Novica Urošević,
kompozitor, jedan od glavnih aktera estradne afere „Nikolić“, odgovara na optužbe pevačice Jelene Nikolić (koja se proslavila izjavom da je, u devetnaestoj godini, i dalje nevina i da redovno čita Bibliju – prim. ur.): „Nemoj, molim te, o njoj! Institucija Novice Uroševića je isuviše velika i nema vremena da se bavi providnim trikovima zastarelog Gebelsa, nakinđurene Kamelije i žrtvovanih roditelja. A njoj bi bilo mnogo pametnije da uči da peva, a ne da joj Baja potvrđuje ginekološki nalaz o nevinosti na televiziji.“
(„Sabor“)
Nedeljko Bajić Baja,
folk pevač, objašnjava zašto su mu nokti uvek u lošem stanju: „To je moja mana, kojoj nikako da pronađem lek! Dok sedim za volanom automobila i vozim, nekontrolisano grickam nokte! Čim izađem iz kola, prestajem.“
(„Sabor“)
Šako Polumenta,
pevač, veruje da će na estradi konačno zauzeti mesto koje zaslužuje, ali i da ga publika već sada voli: „Snimio sam jedanaest pesama, sve bolju od bolje! Mnogo me je koštalo, al’ se ne žalim jer, ubeđen sam, album ima da se rasproda k’o alva! Znam i osećam šta publika voli. Uvek me je poštovala, čudo jedno! Ma, da sam Majkl Džekson, ne bi me više cenili!“ („Sabor“)
Tomislav Milenković,
nadrilekar iz Žitkovca koji je upravo odslužio jednomesečnu zatvorsku kaznu zbog svojih aktivnosti, tvrdi da se skidanjem čini i vračanjem bavi po nalogu „sa višeg mesta“. Prvi svojevrsni nalog dobio je pre trideset godina, kada je usred noći pešice prolazio Grdeličkom klisurom i iznenada začuo muški glas: „Čovek u crnom, sa bradicom, govorio je glasom koji je okrepljujuće delovao. Nisam se uplašio jer je pridošlica samo pitao gde može da kupi hleb. Rekao sam da u gluvo doba ne radi nijedna pekara u Grdelici. Ponudio sam čoveku hleb koji sam poneo za doručak. Uzeo je. Tog momenta, a ni danas, posle toliko godina, nije mi jasno kako je to bilo moguće, pored čoveka u crnom, koji je više podsećao na sveca nego na običnog smrtnika, stvorilo se šest žena. I one su bile u crnom. Razgovarali smo na udaljenosti možda dva do tri metra. Kad smo krenuli svako na svoju stranu, u jednom trenutku sam se okrenuo. Međutim, od čoveka u crnom i šest žena nije bilo ni traga.“
(„Dosije X“)
Predrag Popović,
glavni i odgovorni urednik dnevnika „Nacional“, u intervjuu za „Ekskluziv“ odgovara na pitanje koliko puta slaže u toku dana: „Lažem samo kad kažem da je ‘Ekskluziv’ dobar tabloid, da je Đuričić (urednik pomenutog ‘Ekskluziva’ i istovremeno novinar koji vodi intervju – prim. ur.) dobar urednik i da čitam pismene pokušaje Lune Lu. U ovom poslu laž se ne isplati, a pošto je novinarstvo samo jedan od zanata, krajnji ishod jeste upravo isplativost. Da, bavim se lažima, ali insistiram da to ne budu naše laži. Svakodnevno u ‘Nacionalu“ objavljujemo na desetine laži, ali, kao i drugi novinari, moramo da prenosimo izjave političara. Dakle, ta odgovornost ide na njihove adrese.“
U odgovoru na isto pitanje, Popović poentira teško razumljivom tezom o motivima: „Lično, razumem laž samo kada je motivisana namerom da se neko ne povredi.“
Olivera Balašević,
supruga, poetično o svom životnom saputniku Đorđu Balaševiću:
„U crti njegove duhovitosti, još kao sasvim mlada, spoznala sam da on ne može biti zao čovek. To što kaže da je feminista generalno je njegova podrška ideji da šta god muškarci radili, njihova osnovna vodilja je potraga za Svetim gralom, a taj pehar vredi samo onda kada imamo pred čije noge da ga donesemo. Sve počinje i završava se u ženi, koja hrabri kada je potrebna snaga i čuva tajnu njegove slabosti.“
(„Jefimija“)
Rambo Amadeus,
muzičar i pesnik, o razlozima svoje popularnosti:
„Stvar je logična. Ja sam mislio da je moje ludovanje pred kamerama nešto veoma duhovito, međutim bio sam, u opštoj eksploziji primitivizma, po mjeri medija, baš kao i političari koji su ulazili u žižu u to vrijeme. A možda i ovog puta sebi berzrazložno dajem na važnosti. Sjećam se samo da sam bio veoma nepristojan, da sam čak i prdio uživo na televiziji, međutim, to se tretiralo kao neki urbani fenomen, čak su se i žene ložile na ‘pravu muškračinu’. Pri tom nisam ni trunke sumnjao u sopstvenu genijalnost.“
(„Jefimija“)
Sale Bećirović,
beogradski žigolo, tvrdi da je neprikosnoveni kralj seksa u bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji i da, kao takav, nigde ne ide bez fotografije na kojoj se „vidi u pravom elementu“:
„Mnogo puta sam se izvukao iz neprilika zahvaljujući mojoj fotki gde se lepo vidi šta mi je priroda podarila. Jednom prilikom vozio sam kola bez saobraćajne i vozačke dozvole. Kada me je saobraćajac zaustavio, ‘ladno sam mu, umesto potrebnih dokumenata, pokazao moju sliku. Na to je on pozvao svog kolegu i pokazao mu fotografiju. Klimali su glavom smešeći se i – pustili me da nastavim vožnju.“
(„Ekskluziv“)
Snežana Dakić,
TV voditeljka, o ovdašnjim muškarcima i nekim od razloga zbog kojih se još nije udala:
„Kod mnogih muškaraca njihova materijalna nezbrinutost proizvodi veliku nesigurnost zbog koje se oni pokazuju kao nepodobni partneri i onda ne znaš šta od njih da očekuješ. Osim toga, ne želim da udajom sebi kvarim životni standard. Ako već time ne mogu da ga popravim, što bih ga onda kvarila. Jedan od razloga što se uspešne žene ne udaju jeste manjak uspešnih muškaraca na tom tržištu. Ovde je mnogo veća ponuda poželjnih udavača.“
(„Blic nedelje“)
Petar Kapisoda,
rukometaš, upitan šta je najgore o sebi čuo u poslednje vreme, kaže:
„Da se ženim.“
(„Jefimija“)
Dušan Mićović Duje,
„rok novinar i TV voditelj“, dobio je otkaz u Stdiju B posle dolaska „novog muzičkog supervizora Slobe Konjovića“, jer je „bio previše estradan“, kaže:
„Moja vedrina i naglašena heteroseksualnost nisu se iklapale u bespolnu koncepciju novog muzičkog programa.“
(„Svet“)
Bane Jelić,
„romantični beogradski roker, jedan od naših najboljih gitarista“, na novinarsko laskanje da nikada nije delovao kao raskalašni roker, kaže:
„Meni je, recimo, hipi pokret bio nešto ružno i nemoralno, sve pod plaštom zalaganja za mir. Rokenrol je za mene nešto sasvim drugo – sportski način života, disciplina uma.“
(„Svet“)
Slobodan Boda Ninković,
glumac i muzičar, posle snimanja seksi komedije Mala noćna muzika, razmišlja o muško-ženskim odnosima:
„Upoznao sam Šanu, koja je fenomenalan primer žene koja zna šta hoće i maksimalan je profesionalac. Njen rejon me je uvek jako zanimao, ali ne iz vizure paćenika i mučenika. Zanimljivo mi je stanovište srpskih muškaraca, koji se predstavljaju kao mačo tipovi. Neviđeni su foliranti. Seks je užasan tabu. Komunikacija između muškaraca i žena potpuno je poremećena, katastrofalna. Žene su preuzele vođstvo, ali će to brzo da se promeni, ne zato što to nije dobro, nego zato što postoji balans. Činjenica je da ima manje muškaraca nego žena i da one ne znaju šta će sa sobom. Jadni mi muškarci.“
(„Svet“)
Radmila Stanković,
novinarka, u tekstu, „Kad note marširaju“, kaže:
„Kad su krajem devedesetih svi već odavno imali svoje države, pevači su prvi počeli opet da dolaze u Beograd. Marina Perazić se iz Amerike opet skrasila u Beogradu, sa povremenim odlascima u rodnu Istru. Alka Vujica je čest gost na ovdašnjim televizijskim programima. Severina takođe. Lepa Brena, Ceca ili pak Jelena Karleuša nisu imale razloga da traže hrvatsku vizu, ali su njihove pesme, a naročito Vesne Zmijanac bile hitovi u diskotekama, širom Hrvatske. I među mladim zagrebačkim posetiocima diskoteka. Kada je udovica ratnog zločinca, kako je nazivaju u Hrvatskoj, krenula na svoju veliku evropsku turneju, čulo se da bi Svetlana Ražnatović mogla pevati u Hrvatskoj. Odmah su se javili čuvari javnog reda i morala i protestovali kod Ministarstva vanjskih poslova da se srpskoj pevačici slučajno ne dozvoli da dođe u lijepu njihovu…“
(„Jefimija“)
