Voja Antonić,
etnolog i borac protiv samozvanih proroka, u novembarskom broju „Duge“ objavio je tekst „Testirajte vašeg vidovnjaka i izračunajte njegov N.Q. (koeficijent neinteligencije)“. Prema Antoniću, pozitivne poene vidovnjak dobija ukoliko je: „1. u TV emisiji imao oko vrata zlatan lanac s krstom veličine dlana (ako je muškarac) ili na ruci više od 100 grama prstenja s brilijantima (ako je žena), 2. svom imenu dodao neku titulu (magistar parapsihologije, doktor bele magije, kralj/kraljica među prorocima), 3. izjavio da nije sada važno koliki mu je honorar, jer je jedini njegov cilj da pomogne ljudima, 4. objavio bar jednu svoju reklamu u nekom časopisu specijalizovanom za ezoteriju (ako su posle toga mnogi čitaoci zahtevali da se još tri-četiri puta ponovi broj njegovog telefona, dodati još deset ekstra poena), 5. tokom devedesetih godina javno izgovorio svoje obožavanje Slobodana Miloševića (ili bar prognozirao njegovu sigurnu pobedu na izborima 2000-te), 6. naširoko pripovedao o strašnoj nesreći koja će uskoro snaći sve srpske neprijatelje (posebno one preko okeana), 7. tvrdio da jasno vidi budućnost Srbije (ali mu Kosmička inteligencija još uvek ne dozvoljava da o tome govori), 8. često koristio neku od sledećih reči: karma, čakra, aura, astralna projekcija, nebeski narod, božji dar, dobrobit čovečanstva, sto hiljada maraka, mercedes SL metalik, 9. posle nepravedne zatvorske kazne zbog vračanja, počeo da dovodi svog advokata na TV gostovanja, 10. promenio pol.“
Tijana Dapčević,
pop pevačica, o susretu sa samom sobom nekad i sad: „Dešavalo mi se da u toku dana ne mogu da se sretnem s Tijanom, ali odskora, svakodnevno se viđamo, popričamo dvadesetak minuta, popijemo kafu, razmenimo novosti.“ („Svet“)
Zoran Pejić Peja,
TV voditelj i šoumen na romskim svadbama, o svojoj trenutnoj ljubavnoj situaciji: „Dajem se svakoj ženi koja me poželi, ali moram pre toga da joj pogledam ličnu kartu. Dešavalo mi se da me slažu da imaju 22 godine, a zapravo imaju osamnaest. I naravno, ne smeju da budu starije od 25, jer sve preko toga treba da se druži s mojom mamom, a ne sa mnom.“ („Svet“)
Mr Go Go,
striper, tvrdi da je domaća publika koja prati njegove nastupe vrlo vatrena: „Neke žene dolaze samo da bi me gledale, neke da bi me ujele, neke da bi me izgrebale, a neke da bi me polile vinom. Mr Gale i ja se redovno vraćamo kući s rasporedom časova na leđima, izgrebani i izgriženi. Na jednom nastupu u Nišu bilo je toliko devojaka da je nas u jednom trenutku krenulo nekoliko hiljada ruku, a meni su odjednom samo nestale gaćice.“ („Svet“)
Šaban Šaulić,
folk legenda, tvrdi da mu finansijsko stanje nije baš toliko sjajno kako bi moglo da se očekuje: „Imam troje dece koja imaju svoje potrebe, a ja sam dužan da im priuštim ono što traže. Tu je i moja supruga koja ima mnogo lošu pasiju po nas i po naš brak, da menja stanove. Zbog toga smo se i svađali i propadali, jer nikada nijedan posao nije napravila kako treba.“ („U fokusu“)
Ksenija Pavlović,
kolumnistkinja „Duge“ i pevačica u usponu: „Poslednjih dana, sve se češće smejem. Uglavnom ničemu. Mada moje kolege, novinari, tvrde svakome i svačemu. I ubeđuju me da je nepristojno stavljati do znanja ljudima koliko ne znaju na način na koji ja to radim. Ćutanjem. Sa zgranutim osmehom. I predlažu mi najsavremenije vojne tehnologije za razračunavanje s neprijateljem. A ja ostajem zbunjena, jer u trenutku dok mi to govore, nisam sigurna da znam da li su konflikti i nasilje samo posledica celokupne nemoći našeg društva ili prevelikog uticaja američkih filmova na pobesnelu omladinu. I zato odlazim kod mog stiliste koji mi preporučuje Nikita look. I dok mi ispred ogledala vezuje crnu kravatu, zaključuje kako fantastično izgledam i kaže: ‘Potreban ti je još samo pištolj, draga’, i pruža mi niklovani CZ-99. Za slikanje“.
Đorđe Lazić,
šef sale restorana Milošev konak, u kojem je pre šest godina ugošćen i Ratko Mladić: „Mladić je bio veoma ljubazan i korektan s osobljem našeg restorana. Za vreme kratkog boravka, primetili smo da je veoma tih i skroman, bez kompleksa više vrednosti. On je jedna ljudska veličina u svakom pogledu… On je genijalac svetskog ranga. Ma, čast mi je bila da ga poslužim, pa makar i s čašom obične vode. Takvu snagu u čoveku još nisam sreo. Ma, svi su male bebe za njega.“
Zbog viđenog gosta, oko Miloševog konaka primećeni su i neki stranci: „Čini mi se kao da nešto traže ili nekoga očekuju. Vidim kada dođu, parkiraju se u blizini bašte restorana i čekaju. Budu tu oko sat vremena i odu. Pa, opet tako. Kažu da je ovaj restoran udaljen od očiju javnosti. Možda ti ‘stranci’ ne žele da ih neko vidi, pa ovde dolaze kako bi se oko nečega dogovorili udaljeni od očiju javnosti, a možda je i nešto drugo posredi, nisam baš siguran…Verovatno očekuju da im kažem ‘Da, pre neki dan je bio ovde. Sedeo je za tim i tim stolom i rekao da će doći opet’.“ („Glas javnosti“)
„Antena“
predstavlja predsednicu Skupštine Srbije Natašu Mićić kao „Ličnost u fikusu“, pa kaže:
„Naravno da opozicija ima niz pritužbi na njeno vodjenje sednica. Nju to po svemu sudeći mnogo ne nervira, čak se čini da joj više smeta poređenje s riđokosom glumicom Nikol Kidman, bivšom suprugom Toma Kruza. Istine radi, ponekad stvarno zezne stvar, omakne joj se greška, zbog čega početak rada Skupštine kasni 40 minuta. Ali šta je pola sata za budućnost Srbije?“
Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije
„Biramo predsednika, a ne kočijaša.“ („Blic“)
Velimir Bata Živojinović,
predsednik Odbora za predstavke i žalbe Skupštine Srbije, u skupštinskom restoranu poručuje Aleksandru Stefanoviću iz Demohrišćanke stranke Srbije, koji je prošle nedelje udario šamar Rajku Baraliću:
„Ja snimam filmove 50 godina, a ti snimiš jednu scenu i uđeš u istoriju.“ („Večernje novosti“)
Ante Tomić,
pisac iz Splita, o sebi, skromno: „Volim zabavljati ljude. Ne mislim da sam jako pametan, mislim da sam prosečna pamet, ne mislim da sam veliki pisac, da imam nešto specijalno da poručim čovečanstvu, ne mislim da sam veliki talenat, ali imam lep talenat da zabavim ljude. Moje knjige su vrlo zabavne. Imam vrlo pitke, vedre knjige, koje nađu put do srca velikog broja čitatelja. Ono što volim jeste da zamišljam trenutak kada neka žena čita knjigu u krevetu i budi svoga muža i kaže mu: vidi šta je onaj blesavi Tomić opet napisao.“ („Blic njuz“)
Biljana Vilimon,
slikarka, u kolumni u „Blic njuzu“ piše: „Odlučili Ameri da sve kompjuterske programe prevedu na srpski, ali, kajne ćirilica. A, imaju i pravo. Umesto da se prosipamo slovima kao Englezi, Francuzi…, mi škrtarimo. Jedno slovo, jedan glas. Znala sam da će nam Karadžić doći glave, ali ne baš mrtav!? Bože nas sakloni. Puj! Puj!, pljucnuh za svaki slučaj. Znajte dobro, draga, svaka gruba reč je žalost, rana… Baš ga pretera. Gde ti vide grubost? Pa, neće Gejts motkom da te tera da srpski čitaš latinicom. Ali, kad budeš video da su neke reči iste, kako god ih čitao il’ pisao, ohrabrićeš se. Klikneš miša, piše – KAKO? Klikneš opet, kaže – TAKO. Ovim procesom, kompanija Majkrosoft ima nameru da svoje programe prevede na naš jezik. I nema tu mesta za tugu. Sem ako ne patiš zbog te jebene ćirilice. Ali, video si ono KAKO i TAKO. Frka je samo ako te to zanese, pa neke druge reči pročitaš pola ćirilički, pola latinički. Lupe, recimo ovi iz Majkrosofta, umesto engleskog OK, naše AHA, što znači, JESTE, TAKO JE… Ti se onako zabuljiš u ekran, pa AHA pročitaš kao ANA, i pomisliš, koja li je to sad fuksa koju treba da zovem u pomoć? Gledaš ikonice, nigde ženskog lika. Zoveš komšiluk, i oni u bedaku. Telefon od Gejtsa, naravno, nemaš, jer nisi ti Đinđić da ga cimneš kad god želiš.“
