Ana Ivanović,
prva teniserka sveta, svesna je opasnosti koju donose slava i uspeh:
„Pre izvesnog vremena rekla sam svojim najbližima da ukoliko primete da se menjam i čudno ponašam, da me obavezno uštinu i vrate u normalu. Želim da ostanem ista ona Ana kakva sam bila i smatram da je to veoma važno.“
(„Blic“)
Ljilja Andrijašević,
marketing menadžer modne kuće „Mona“, čije je zaštitno lice Jelena Janković, treća teniserka sveta, otkriva motive za njihovu saradnju:
„Spajamo najbolje s najboljim.
Nije tu u pitanju materijalna korist, jer se ne zna ko je uz koga prepoznatljiviji. Mi zajedno dajemo sintezu koja je superlativ za modu i tenis. Jelena je takva osoba koja se trudi da ignoriše svoje povrede, ona teniske mečeve igra i povređena, tako da se još nije desilo da zbog toga ne može da dođe na snimanje.“
(„Blic“).
Zlata Petković,
glumica i pevačica, priča kako je bilo u Japanu na svetskom izboru za najlepšu tinejdžerku:
„Bilo nas je više od sedamdeset iz celog sveta. Neke zemlje koje su imale svoje predstavnice na tom takmičenju više i ne postoje na karti sveta. Tako mi se desilo da mi na kofer greškom zalepe nalepnicu ‘mis Gvam’. Prvi put sam tada čula za tu zemlju. Inače, često su me mešali sa mis Švedske. Za Japance su sve devojke bele puti i plave kose bile mis Švedske.“
(„Blic“).
Ana Rebić,
mikrobiolog iz Užica, posle povratka iz Južnoafričke Republike „sa svetski priznatim doktoratom iz genetike i mikrobiologije, šest meseci traži posao u Srbiji“:
„Čekanje se oteglo, tražila sam da me primi predsednik opštine, da ga upoznam sa mojim problemom, primio me njegov zamenik, ali, stekla sam utisak, više iz znatiželje i kurtoazije, nego sa ozbiljnom namerom da mi pomogne. Išla sam i u bolnicu, pričala sa direktorom Zdravstvenog centra, a dobila sam odgovor da posla nema do septembra, posle – videće.“
(„Glas javnosti“)
Olivera Katarina,
pevačica i glumica, koja će održati veliki solistički koncert, priča o tome kako se oseća posle 30 godina pauze:
„Žao mi je što ću svoje obožavaoce razočarati, ali ja nisam uzbuđena i nemam tremu, već osećam veliku setu. Hladna sam i dostojanstvena, osećam samopoštovanje što ću posle svega što sam prošla pevati pred svojima. Možda će ovo biti moj poslednji koncert u Beogradu. Imam takav osećaj da neću naići na podršku. Želim da odem u svet i promovišem našu muziku, baš kao što radi i Hulio Iglesijas. On je rekao da oseća zadovoljstvo da se opet vrati na mesto na kom je pevao. E, tako bih ja volela da zapevam u Parizu, gde ljudi znaju šta je umetnost.“
O normalnosti:
„O pripadanju srpskoj naciji nikad se ne govori kao o nečem tako prirodnom i normalnom za onoga ko pripada naciji. Kao što je sasvim normalno i prirodno da je Francuz Francuz, tako treba da bude prirodno da je Srbin Srbin.“
(„Press“)
Milorad Vučelić,
glavni urednik, u uvodniku piše o „dokonim zgubidanima i slučajnim ljudima“ u politici, koji su „izmileli ispod skuta velikih stranaka“:
„Otvoriše oni ogroman prostor za brutalno mešanje stranog faktora. Odjednom, evo ih u ambasadama velikih sila, dočekuju ih i ispraćaju, svrstavaju ih i razvrstavaju u prihvatljive i neprihvatljive. Ni sami ne veruju šta ih je snašlo. Pitaju ih šta misle, a znaju da ne misle ništa i slušaju ‘pažljivo’. Svi mi u Srbiji, za razliku od njih, znamo da su oni odavno opisani u pesmi Dobriše Cesarića o ‘maloj voćki posle kiše, koja je puna kapi pa se njiše i blješti suncem obasjana, čudesna raskoš njenih grana’. Ali, ako sunce malko zađe ‘nestaće sve čarolije’, i ona će, baš kao i naši politički liliputanci kada budu obrukali Srbiju, a nešto ućare za sebe, ‘postati kao prvo, obično, malo, jadno drvo’.“
(„Pečat“)
Jelena Trivan,
„atraktivna političarka, kaže da je lepa vest o trudnoći zatekla na radnom mestu u Skupštini – sekretarica joj je donela rezultate u poslaničku klupu“, na pitanje kako zamišlja sebe u budućnosti, kaže:
„Ćerku doživljavam kao novu drugaricu koja će uvek biti uz mene. Kod nas se trudnice uopšte ne pojavljuju, naročito ne u javnim poslovima i pred kamerama. Nameravam da od samog početka beba bude uz mene, a ne da se, kao što je uobičajeno u Srbiji, sklonim iz života. Želim da i ja i moja beba budemo vidljive.“
(„Hello“)
Nataša Bekvalac,
pevačica, supruga i majka, upitana je kako podnosi „brak na daljinu“:
„Ne kažem da sam svetica, imam želje kao svi normalni ljudi, ali kad odvagam, začas uvidim koliko je važnije ono što imam. Nas dvoje smo dva kantara na jednoj vagi, i mislim da ćemo opstati.“
Da li voli da kuva:
„U našoj kući se ne kuva. To je jedino što ne radim. Moj muž se navikao na život po hotelima, pa to nije ni očekivao od mene. Hana svakodnevno jede kuvano, a mi se hranimo po restoranima i naručujemo. I Danilo i ja vodimo veoma računa o ishrani, budući da i on ima kilažu koja je optimalna za njega i koju ne sme da pređe zbog svoje profesije, tako da u našem frižideru uvek ima dijetalnih stvari. Uvek doručkujemo voće, koje mama donosi sveže sa pijace, ručamo napolju, a ne večeramo, ili samo pijemo jogurt.“
Kako se slaže sa suprugom:
„Naše svađe i nesuglasice su uglavnom oko trivijalnih stvari. Ono što nikako ne mogu da razumem je Danilova ljubav prema motoru. To je za njega velika strast, a ja je smatram sebičnom. Zbog motora umemo da se posvađamo. Onda, on ne razume moj odnos prema psu i kako mogu da ga pustim da spava na jastuku, a problem je i moja ležernost koju on smatra preteranom. A ja, opet, mislim da je Danilo previše disciplinovan i prema svemu ima vojnički odnos. Do ludila ga dovodi moje kašnjenje i što se ne opterećujem vremenom, jer je on uvek spreman pet minuta ranije. Ali, veoma se trudim da to promenim, mada ide polako.“
(„Helo“)
Irena Koroman,
supruga fudbalera Ognjena Koromana, priča o njihovom životu u inostranstvu:
„Najpre nam nije bilo lako da se naviknemo na život u Moskvi, posebno što sam bila sama sa detetom. Kasnije se situacija promenila, Ognjen nije više bio jedini fudbaler iz Srbije u Moskvi, pa smo imali društvo. Ali u Samari to uopšte nije bilo lako. Tu smo bili bukvalno jedini Srbi u gradu. Nismo imali s kim da izađemo. Ali to je imalo i dobrih strana, jer smo bili prinuđeni da se družimo sa Rusima, pa smo brže naučili jezik. U najlepšem sećanju mi je ostala Engleska, jer smo imali mnogo prijatelja, dva puta sedmično smo odlazili u London i zaista nam je bilo divno.“
(„Hello“)
Bora Đorđević,
muzičar, o svom zavičaju:
„Naravno da sam vezan i dan-danas za Čačak. Moglo bi da se kaže da sam iz Čačka na privremenom radu u Beogradu ili pak Beograđanin rodom iz Čačka. Čačka se nikada nisam odrekao, jer bi me odmah linčovali. Tamo ne vlada lokal-patriotizam, već lokal-šovinizam. Čačak nije grad. To je stanje duha.“
O lepoti:
„Srbi su za mene mnogo lep narod. Putovao sam puno po zapadu i shvatio da tamo lepe primerke čuvaju negde, valjda za televiziju, modne piste, prostituciju. Na ulicama većine svetskih metropola možeš da sretneš mahom ružne ili bar nelepe ljude, bezličnih lica. Tamo su lepi ljudi zaista prava retkost. Kad pogledaš sa te strane, Srbi su mnogo lep narod.“
(„Stil“)
Verica Šerifović,
pevačica i majka Marije Šerifović, o tome kako se hranila u trudnoći:
„Hranila sam se normalno, jela sam sve što mi se u tom trenutku jelo. U trudnoći sam volela da žvaćem žvake i da pijem sok Egzotik, koji danas više nigde ne mogu da nađem. To mi je nekako obeležilo trudnoću.“
Na koga liči Marija?
„Marija ima i moju i tatinu narav, naizmenično u njoj proradi tata, pa ja. Ona je iskrena, vredna, poštena. To je najvažnije. Ima trenutaka kada joj kažem – Ej, znaš šta, to i to mi smeta. Ali verujte mi, u poslednje vreme ništa joj ne zameram.“
(„Stil“)
