1993 – na prvom disku, pod rednim brojem trinaest, nalazi se pesma Sen gelmez oldun, inače autorsko delo azerbejdžanskog instrumentaliste Alihana Semedova. Izdvajamo je zato što neodoljivo podseća na najnoviji Joksimovićev hit i to baš na onaj koji ‘putuje’ na Evroviziju. Oni koji su čuli ovu pesmu šokirani su (pre)velikom sličnošću sa Lanetom, a da zlo bude veće, Semedov je poznati virtouz na balabanu, turskoj izvornoj fruli!“
(„Svet“)
Bratislav Braca Grubačić,
novinar, o bivšem šefu Biroa za komunikacije Vladimiru Popoviću Bebi:
„Beba je potpuno neobrazovan čovek koji je na jedan čudan način uspeo da ubedi ljude da je uticajan čovek. To govori dovoljno o njegovoj psihopatskoj strukturi. On je kao onaj psihopata u trileru. Uđe ti u život i neće da izađe. Sve je fantastično u početku i tek u pola filma vidiš da ti nešto nije dobro i da do kraja filma moraš da ga ubiješ. Beba Popović je ta vrsta. To što je bio konobar ne znači ništa. Ali on je oduvek imao tu psihologiju šibicersko-šanersku. Nije nikad bio intelektualac. Kad čitate ovaj intervju u ‘Plejboju’, zaključujete da je on pravi čovek za ‘Plejboj’. On je obrazovan na tim i takvim revijama. On zna gde se šiju odela od 10.000 dolara, gde se naručuju cipele koje se čekaju šest meseci. To je jedan provincijalac najstrašniji, koji se domašio belog sveta i velikih para, ali se nikad nije ukorenio tamo, a iskorenio se ovde, i on je sada ovde mučenik koji sebe smatra predstavnikom tog belog sveta. On misli da se beli svet zasniva na Armanijevom odelu, a ne zna da su beli svet i Evropa pre svega u glavi. To je jedan nauljen tip… On je jedan čovek psihopatske i paranoidne strukture koji ima opsesivan sindrom da permanentno u svemu pronalazi zavere. Kod njega ne postoji stav da je normalno da novinar istražuje pojave u društvu i državi ili da otvori neki problem, događaj, skandal. Ne. To je za njega sve velika zavera iza koje stoje neki ko zna kakvi.“
(„Kurir“)
„Danas“
U rubrici „Ličnost dana“ objavljuje portret dr Zorana Stankovića: „Ono što svakako nikoga ne ostavlja ravnodušnim jeste neobična navika generala Stankovića, o kojoj on bez ustezanja priča, da tokom obavljanja obdukcije komunicira sa mrtvima. To je, kaže, naučio od svog, sada pokojnog, profesora Pejakovića. Na osnovu povreda, položaja i ostalih činjenica mogu da se ispričaju poslednji trenuci preminule osobe i to čini osnovu nemog razgovora tokom obdukcije, objašnjava Stanković. Kao anegdotu Stanković ističe da je prilikom jednog ručka u Palati federacije jednom tužiocu Haškog tribunala pričao o ovoj navici, nakon čega se iznenađeni tužilac zagrcnuo i prosuo supu. Kasnije, kada su se sreli u Hagu, rekao mu je: ‘Sve mi pričajte, samo ne o razgovoru sa mrtvima!’“
