Aleksandar Tijanić,
direktor Radio-televizije Srbije, nakon mesec dana provedenih na čelu te kuće rezimira:
„RTS liči na dinosaurusa, ima malu glavu i ogromno telo, i ja treba da mu dam veštačko disanje usta na usta, a taj dinosaurus ne pere zube. Užasan je to posao i mislim da dinosaurusa treba pustiti ili da umre ili da ga evolucija pretvori u neko stvorenje koje može da preživi tržište… Ova televizija ima problem sa mnom, jer nisam navikao na neuspehe. Ja jesam individualac, ali poraz ne mogu da podnesem ni kad igram basket. Hoću da pobedim, ne zbog trijumfa nego što me je sramota da izgubim… Zatekao sam mlitavu, nepametnu, neorganizovanu redakciju koja je sačekivala sve bitne događaje bez unapred pripremljenih akcija, reagovanja, bez urednika… Isto će proći oni koji me se plaše i oni koji me se ne plaše. Mora da bude onako kako ja kažem dok sam tu, zato što oni nisu umeli da to urade bez mene, da su umeli, oni bi to uradili. Ako vi sačekate mene sa ekipom u kojoj mnogo novinara piše zajedno ‘ne da’, a ne znaju da napišu ‘ići ćemo’, šta oni traže u novinarstvu?! Ako u Dnevniku postave pitanje: ‘Kad će Vlada generalno da poveća platu radnicima’, oni ruše osnovu ekonomije kao nauke. Šta oni ima da misle?! Ima da rade ono što im kažem! Verujte mi, za ovakav sistem prosvećeni apsolutizam je jedini pravi sistem…“
(„Blic“)
„Svet“
objavljuje vodič za pevače početnike kroz diskografsku džunglu Srbije:
„… Nakon godina pečalbarenja po kafani, kačenja po drveću, pevanja u krilu kumu, starom svatu i široj rodbini (ovo poslednje odnosi se na žene, uglavnom), ili pak prodajom svega onoga za šta su generacije vaših predaka prolivale znoj, došli ste do zadovoljavajuće sume novca i odlučili da se otisnete u zvezdane vode. Pošto ste, naravno, već shvatili da je rokenrol način života, ali prilično jadan i siromašan, odlučili ste da ništa ne prepustite slučaju i snimite narodnjački album za koji postoji najveća verovatnoća za povraćaj novca u rekordnom roku. I ta odluka je tek početak mukotrpnog puta punog kompromisa, šlihtanja, obijanja pragova, iscrpljujućih pregovora i cenjkanja kao na pijaci, jer danas ni novac nije ono što je bio, i ne može da vam završi sav posao. U to ćete se uveriti onoga trenutka kada počnete da razmišljate o tome sa kojom diskografskom kućom ćete ostvariti saradnju… Prvi izbor svakako će vam biti Grand produkcija, kao trenutno najuticajnija kuća, bar kada su narodnjaci u pitanju. I tu već počinju problemi. Brenino i Sašino čedo, kao i svako drugo dete nastalo iz braka bliskih rođaka, iako je najveće i najjače u kraju, već od rođenja ima gomilu deformiteta… Pošto je njihov uticaj nesporan, logično je da ćete se njima prvo obratiti za saradnju. Za to zadovoljstvo biće vam potrebno da se ‘izbacite’ 30.000 evra ako želite da idete na zemaljskom programu, ili polovinu te sume ukoliko ste zainteresovani samo za satelit. Ali, to nije sve. Čak i ako ste spremni da izdvojite toliki novac, postoje i drugi uslovi koje morate da ispunite. Najpre je potrebno da se odreknete svog mišljenja i da pristanete na slepu poslušnost Saši Popoviću i Lepoj Breni. Oni će, pošto sve najbolje znaju, odlučivati da li treba da smršate ili da se ugojite, kako ćete se ponašati na sceni, šta treba da obučete… Ako su nezadovoljni vašim izborom, moraćete da se na brzinu presvlačite i da menjate sve ono što oni očekuju od vas. Naravno, tu nije kraj… Ukoliko ste album radili sa manje afirmisanim saradnicima, bićete prinuđeni da u svoj ‘materijal’ uvrstite bar dve pesme koje će napisati neki od autora lojalnih firmi. Treba li reći da će vas to koštati najmanje dodatnih 5000 evra, da će pri tom jedino te pesme biti reklamirane i da ćete samo njih moći da pevate u Grandovim emisijama. Ako ste sve to spremni da istrpite, očekuje vas brza afirmacija, dvanaest pojavljivanja u emisijama ove kuće plus reklamni džinglovi, gledanost od preko milion ljudi uz neizostavne najave voditelja po kojima ste ‘jedan od najpopularnijih, najlepših, najboljih…’. U ovu grupu voditelja ne spada jedino Suzana Mančić, koja vrlo često ne zna ni ko ste ni šta pevate. Bitno je da se šarmantno smeje… Čak i kad sve to završite, nema garancije da ćete postati zvezda. Ipak, jedno sa sigurnošću možete znati, uspeli u poslu ili ne: novac od prodaje albuma nikada nećete videti niti ćete ikada saznati tačan tiraž.“
Bojana Lekić,
„čelična lejdi srpskog novinarstva“, „aktivna, aktuelna, atraktivna“, čitateljkama prvog broja domaćeg „Kosmopolitena“, otkriva da li „dopušta sebi da u nekim situacijama bude plavuša“:
„Upravo to je moj davnašnji neostvareni san: da budem plavuša i to baš ona iz vica. Svi misle da je to dobar štos iako sam mrtva ozbiljna. Nažalost, nisam dovoljno glupa.“
„Kosmopoliten“: „Jeste li skoloni eksplicitnom izražavanju seksepila?“
B. Lekić: „Devica sam, u podznaku Škorpija, u prevodu: analiza, preciznost, red, rad i disciplina. Moj podznak, dakle ono što je skriveno, što niko ne zna, jeste strast. Astrolozi tvrde da posle tridesete podznak počinje da dominira, što znači da u ovom trenutku vlada mnome. Međutim, ja sam i dalje ubeđena da je seksepil nešto daleko značajnije nego što je pornografija, da je ono što se nazire daleko veći afrodizijak od onoga što se vidi, da je pravo uzbuđenje u otkrivanju.“
„Kosmopoliten“
u prvom broju na srpskom jeziku, čitateljkama, mladim ambicioznim ženama, poručuje da „Bacili vrebaju sa svih strana“, i daje 20 saveta. Savet broj devet glasi: „Šolje u javnom WC-u relativno bezbedne“:
„Da li si ikada smestila svoju golu guzu na dasku WC šolje poprskanu kapljicama urina? Verovatno će te iznenaditi podatak da su šanse da se na taj način zaraziš nekom boleštinom minimalne. Nema razloga da strahuješ od herpesa ili bilo koje druge seksualno prenosive bolesti. Čak i ako se takvi bacili nađu na dasci, verovatno ih nema dovoljno da bi mogli da te zaraze.“
(Molimo čitaoce da savete ne primenjuju bez preke potrebe! prim.ur.)
Jovo Toševski,
profesor Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, stalni saradnik „Politike“ u drugom nastavku novog feljtona „Zašto žene ne znaju da upražnjavaju seks“, piše:
„Žena je važna cela, od glave do pete. Celo njeno telo učestvuje u seksualnom događaju.
(…)
Koja je dobra strana za žene što ne znaju da upražnjavaju seks, a njima je veoma važno? Glavna je ta što ne treba da budu tužne zbog čestih pomisli da su druge bolje u krevetu. Tu žena može da bude potpuno mirna, jer i ta druga takođe ne zna. Sasvim je drugo pitanje što su muškarcima žene dovoljne i u toj vrsti neznanja.
I pored svega žene se u neznanju razlikuju, tako da se u tom pogledu razvrstavaju na bolje i gore. Gledano u toj ravni, žensko znanje o seksu, ma koliko bilo skromno, dovoljno je za muškarca…“
(„Politika“)
Isidora Bjelica,
dramaturg, pisac, ekspert za sve, govori o sebi:
„Meni nije problem da se skinem gola i da se slikam. Kakva mi je to razlika da li ću pokazati pola sise ili bradavicu. Ja sam se slikala za bugarski ‘Plejboj’, ali u Srbiji ne bih nikada. Je l treba da svaki manijak svršava na moje slike.“
(„Blic“)
Mirjana Bobić–Mojsilović,
novinarka i književnica, govori o globalnom fenomenu kuvanja:
„Divote i lepote hrane, udružene sa idealom sreće (pripremanje hrane jeste arhetipska slika sreće, mira, porodice i nekakvih odnosa – pa makar to bili i odnosi prema samom sebi) i muškarcem koji je zavrnuo rukave košulje i stavio kecelju, jeste ono čega u stvarnom životu skoro da i nema. Ta, majke mi, bajka, retko da se može sresti, ne samo u Srbiji nego bilo gde. U stvarnosti zapadne civilizacije, muškarac je provajder, žena je ta koja sedi kod kuće i kuva. Upravo je zato muškarac u kuhinji, mlad, lep, opušten i dobro raspoložen, postao savremena bajkovita TV ikona. I zato TV kuvanje danas nije više pitanje nutricionizma, nego pitanje zabave. Opušta, popravlja raspoloženje i, da izvinite, raspaljuje maštu. To je svakako najšarmantnija zamena polnih standarda koja se desila u poslednjih desetak godina.“
(„Blic“)
Milutin Mojsilović,
naivni slikar iz sela Bošnjane kod Kruševca, za svoje slikarstvo kaže da je
„erotika u naivi ili porno naiva“:
„Proputovao sam pola sveta i moje slike su svuda u inostranstvu! Bio sam i u Holandiju i tamo u parku video kako je na jednu plavušu ripio ker i tu sam dobio inspiraciju. Mislim da ovo niko ne radi kao ja, drugi su malo blažiji. Žena kada uđe u sobu i ovo vidi ‘oće da me ubije. Slikao sam i u štali, ali atelje ipak mora da bude u kući. Nađem mesto gde mi niko ne dosađuje, ali opet, nađe se neko da mi dosadi. Mislim da u slikarstvu sve mora da se vidi, a ne da se drži u tajnosti.
Kažem ja komšinici, vidim vodi vepra: –‘E, i tebe ću da naslikam’, i jesam. Evo je, Komšinica s veprom. Vepar joj se zove Musa. Nije videla, ali čuće jednom prilikom. Vidim sakupljačice sena – i odmah mi dođe inspiracija. Nema ništa lepše od golog tela.
… Imam jednu video kasetu, ona je super, davala mi tu još neke ideje. Ovo sam počeo da slikam pre no što sam kupio video.“
(„Glas“)
Meni upadaju u podrum kad slikam, moram da krijem u kacu, a to nije to. Slikar se udaljava od teme, a to nije to. Mora sve da se da tačno, izražaj osobe!“
(„Status“)
Danica Prvulović,
manekenka, kada odlazi na put ne propušta da ponese tri stvari: telefon, novac i:
„Obavezno nosim četkicu za zube, jer mi je higijena na prvom mestu.“
(„Internacional“)
Jelena Karleuša:
„Nije mi dugo trebalo da se uverim da estradom caruju ajkule koje su me dočekale na nož čim sam zapevala. Tu pre svaga mislim na svoje koleginice koje su uglavnom obraćale pažnju na moj stas, a ne na glas. Nažalost i danas kada sam postala prva srpska pevačica koja je snimila album za stranu muzičku kuću, ajkule ne prestaju da se kače za mene, pokušavajući da se popnu na stepenicu sa koje sam ja odavno otišla.“
(„Večernje novosti“)
