Dejan Savićević,
selektor fudbalske reprezentacije, protivi se ideji da u svom stručnom štabu zaposli i psihologa jer: „Nama on nije potreban, makar bio psiholog, psihijatar, ili kako hoćete da ga nazovete. Mi imamo normalne igrače i takva vrsta razgovora i saradnje ništa im ne bi značila.“ („Politika“)
Kristijan Golubović,
osuđen je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu na godinu i po zatvora zbog pokušaja iznude. Sudskom veću se obratio rečima: „Posle deset godina došao sam iz strane zemlje da se objašnjavam oko nekog šamara. S kriminalom sam završio, iako to nekome zvuči smešno. Znojim se u zatvoru na 59 stepeni bez razloga. Hoću da živim normalno, jer više nisam džabalebaroš i mangup i vucaram se po zatvoru.“ („Politika“)
„Možda sam nekada bio kriminalac, sada pokušavam da to ostavim za sobom, ali mi se ne ukazuje šansa da živim normalno.“ („B92“)
Nenad Čanak.
predsednik skupštine Vojvodine i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, rekao je da u medijima u Srbiji postoji „ogroman trend“ da se „anuliraju“ rezultati operacije „Sablja“ i „relativizuju napori promena u društvu“:
„Vraćaju se aveti koje su počele zadobijati smrtne udarce posle tragične pogibije premijera Zorana Đinđića. Sve se vraća jer su toj nemani posečeni nokti i izvađen pokoji zub, ali značajnije nije udaren nijedan vitalni organ“.
Umesto nastavka borbe protiv kriminala, sada se „navodno otkrivaju“ afere onih koji su nosioci borbe protiv organizovanog kriminala. Čanak se i zapitao zašto se stalno govori o ugroženosti novinara od političara, a ne o ugroženosti političara od novinara: „Novinarska profesija nije ostrvo u okeanu koji se zove Srbija, pa su i sva zagađenja koja su zahvatila Srbiju zahvatila i novinare.“ (B92)
Mile Petković,
u „Ekspresu“ objavljuje feljton „Skandali u našim teatrima“ i priča o jednom sastanku sa eventualnim sponzorima, na koji je otišao sa Stevanom Koprivicom, Radetom Stojiljkovićem i Jelenom Tinskom: „Ovog srdačnog poslovnog čoveka sam upoznao bez ičije preporuke, jednostavno sam zatražio prijem kod njega, uručio mu sponzorsko pismo i kratko bez uvijanja uputio ga u problem. Odmah je pristao na razgovor. Poreklom iz kraja u kome je tutnjao ratni požar, saosećajući sa patnjom svog ugroženog srpskog naroda. Sastanak je bio upriličen jednog jutra u DIF-ovom bifeu, budući da se gospodin M.P. tamo rekreirao. Sa vrlo kratkim, skoro zanemarljivim zakašnjenjem, gospodin M.P. se pojavio, da bi J. Tinska, tobož uvređena, zaurlala na čoveka, kao ko je on da ga četiri ‘glasovita umetnika čekaju’. Nedugo zatim je počela bljutavo maznim rečima da mu se udvara i preporučuje, ne svoj baletski studio, već svoj ‘baletski institut’ i da mu otvoreno preporučuje svoje ‘baletske instruktorke’, ‘prave lepotice’. Ni reči o mom projektu…“ („Ekspres“)
Aca Lukas,
pevač koji se trenutno nalazi na izdržavanju četvoromesečne zatvorske kazne, u pismu nedeljniku „Svet“ otkriva svoju ogorčenost na medije i političare: „Politikom se nikada nisam, a i nikada neću baviti – ostavljam je za ‘pametniju gospodu’ (?!) tako da ću se samo osvrnuti na medije koji su pod pritiskom te ‘gospode’ svim silama hteli da me ocrne, pošto je to u datom trenutku verovatno bio veliki poen za njih. Ti isti mediji i novinari koji su me i noću i danju zvali telefonom, koji su mi (biću otvoren, zašto ne bih?!) podilazili na sve moguće načine ne bi li prikupili neki poen za sebe kod svojih velikih urednika i gazda, sada su se na najcrnji mogući način utrkivali ko će da izmisli veću i gnusniju laž protiv Ace Lukasa. Naravno da mi ne pada na pamet da polemišem sa tim gmazovima i ljigavcima, niti ću da ih tužim, neka se ne boje. Njihovi bedni životi su im najveća kazna. Što se mene tiče, svakom od njih mogu da kupim po jedno sedlo da ih manje boli kada ih jašu.“ („Svet“)
Peđa Ranković,
otac vanbračnog deteta Jasne Milenković Jami, otkriva detalje sa suđenja oko deteta: „Što kaže moj advokat Borivoje Borović, nije normalno da majka u jednom momentu hoće da budem otac, a kasnije neće. Bili smo u Centru za socijalni rad Opštine Voždovac i Jasna je tamo navodno izjavila da između nas petorice ne zna ko je otac.“ Upitan da objasni poslednju tužbu pevačice, Ranković je rekao: „Ne znam na koju tužbu mislite. U jednoj od parnica ja sam prvooptuženi, a Lea Milenković drugooptužena. Jasna je, dakle, tužila i svoje dete.“ („Svet“)
Nada Momirović,
direktor Mone, o svom zdravlju: „Uvek kažem da sam odlično, jer nemam vremena da budem bolesna. Jedino kada uzmem godišnji odmor, imam vremena da budem bolesna.“ („Zdravlje i lepota“)
Ana Bekuta,
pevačica, govori na kakve se sve strahove „navukla“ tokom turneje po SAD: „Posle bombardovanja navukla sam strah od letenja, međutim, ovog puta je kod mene preovladao strah od tornada! Kada sam na televiziji videla kako se ljudi skrivaju u mišje rupe da bi izbegli udare vetra, nije mi bilo svejedno dok sam avionom špartala s kraja na kraj Amerike.“ („Arena“)
Zoran Cvijanović,
glumac, govori o onome čega se stidi: „Ne znam da li postoji neka šurnjaja, ili svastika ili bilo ko sa porodičnog stabla ko nije obrađen u nekoj pesmi napravljenoj za svadbe. Želim da verujem da je narodni umetnik iz najčistijih pobuda napisao pesmu Danas majka ženi sina, ali ne odobravam da se time manipuliše i da neka majka na svadbi kada čuje tu pesmu padne na kolena i odmah izvadi 100 maraka koje zalepi muzikantu na čelo. Ta muzika je pravljena za nekoga seljaka koji dve godine hrani kravu, a onda ode na vašar da je proda i uzme neke pare, pa umesto da ih odnese kući, sedne pod šatru, pevaljka mu uvali ‘sifone’ i peva dok mu izvuče poslednji dinar. Ko ima pravo da otima njegovu muku? Ti ljudi šire najgoru zarazu i svako od nas treba da se upita da li ga je bilo sramota kada je prvi put čuo neku od tih pesama i da li je taj stid zaboravio. Svaka pesma je prepisana, skraćena i prilagođena moronima…“ („Lepota i zdravlje“)
Snežana Dakić,
„devojka u trendu“, „osoba koja pleni pažnju“, „osoba kojoj se meri svaka reč da bi joj se preispitao smisao“, od svog posla dobila je: „Da ne moram da čekam redove, da ne moram da se vozim autobusom, da mogu da imam skupu kozmetiku, skupu i modernu garderobu, skupe cipele i tašne, svoj stan, auto. Zatim da mogu da se rekreiram na prijatnim mestima, putujem i da u inostranstvu ne moram da krpim kraj s krajem.“
Ali, i ona ima brige, jer:
„U svakom mom danu postoji najmanje sat vremena tuge i preispitivanja sebe. Jednostavnije je kada deliš probleme neke grupe, a moja referentna grupa u Srbiji je zaista mala, dakle slobodna, slobodno radno vreme, nemam problem potrošačke korpe, novih cipela ili gde ću na letovanje, ne moram da kuvam. Dakle, za naše prilike, okolnosti mog života posebne su i nešto ekskluzivnije, ali i ja ne živim ni u kakvoj raskoši. Onda se često pitam da li se stvarno razumem sa svojom okolinom. Ali skromnost je relativna stvar. Pitam se da li se pravilno ophodim sa svojom publikom, koja možda sastavlja kraj s krajem ili školuje dvoje dece, a ja baratam informacijama kao što su Dior, Lankom, Terminator ili Monte Karlo.“ („Lepota i zdravlje“)
List „U fokusu“ je napravio retrospektivu najvećih bisera estradnih zvezda:
Jasna Milenković Jami, pevačica, o svom doprinosu u razvoju demokratije: „Zahvaljujući druženju sa mnom, neki političari su ukapirali kako treba prići narodu.“
Era Ojdanić,
pevač, o sponzorušama: „Nije istina da se na mene devojke lepe zbog novčanika. Pa meni pre možeš zub da izvadiš nego da mi izvučeš dinar.“
Marina Tucaković,
tekstopisac, o svojim političkim stavovima: „Potpuno sam protiv ujedinjenja Srbije i Crne Gore. Mislim da je veštačko i da neće dugo da traje.“
Isidora Bjelica,
književnik, o snalažljivosti kolega: „Za razliku od nekih drugih kolega, nisam morala nikome u Narodnoj knjizi da popušim da bih dobila bolji tretman.“
Jelena Karleuša,
pevačica, o stanju na domaćoj muzičkoj sceni: „Na našoj estradi jedu zlatnim kašikama, a praziluk im viri iz…“
Violeta Viki Miljković,
pevačica, demantuje: „Naslušala sam se raznih priča o Šemsi Suljaković i nije tačno da joj skidam kapu.“
