Stanko Anđelković,
koji je dvadeset godina proveo u Libijskoj Džamahiriji pripremajući đakonije za tamošnji društveni krem, uključujući i velikog vođu Moamera el Gadafija, priseća se:
„U to vreme upoznao sam Gadafija, koji je počeo da koristi nekoliko vila u blizini bolnice u kojoj sam radio. Poznanstvo sa njim za mene je bio izuzetan doživljaj jer sam ga znao kao izuzetnog prijatelja našeg naroda. Iznenadilo me je to što je reč o veoma pristupačnom čoveku. Sećam se da se sasvim iznenada pojavio u bolnici. Jedan moj prijatelj i ja smo nešto radili. Kada smo se okrenuli, ugledali smo Gadafija. Ukočili smo se od iznenađenja, ali se on osmehnuo, prišao nam i ljubazno se pozdravio. Nastojeći da ugodi visokoj klijenteli, Anđelković je lično kupovao namirnice za pripremanje đakonija, pa je morao da nauči i arapski jezik.
(„Glas javnosti“)
Svetlana Ceca Ražnatović,
„najveća srpska folk zvezda“, seća se snimanja reklame za MB pivo:
„Reklama je imala duhovitu notu. Taj kratak susret između mene i Laze veoma je simpatičan. S druge strane, prešao je u viceve, ali i u svakodnevnu konverzaciju. Rečenice: ‘Dobro, Lazo, dokle ja da čekam?’ i ‘Neka čeka Ceca’, toliko su se odomaćile da su obeležile jedno vreme. Meni je sve to bilo veoma simpatično.“
(„Glas javnosti“)
Snežana Dakić–Mikić,
TV novinarka, i njen suprug Vlada „slave drugi Dan zaljubljenih od kada su u vezi“ i uvek kada su u prilici podsete nas da male stvari čine život lepim, čak i u Srbiji:
„Dan zaljubljenih ćemo proslaviti tako što ćemo ići na modnu reviju na kraljevski dvor. Posle verovatno nećemo otići na romantičnu večeru, jer sam ja u drugom stanju, ali ćemo pokazati malo pažnje jedno prema drugom u vidu poklona.“
(„Blic“)
Borivoje Stojadinović,
generalni direktor RTB-a Bor, oštro je demantovao priču da je u topionici bakra prerađivan nuklearni otpad:
„Nuklearni otpad nikada nije topljen u Boru. Nikada nikakve debele pare nisu došle u Bor po tom osnovu jer nije bilo ni posla po tom osnovu. Da ne pričam o tome da nismo topili ni Šiptare, niti je ikada Šainović bio generalni direktor RTB-a Bor. Međutim, hoću da saopštim i jednu ekskluzivnu vest, a to je da se nuklearni otpad i dalje topi, ali u glavama novinara B92, i to s ciljem da se zagusti čorba u procesu privatizacije RTB-a Bor.“
(B92)
Šandor Pal,
predsednik Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, stranke koja odranije čini skupštinsku većinu „na lokalu“ s radikalima i Socijalističkom partijom Srbije, kaže da njemu i njegovoj stranci ne smeta prošlost te dve partije:
„Nema razlike između demokratskih, nedemokratskih i kriptodemokratskih stranaka. Svi su bili na Palama, pojeli svoj deo pečenog vola i slikali se s kalašnjikovima. Mi sarađujemo sa onima koje srpsko biračko telo izabere, a ne možemo menjati činjenicu da je to telo izabralo radikale.“
(B92)
Slobodan Antonić,
politički analitičar, postavlja pitnje Tomislavu Nikoliću, šta je on to razumeo kao saglasnost premijera Srbije u vezi sa proglašavanjem Kosova za okupiranu teritoriju, i kaže:
„Vojislav Koštunica, što je poznato, ima običaj da klima glavom i povremeno govori da, što sagovornici protumače kao slaganje, a potom se ispostavi da to nije bilo baš tako.“
(„Danas“)
Veselin Vujović,
selektor rukometne reprezentacije SCG, kojeg golman Arpad Šterbik optužuje za pokušaj nameštanja poslednje utakmice u Švajcarskoj:
„Imam dvoje dece koje volim više od očiju. Kunem se u njih i dabogda mi svaki evro koji sam navodno uzeo od igrača zatrebao za lek ako sam od svojih rukometaša zatražio da prodaju meč Hrvatima na Evropskom prvenstvu.“
(„Blic“)
Slobodan Orlić,
jedan od čelnika Socijaldemokratske partije, poručio je Bogoljubu Kariću da se ne predaje vlastima u Srbiji dok je na njenom čelu Vojislav Koštunica. Na pitanje da li misli da će Karić biti premijer kada se vrati, odgovara:
„Očekujem da PSS i SDP budu dominantne političke snage nakon sledećih izbora.“
(„Blic“)
Mirjana Bobić–Mojsilović,
„novinarka, dramski pisac i autorka sedam tiražnih knjiga“, u rubrici, „Smisao života“, govori o strahu:
„Plašim se mašina za pranje sudova i veša, jer me užasava pomisao na spoj struje i vode, plašim se mikrotalasne rerne, pa sam je zbog toga poklonila. Kada je bila mala, moja ćerka me je pitala: ‘Mama šta bi uradila kada bi te u moru napala ajkula?’ ‘Ubila bih se’, odgovorila sam joj. Plašim se i mogućih dimenzija sopstvenog straha.“
(„Ilustrovana politika“)
Danijela Vranić,
kraljica beogradskih splavova, priča zašto su splavovi tako neodoljiva mesta:
„Tačno je da na njih u poslednje vreme dolaze Slovenci, Hrvati, ma iz cele Evrope. Fascinirani su time što se kod nas živi sva dvadeset četiri sata. U našim bivšim republikama je fajront u kafićima najkasnije u ponoć. Posle tog vremena, ako si gladan, nigde ne možeš ni pljeskavicu da kupiš. Kad kažem splavovi, ja ne mislim samo na restorane na vodi, već i na beogradske klubove ‘na kopnu’. Zadovoljna sam što uživam njihovo veliko poštovanje. Nemam loših iskustava. Jedino što se u poslednje vreme mnogo puca i to uliva strah, ne samo nama u bendu već i gostima. Sad, međutim, više nisam tako uplašena kad čujem da okine pištolj ili kad se ‘pojavi’ neka bomba u klubu. Dođe do svađe dve grupe gostiju i onda se preti bombama i pištoljima. Kako je krenulo, moraću na svoje svirke da dolazim u panciru. Uvek osetim taj negativni naboj. Gledam tada da repertoarom smirim atmosferu ili da napravim pauzu. I ne forsiram pesme ‘za sečenje vena’ u sitne sate.“
(„Ilustrovana politika“)
Ana Nikolić,
„atraktivna Paraćinka“, živi sama, ali uskoro namerava da kupi psa:
„Istog kao što imaju Marina Živković i Saša Popović. Marina mi je obećala da će mi ga pričuvati kad zatreba jer ih ona ima čak tri.“
Kada je imala prvi javni nastup?
„Kada sam imala dve godine, mama me je odvela na koncert Miroslava Ilića, koji mi je u to vreme bio jedan od omiljenih pevača. Na putu do Jagodine, gde je pevao, molila sam je da mi kupi cveće za njega, ali ona to nije htela da učini. Kada smo stigli, na pola koncerta popela sam se na binu, uzela mikrofon i rekla da mnogo volim Miroslava i da mama nije htela da kupi cveće za njega. Zatim smo zajedno otpevali pesmu Pozdravi je pozdravi.“
(„Ilustrovana politika“)
Marko Nicović,
nekadašnji šef beogradske policije, advokat i jedan od direktora svetske asocijacije koja se bavi suzbijanjem droga, o „drogi koja putuje na točkovima“:
„Zato su portabl pokretne narko-laboratorije stvarnost sa kojom ćemo morati da se suočimo, verovali u njih ili ne.“
(„Ilustrovana politika“)
Neda Ukraden,
pevačica, „kao član privredno-kulturne delegacije „sa devojkama iz kompanije Miss Yu bila je u Libiji i konačno upoznala Gadafija. O tom uzbudljivom susretu priča:
„Uopšte nismo znali da ćemo ići kod njega. Tog dana, kada nas je primio, zvanično smo pošli u obilazak nekih iskopina. Ušli smo u jednu poljanu okićenu bedemom, na kojoj je bilo stotine kamila različitih veličina. Na jednom kraju poljane je šumica, na sredini veliki šator. Ušli smo i seli na sećije. Šator je veoma visok, od nekog luksuznog platna, po podu tepisi, od nameštaja samo te sećije. Mi sedimo i čekamo. Jedno krilo šatora je podignuto i vidimo čoveka kako iz pravca te šumice ide. To je bio Gadafi. Rekla sam mu da mi je posebna čast i zadovoljstvo da vidim čoveka koji je simbol slobode, prkosa i dostojanstva.“
O poslovnoj saradnji:
„U Tripoli sam povela i ćerku, diplomirani je menadžer, otvorila sam joj firmu. Sticajem okolnosti došle smo do ponude jedne bosanskohercegovačke firme koja ima izvore prirodne mineralne vode kod Romanije. Iskoristila sam priliku da taj elaborat ponudim Libijcima. Pa, neću ceo život pevati.“
(„Ilustrovana politika“)
Tomislav Nikolić,
lider radikala, govori o stanju u fudbalu:
„Na stadionima su javašluci uobičajeni, a neredi su redovni pogotovo kada kod nas gostuju engleski klubovi i navijači.“
(„Ilustrovana politika“)
