Svetislav Goncić,
glumac, govori o sve češćim poslovima za glumce:
„Ne mislim da je neobično kada se glumci pojavljuju u reklamama. Bitno je da glumac ne bude upotrebljen u reklami zato što je poznat. Potrebno je spojiti njegov karakter s proizvodom koji se predstavlja.“
(„Bazar“)
Nenad Čanak,
predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, u emisiji „Timofejev“, u dijalogu sa autorom emisije, a na temu tretiranja smrti Slobodana Miloševića u medijima, kaže:
„Ovo je bila sahrana ne bivšeg predsednika, što je još jedna prevara, veli: ‘Bivši predsednik Slobodan Milošević’, ne nego je svrgnuti diktator Slobodan Milošević.“
Aleksandar Timofejev: „To je ono, kako ga gledaš, zavisi.“
Čanak: „Pa, ne može. E, to je cela priča, druže Timofejev, što ti sve relativizuješ.“
Timofejev: „Ne, bre, ja tebi postavljam pitanja.“
Čanak: „Nemoj ti meni sada…“
Timofejev: „Sad, ako bih se ja sve tu slagao s tobom, gde je emisija?“
Čanak: „Znam, ali mani se ti te političke korektnosti…“
Timofejev: „Pa, kako?“
(TV B92)
Bojana Maljević,
glumica:
„Prvo, moram da kažem da je meni stvarno neprijatno da komentarišem samu sahranu, bilo čiju, pa i sahranu Slobodana Miloševića, to je jedna stvar. A druga stvar, jednako mi je strašno da gledam i ove koji se odriču njega a služili su mu, odnosno radili za njega toliki niz godina, kao i da gledam ove koji sada to, kao, prijatelji Zorana Đinđića. Izvinjavam se Nenadu, zato što sam čula da je spomenuo, nije ništa lično. Prosto, ovi koji se busaju u grudi to: ‘Zoran prijatelj, Zoran prijatelj…’, više mi je muka i od toga i od ovoga: ‘Nisam bio s Miloševićem, nisam bio’, ili već, ‘zaboravite da sam ikada bio’. Tako da, to sve skupa, sve zajedno stvara jedan grč u stomaku, poznat kao grč devedesetih. Neprijatno mi je da sve to gledam i da sve to slušam, nekako se trudim da se izmestim iz svega toga, jer mislim da to nisu teme kojima treba da se bavimo. Ne mislim da treba.“
(„Timofejev“ B92)
Maja Nikolić,
pevačica, otkriva „stvari koje muškarci ne znaju o ženama“:
„Žene padaju na lepe stvari. Najlakši put do ženskog srce je i lagati kad treba.“
(„Zum“)
„Zoom“
„najbolji muški tabloid“, obrađuje širok spektar tema koje zanimaju muškarce. Tako u tekstu „Dead man walking“ otkriva detalje o zatvoru u Ševeningenu:
„Ispod palme na obali mora stoji ponosno zatvor u Ševeningenu (iako ga tamo ne zovu zatvor, nego nekako drugačije). Blagodeti ove izvrsne ustanove, u kojoj sada na memljivom vazduhu (nema svežeg, upumpava se unutra uz pomoć nekih izdrkanih mašina) trune gomila ljudi sa ovih prostora, koristili su u vreme Drugog svetskog rata pripadnici tajne državne policije Trećeg rajha (Gestapo). Tako je zabeleženo da je izvesni Kasper Ten Blum, holandski rodoljub, uhvaćen i poslat u zatvor u Ševeningenu zbog pomaganja Jevrejima. Zanimljivo je da je Kasper poživeo samo deset dana u ćeliji. Jednog jutra pronađen je mrtav. Uzrok smrti nikada nije razjašnjen (što bi rekli ovi naši stručnjaci za ptičiji grip, verovatno je udario u dalekovod). Poznato je i da su mnogi drugi zlikovci na ovaj način otišli na onaj svet iz Ševeningena.“
(„Zoom“)
Goca Tržan,
pevačica, opominje svog oca da pazi šta govori novinaru koji pravi reportažu u njenom porodičnom okruženju, jer je rekao da je „Goca sa sedam godina klala pile“:
„Taaata pazi šta pričaš, već vidim naslov ‘Kolje od sedme!’ Ne, ja sam sa deset godina znala kompletan ručak da napravim, da zakoljem pile da ga ošurim i istranžiram, umesim hleb, napravim salatu… U gradu sam bila gradsko dete, u selu živela kao sva seoska deca.“
(„Bilc plus“)
Branka Glasović,
voditeljka „Budilnika“ na TV BK, kaže da se „uvek divila ženama koje znaju da spoje nekoliko potpuno različitih boja, a da to izgleda skladno i lepo“:
„Tirkiznu boju obožavam do te mere da kad sam u njoj od glave do pete ljude iz moje okoline zaboli glava. Ne podnosim crnu odeću, jer podseća na žalost. I ne mislim da je mala crna haljina sinonim elegancije. Za mene je to beli ili bež komplet u kombinaciji sa zanimljivom košuljom…“
(„Blic Plus“)
Marko Kon,
muzičar i producent, u vezi je sa glumicom Ivanom Knežević. Sada planiraju brak:
„Pošto je ona pravoslavna hrišćanka, a ja Jevrejin i ateista, opština nam nije problem, ali crkva jeste. Predložio sam da se venčamo i u crkvi i u sinagogi, a kad smo već zaređali po verama, onda da odemo i u džamiju, katoličku crkvu i budistički hram i da se venčamo na sve moguće načine i pred sedam bogova! Ona neće, nije mi jasno zašto.“
(„Stori“)
Boris Komnenić,
glumac, priča zašto se posle premijere predstave Let iznad kukavičjeg gnezda nije poklonio publici:
„Nije to moj stav prema ljudima, nego deo moje lenjosti. U pozorištu mrzim tri stvari: šminku, presvlačenje i naklon. Neuporedivo mi je lakše da odigram predstavu nego da se presvučem. Zamislite tek kako je to kad završim s predstavom, pa još treba da se klanjam, mrzim to više nego išta. To što publika aplaudira je njena stvar. Ne umem da se klanjam, slikam i dajem intervjue. Postoje predstave posle kojih se i ne vraćam na scenu. Tada smatram da nisam zaslužio da se poklonim, jer nisam dobro odigrao ulogu.“
(„Stori“)
Sandra Perović,
„zgodna novinarka nacionalne televizije“, na pitanje da li je istina da prvi čovek televizije Aleksandar Tijanić voli da bude okružen lepim ženama:
„On je esteta i vodi računa da sve oko njega bude lepo upakovano. Ja sam, takođe, esteta i shvatam zašto vodi računa ko staje ispred kamere.“
Jedino mesto gde vidi sebe jeste medijska kuća u kojoj radi, jer:
„Tijanić je najveći poznavalac televizije u Srbiji. Veliki je profesionalac i imponuje mi da radim u kući koju on vodi.“
O svom privatnom životu:
„Privatni život sam potpuno zapostavila. To mi odgovara. Muškarci provejavaju kroz moj život, ali sam ih stavila u mali fajl. Najkvalitetniji muškarci Beograda otišli su van zemlje devedesetih godina. Oni koji su ostali izgubili su životni kompas. Naravno, u mom životu postoje neke lajt varijante, ali su kao takve i prolazne. Još ne osećam majčinski instinkt.“
(„Stori“)
Slađana Delibašić,
pevačica, priča kako je počela njena ljubavna veza sa Igorom, koji ju je „po izlasku iz zatvora pozvao telefonom“:
„Ćerka se javila na moj mobilni telefon, a čuvši njenu vrisku i plač, otrčala sam da vidim šta se desilo. Ona je zapravo plakala od sreće, a ja nisam mogla da verujem da me je Igor pozvao. Pričali smo četiri sata i tako narednih pet dana, dok nisam rešila da odem kod njega. Dok sam bila u avionu za Italiju, drhtala sam od treme, plašeći se da me neće čekati. Ali, kada smo se ponovo zagrlili, sve je stalo! Oboje smo plakali, ni sama ne znam koliko. Proveli smo prelepe trenutke u Italiji i zaljubljeni i srećni došli u Srbiju.“
(„Stori“)
Srđan Janićijević,
generalni direktor „Politika novine i magazini“:
„Ono što je ferari u automobilizmu, to je Politika u žurnalizmu.“
(„Politika“)
Bora Todorović,
glumac, priča o popularnosti:
„Kada me neko nepoznat zaustavi na ulici, ponašam se vrlo kulturno, a to mi je užasno dosadno i to ne volim. Ali, stanem, sačekam da ta osoba ode po papir i olovku i fotoaparat, pa dam autogram, ili se slikam sa tom osobom ili sa detetom te osobe… Sve to pretrpim kao cenu posla kojim se bavim. Ali ranije, kada sam bio mlad, pa devojke traže autogram… To je bilo nešto drugo…“
(„Politika“)
