Nena Kovačević,
„pevačica izbeglica sa Kosova“, gde se često vraća da peva: „Na nastupe dolaze i Albanci i sa njima danas imamo bolje odnose nego što je to bilo ranije. Moj stari komšiluk iz Prištine, Albanci, kada su čuli da gostujem u Gračanici odmah su došli da me vide. I oni se žale i kukaju na ove silne dođoše, koji su preplavili Kosovo, prebegavši iz Albanije.“ O Kforovim vojnicima, Nena kaže: „Oni obično dolaze u naše restorane na večere, pa kad krene muzika, ostaju da se vesele sa nama. Imitiraju nas u načinu igranja, pljeskaju rukama i svenu kako mi gestikuliramo kada se veselimo.“ Da li se udvaraju devojkama? „Nego šta! Mnoge od njih su se zaljubile i udale za pripadnike mirovne misije. Pa i meni se jedan udvarao. Iz Bangladeša. Zove se Abduli, tamnoput je kao crnac. Dadoh mu telefon, onako bez veze, misleći da me neće zvati, kad on eto ti ga, stalno zove. Iako ne možemo da se sporazumemo, uporno zove. Upoznali smo se u Šilovu, kada me je vozio kao pratnja UN do Gračanice, a onda je uživao i u muzici.“ („U fokusu“)
Ksenija Zečević
„insistira da bude predstavljena kao vampir ili veštica“, „s obzirom na buran život, upečatljivo u sećanju joj je ostalo“: „Nikada neću zaboraviti, mislim da je to bilo negde pred početak rata u Hrvatskoj negde1989. ili 1990. godine, kada sam Arsena Dedića uhvatila za ruku i dovela u Dediće u Crnu Goru i rekla mu: Evo tu su svi tvoji koreni, odavde su Dedići, tek toliko da znaš. Ne sećam se njegove reakcije, ali znam da je bio jako zbunjen.“ Kakvu muziku sluša: „Nećete verovati, ne slušam nikakvu muziku. Klasičnu muziku – šta je klasična muzika? Ja to ne smem da slušam: Maler, Sibelius, Bruner, Verdi, Pučini i neprikosnoveni Mocart i njegov rekvijem, ja to ne smem da slušam, jer bih se, slušajući je, svakako bez razmišljanja bacila kroz prozor.“ Da li je srećna? „Vrlo malo ljudi ima to zadovoljstvo da doživi ono što se zove dodir, da budem jasnija da može sebi reći da je srećna žena.“ („U fokusu“)
Sandra
(29) objašnjava zašto su „Novosađanke najbolje ribe u Srbiji“: „Naša glavna prednost jeste što smo drugačije i prirodnije od Beograđanki koje gotovo sve listom imaju napumpana usta, veštačke nokte i inplantate gde god se mogu staviti. Mi ne pratimo te estradne trendove. Osim toga, nismo uniformisane. Da li smo pitomije to ne znam… Ali, sigurno nikada ne pravimo scene na javnim mestima. Kada smo sa drugaricama, onda se zezamo, skačemo po diskoteci… Ali, sa momkom se uvek ide na mirnija mesta, sa njima smo zaista pitomije. Nažalost naši tipovi nikada ne prilaze devojkama u gradu i previše su zatvoreni. Oni su na nas gotovo imuni.“ („Ljubav“)
Adrijana Jovanović,
pop pevačica i tekstopisac, priča o svom oblačenju: „Uvek sam bila sportski tip i sve mi lepo stoji. Nosim farmerke, mini suknju, čizme… Ali, nisam bogata da pratim svetske trendove. Volela bih da te što kupuju skupu garderobu stanu pored mene i da skupe noge i da ja skupim noge, pa da se vidi. A imalo bi šta da se vidi… („Ljubav“)
Dr Vladimir Milošević,
seksolog, govori o seksualnim tabuima u Srbiji: „Kada sam radio ankete na ulici i pitao ljude o oralnom i analnom seksu odgovarali su: ‘Jao, ne, ja sam porodičan čovek, ili, ja sam majka vaspitavam decu…’“ O homoseksualnosti kaže: „Homoseksualnost je manji tabu nego što je nekada bio, naročito za obrazovani svet. Kada bi recimo neki političar ovde izjavio da je homoseksualac, mislim da bi to bio kraj njegove političke karijere, dok bi se takve stvari pre tolerisale ljudima iz domena umetnosti.“
Srđan,
frontmen grupe Mobi Dik koja se svojevremeno proslavila pesmom „Rodiću ti sina kralja kokaina“, iznosi svoj stav: „Homoseksualnost je po meni nešto nenormalno. Ako je to momenat perverznosti neke ličnosti, onda nemam ništa protiv toga. Ali ako treba da postane socijalna svakodnevica, onda mi smeta. Ne mislim da su nenormalni u psihičkom, već u moralnom i zakonskom smislu.“ („Ljubav“)
Aleksandar Tijanić,
govori za list studenata Fakulteta političkih nauka i seća se atentata na Vuka Draškovića: „Kada su pucali na Vuka Draškovića bio sam u Budvi. Otišao sam da ga vidim, dan posle pucanja. Imao je ranu na čelu. Pokazao mi je dva metka na zidu koja su ga promašila. Ja mu kažem da bi se on ohrabrio: Vuče, imao si sreću jer je razmak između metaka bio 50 cm. Mene bi oba metka pogodila među oči, pošto ja imam glavu metar, a ti pola metra.“ On se nasmejao. Bila je tu i Danica. I ona se smejala. Pričali smo o mogućnosti da se suočiš sa smrću. Sve se dešava tako brzo. Razmišljao sam da li ima vremena da bilo šta kažem ubici pred smrt. Vuk me pita: Šta si smislio? Rekao bih mu: Pizdo! Vuk kaže: Jebo te, pa to je genijalno! Ja kažem: „To je moja reč! Ako te uhvatim da si me plagirao i da si kada su te ubijali rekao ‘pizdo’, napisaću: Laže, to je moja reč, to sam ja smislio!“
(„Politikolog“)
Milovan Ilć Minimaks,
„zaštitni znak malih ekrana“ se priseća: “ Tada je na čelo TV Politike došao neki bradonja koji se preziva Ignjatović, stari komunista, čijeg imena ne želim da se setim… On mi je preko svog ađutanta strogo zabranio da dovodim Zorana Đinđića u emisiju koju sam tada uređivao i vodio. To je kod mene izazvalo strašan bes i revolt, to nisam mogao da podnesem. Otišao sam iz te televizijske kuće jer nisam hteo da se brukam i nisam hteo da dozvolim da mi tamo neki Ignjatović određuje goste u emisiji.“ („Svet“)
Miodrag Milosavljević,
poznatiji kao Mile Srbin, osamdesetdvogodišnjak nije običan fudbalski navijač. „Ako biste nekome pomenuli njegovo pravo ime, verovatno bi ga prepoznao poneki komšija iz Gornjomilanovačke ulice na Vračaru, ali ako biste na Marakani uzviknuli Mile Srbin, ceo stadion bi ustao i aplauzom pozdravio to ime. Mile Srbin je zbog neizmerne ljubavi prema Crvenoj zvezdi triput pokušavao sebi da oduzme život.“ „Zbog moje Crvene zvezde, triput sam se ubijao. Prvi put, posle poraza od Partizana u Kupu, drugi put sam u Firenci, želevši da prekratim muke, legao na šine, i treći put, posle TV prenosa iz Atine i nesrećnog debakla od Panatinaikosa, reših da sebi konačno oduzmem život. Krenem od mog stana ka Kalemegdanu, svratim u svaku kafanu: vinjak, cigareta, vinjak, cigareta… Probudio sam se u bolnici. Svaki put su mi život spasavali drugovi, a možda bi bilo bolje da nisu. Srce me i dan-danas boli kad se setim 1953. godine i onih sedam primljenih golova od Partizana na njihovom stadionu. Od tada više nikada nisam kročio na stadion JNA. Pred kraj te utakmice srce me zabolelo, umalo da pukne. Mesec dana sam odležao u bolnici. Ni drugi put nije bilo lakše. Primimo gol u Firenci, a bili smo bolji tokom većeg dela meča. Drugovi mi opet spasiše život. Kad se voz primače na dvadesetak metara, skočiše i svukoše me sa šina. Ne znam da li je to sudbina ili bog zna šta, ali ni treći put mi se ne posreći da odem ranije na onaj svet. Ponovo sam završio na Urgentnoj klinici.“ („Blicnews“)
„Dečko„,
jedini gej magazin kod nas u rubrici life&style, recenzira kampanju za muški parfem: „Apsolutni hit, ono što se napolju zove ‘must have’ ili obavezna figura u aksesoaru svakog fashion viktima, jeste Iv Sen Loranov muški miris M7. Tom Ford je pošto je izvoleo da kupi kuću YSL rešio da malo pomeri granice i za reklame za navedeni parfem angažovao manekena koji je pokazao sve. Golo. Klot. E sad, nije važno što je on go, muška i ženska tela su u filmovima, spotovima, reklamama već toliko ogoljena i detabuizirana da se više niko ne lecne da vidi golaće. Fora je u tome, ja da vam kažem što je momak sa reklame potpuno prosečan, zgodan taman koliko treba, nenabildovan, maljav (konačno pravo muško) i u potpunosti je lik kakav se svakoga dana može sresti na ulici. Moram priznati da je posle deset godina favorizovanja Dži Aj Džejova i ostalih napumpanih heroja, nauljenih, depiliranih i sterilnih, koje su nam Versaće i Klajn gurali pod nos – ovo je pravo osveženje. Dečko iz komšiluka se vratio.“
Stanislava Ražnatović,
majka Željka Ražnatovića, govori o poznanstvu svoje snaje Cece sa Miodragom Lukovićem: „Legija se oženio Šucinom (beogradski kriminalac, prim.a.) žemom, kada je Šuca ubijen i ima sa njom dvoje dece. Svašta su pričali, rekli su mi da je Ceca u vezi sa Dragišom Binićem (nedavno uhapšen direktor FK Obilić, prim.a.). On je bio dobar drug Željkov, djeca su ga toliko voljela da sam rekla, pa dobro našla je dobrog oca za djecu. ‘Mama, šta ti pada na pamet, pa on ima svoju ženu’, rekla je Ceca. A, Legija je bio zamjenik Željkov. E sad, koliko je vremena provodio sa Cecom, možda je bio kao pratnja…“ („Publika“)
Nataša Bogović,
u rubrici „Pogled iz televizora“: „Terminologija ministra pravde, javnosti se obraćajućeg preko televizora, uveliko je nalikovala onome što bismo voleli da čujemo od ministra turizma: ‘Kapaciteti su 100 odsto popunjeni. Očekujemo premeštanje korisnika naših usluga u druge objekte. Ipak, i dalje primamo rezervacije i očekujemo uspešnu sezonu…’ Sve se to, naravno, ne bi dogodilo da je policija onomad otišla do Pere.“ („Danas“)
