Suzana Milutinović,
aktuelna Mis turizma sveta, manekenka, studentkinja marketinga, priča kakve momke voli:
„Važno mi je da me dečko zasmejava, da bude duhovit. Neophodno je da bude pre svega vaspitan, da je iz dobre kuće, dobar momak koji će me poštovati, voleti i razumeti ono što radim. Iskreno da kažem da su svi moji momci bili ružni, bar tako kažu moje drugarice. Ni ja ne znam u šta se zaljubim, kad čujem da dečko priča viceve, meni je super.“
Šta ne može da oprosti:
„Oprostila bih mu bukvalno sve. Ali, prevaru ne bih mogla da oprostim. Dosta patrijarhalno sam vaspitana, možda malo primitivno.“
(„Balkan“)
Stojanka Novaković Stoja,
„najpopularnija folk pevačica kako u Srbiji tako i u inostranstvu“, kaže:
„Kada sam saznala da sam gej ikona, prvo sam bila veoma iznenađena. Nisam mogla da poverujem. To je za neme velika čast.“
(„Blic“)
Zoran Mirković Bata,
fudbaler Partizana, upitan „koliko često je prepoznavao kad je devojka sa njim zbog njegovog karaktera, unutrašnje lepote…“:
„Nisam, iskreno, ulazio do sada u problem, psihu devojaka u mom okruženju. Verovatno zato što nisam sa obe noge stao na ludi kamen. Shodno tome, nisam obraćao pažnju kroz koju prizmu me posmatraju. Uostalom, to je njihovo.“
(„Muški svet“)
Vesna Jugović,
predsednica kompanije „Mis Ju“, farbana plavuša, govori o plavušama:
„Biti plavuša je nešto čedno, večno mlado… Pa, zar i anđeli nisu plavi? Sigurna sam da plavuše imaju veće šanse kod muškog sveta, jer nekako izazivaju potrebu da budu zaštićene, upravo zbog tog anđeoskog izgleda.“
O muškarcima:
„Spadam u žene koje istinski vole muškarce, za razliku od nekih koje samo pričaju, a slabo… Evo, nedavno sam upoznala jednog divnog čoveka, princa od Monaka, i shvatila da on veoma voli plavuše. Voli, uostalom, sve što vole mladi.“
(„Muški svet“)
Zoran Mitović,
„bivši beogradski plejboj“, objašnjava kako prepoznati pravu plavušu:
„To nije baš tako komplikovano. Najbitnije su obrve! Po njima se vidi kojoj vrsti pripada devojka. Kada bismo zalazili u detalje, postoji još jedna ‘zona’, doduše nešto skrivena i nije često svima dostupna. Uvidom u tu ‘zonu’, sa ogromnim procentom sigurnosti može da se kaže da li je devojka prirodna plavuša ili nije.“
(„Muški svet“)
Sandra Lalatović,
voditeljka licencnog kviza „Najslabija karika“, govori o svojim iskustvima:
„Odem u kiosk po klopu, a ljudi iza mene se ‘odseku’, jer su mi prepoznali glas! Nisu očekivali da će ‘najslabija karika’ da naruči punjenu pljeskavicu! A rečenica ‘Vi ste najslabija karika – doviđenja’ je već ušla u svakodnevni govor. I profesori na fakultetu obaraju studente uz moj čuveni ‘pozdrav’.“
(„Sofija“)
Verica Rakočević,
modni kreator, o našoj modi u inostranstvu:
„Naša moda se uopšte nije probila u svetu. Za sebe smatram da ništa nisam postigla preko, a zamislite tek one nesrećnike koji svim silama objašnjavaju da su uradili nešto.“
(„Večernje novosti“)
Matija Bećković,
pisac, o slikanju i pisanju:
„Lakše je slikarima da pišu, a piscima da slikaju. Jedan slikar me je svojevremeno slikao u Skadarliji i baš me namučio. Nisam smeo da se mrdnem jer čim bi to uradio, on me je kritikovao. Posle višesatnog mučenja dozvolio mi je da pogledam njegovo remek-delo. Međutim, crtež nije uopšte ličio na mene. To nisam bio ja. Nisam hteo ništa da mu objašnjavam, već sam uzeo njegov blok i u dva poteza sam ga nacrtao. To je trajalo pet sekundi i tako sam mu na najbolji način pokazao kako pisci dobro slikaju.“
(„Večernje novosti“)
Momo Kapor,
pisac i slikar, o pušenju:
„Nažalost, u mladosti sam mnogo pušio kako bih ispao junak pred curama, jer sam mislio da je cigareta izraz muškosti. Onda je život donosio probleme i nervozu, pa je za duvan uvek bilo nekog razloga. Sada sam zbog zdravlja pušenje znatno smanjio, tako da cigaretu popušim do kraja samo u dva slučaja – posle pozorišne predstave i seksa. U ostalim situacijama, bilo da pišem ili slikam, cigaretu zapalim i zaboravim da sam je zapalio, što je za mene veliki uspeh.“
(„Večernje novosti“)
Ljubomir Bošković,
potpredsednik Narodne demokratske stranke, o kandidaturi Slobodana Vuksanovića, predsednika NDS-a:
„Smatramo da DSS, G17 plus i koalicija SPO–Nova Srbija podrškom svetskog, a našeg Vuksanovića potvrđuju i sopstveno nastojanje da Srbiju predvode najvredniji i najmoralniji ljudi.“
(„Blic“)
Nives Celzijus,
pevačica, o honoraru od slikanja za „Plejboj“:
„To definitivno nije novac koji dobijaju svetske zvezde, ali mislim i da slavne žene preuveličavaju sume. Ipak se radi o hrvatskom izdanju i cena je prilagođena ovom tržištu, ali ne smem mnogo da pričam konkretno da mi kojekakvi lešinari ne bi zakucali na vrata.“
(„Ekskluziv“)
Gorčin Stojanović,
reditelj, o Beogradu:
„Jedan sam od retkih Sarajlija koji ne voli da skija. Umesto da svoje zimske raspuste provodim na Jahorini, dolazio sam u Beograd gde sam svet spoznavao na potezu od SKC-a do Doma omladine, kroz pozorišne predstave i koncerte. Još tada sam bio zaljubljen u Beograd i doživljavao ga kao mesto gde ću živeti. Punih dvadeset godina sam tu i, da budem iskren, to vam je kao kada volite neku ženu i nikad je ne biste ostavili samo zato što joj je otac pijanica.“
(„Ekskluziv“)
Andrija Milošević,
glumac, „kritikuje potrebu naših ljudi da stvari generalizuju a ljude definišu na osnovu nebitnih stvari“:
„Kod nas je loše što ljudi bukvalno prihvataju neke obrasce mišljenja. Konstatacije izvedene na osnovu površnih opservacija me užasavaju. Nisu svi Crnogorci ruralni tipovi niti im je šverc svima osnovno zanimanje, kao što ni svi Beograđani nisu tupave sirovine. Ako se neko i bavi švercom, to više ima veze sa vremenom u kojem živimo nego s mentalnim sklopom nacije. Loša finansijska situacija diktira ponašanje mladih ljudi. Ne bih to nazvao kriminalom.“
(„Ekskluziv“)
Miki Panjković,
frizer, o naočarima:
„Proteklih deset godina nisam izašao napolje bez naočara. Najveći broj sam izgubio ili poklonio… Ne kupujem samo naočare sa poznatim potpisom. Važno mi je da me naočare negde dodirnu…“
(„Ekskluziv“)
Olivera Kovačević,
novinarka, voditeljka TV emisije „Klopka“, otkriva zašto nije članica neke od političkih partija:
„Čak mi niko nije ni ponudio članstvo, što me zabrinjava. Ne znam zašto sam toliko nepoželjna.“
Ko joj je sada glavni urednik:
„Glavni urednik je Bojana Lekić. Bojana mi je velika podrška. Što se tiče gospodina Karića, on ima mnogo važnija posla, ali sam sigurna da bi bio sjajan novinar, samo kad bi hteo.“
O položaju žena u novinarstvu:
„Ta priča o feminizaciji novinarstva, kako su žene pametnije i hrabrije, jednostavno ne stoji. Možda su one u ovom pozivu jedno vreme bile dominantne samo zato što su pametni muškarci odlučili da se bave nečim mnogo unosnijim.“
(„Sofija“)
Emilija Kokić,
pevačica, priča o svom vegetarijanskom iskustvu:
„Dugi niz godina izbegavala sam meso u ishrani, a u poslednje vreme sve više kršim to pravilo. Kada je mama pripremala meso za roštilj, morala sam da pobegnem napolje, jer nisam podnosila miris krvi. To razdoblje bilo je veoma komplikovano, jer kada dođeš nekome u goste, ljudi žele da te posluže najboljim što imaju, uz sve moguće delišese. Toliko sam pročistila organizam od ukusa mesa da nije bilo šanse da mi neko podvali. U početku sam jela salamu bez hleba, što je svima bilo neshvatljivo, ali pošto sam saznala da sadrži i neke štetne sastojke, odustala sam od toga i vratila se sendvičima sa sirom.“
(„Muški svet“)
Goga Sekulić,
pevačica, u emisiji „U raskoraku“ o Jeleni Karleuši:
„Ispod nivoa mi je da komentarišem takvu ličnost, a posebno pevačicu u pokušaju. Ona je mnogo novca uložila u svoj izgled, to je vidno, ali je od nje ispao jedan dobar transvestit.“
(„Svet“)
Seka Aleksić,
pevačica, prepričava kako je nakon nastupa u nemačkoj diskoteci bila kidnapovana:
„Nažalost, istina je… Kada smo završili nastup u toj nemačkoj diskoteci, pošli smo kući. Zoran je stao na benzinskoj pumpi da nam kupi sokove, a taj momak nas je valjda pratio još sa mog nastupa. Dok sam dremala u upaljenom autu, moj momak je izašao na dva-tri minuta. Međutim, taj tip je, izgleda, takođe stao na benzinskoj pumpi. Ušao je u auto i dodao gas. Kada sam se onako bunovna promeškoljila, pogledala sam ga i pomislila: ‘Šta je ovo, majko moja, pa to nije moj Zoki!’ Učinilo mi se prvo da mi se priviđa… Na mestu vozača sedeo je meni potpuno nepoznat mladić tridesetih godina i jedino sam uspela da zapamtim da ima malo klempave uši i upečatljive oči… Osećala sam kako mi se ‘oduzimaju noge’, kada je počeo da me obasipa izjavama – da me voli, da moram da se udam za njega, da smo suđeni jedno drugom… Videla sam da je vrag odneo šalu, ali sam mu mirno i sabrano rekla da je bolje da zaustavi auto i da pokušamo normalno da razgovaramo kao dve zrele osobe… Govorila sam mu da mu nisam potrebna, da bi trebalo da pronađe drugu jer sam zauzeta i pokušavala da ga na taj način smirim i pripitomim da bi me ostavio na miru. Molila sam ga da ne pravi bespotrebno probleme sebi i meni, jer bi mogao da zaglavi na robiji. Dok sam mu pričala, istovremeno sam razmišljala kako bih mogla da se izvučem na najbezbolniji način… i sačekala da stane na semaforu. U momentu kada je zakočio, ubacila sam menjač ‘u parking’ i auto više nije mogao da mrdne… U međuvremenu je moj suprug na pumpi zaustavio neke naše ljude, rekao im je šta se desilo i odmah su krenuli za nama. Kada je kidnaper u retrovizoru video da jedno vozilo usporava i skreće udesno gde smo mi bili parkirani, naglo je otvorio vrata i dobacio: ‘Videćemo se mi još’, a zatim otrčao preko neke livade… Taj čovek nije ništa ružno mislio, verovatno me previše voli, šta će, zaljubio se. Mislim da je bio previše zasenjen i izgubljen. Ko zna šta se dešavalo u njegovoj glavi, verovatno je pomislio da ću da kažem: ‘To, vozi, brate, na tebe čekam ceo život.'“
(„Svet“)
