Senja Đurović,
„jedina Crnogorka mesar“, priča o lepotama svog zanata:
„Nemojte mi reći da mesar mora biti isključivo muškarac. Eto, na primer ja, iako žena, decenijama živim od ovog posla. Dakle, i žene mogu dobro da kolju. Pomagala sam familiji, nije bilo lako, ali kao što vidite ništa mi ne fali. Nikada nisam osetila mučninu, da bih, čoče, kao neka dama bila zgrožena od posla kojim se bavim.“ („Večernje novosti“)
Milomir Nikolić,
iz Novih Banovaca, vlasnik hotela i bara „Maki“, „za koji se tvrdi da je javna kuća“:
„Ako ljudi žele da uživaju, greh je da im to uskratimo. Na Zapadu je tako, dođeš, popiješ, pojedeš i opustiš se, uživaš. Posle je lakši dan. Znate li vi kako je lepo kad dvadeset devojaka plešu sve obučene u isto.“ („Večernje novosti“) (B92) Olja Karleuša, pevačica, o ulozi novca i ljubavi: „Mislim da svaka devojka žudi za tim da pored sebe ima muškarca koji će joj pružiti kako finansijsku tako i bilo koju drugu vrstu sigurnosti. Smatram da su u tom pogledu grad i selo potpuno odvojeni. U selu možda još uvek ima koliko-toliko iskrene ljubavi, dok je grad postao džungla u kojoj se sve vrti oko novca.“ („Star“)
Borislav Pelević,
predsednik SSJ-a, o srpskoj slozi:
„Ako se dozvoli da Nataša Kandić, na skupu porodica otetih i kidnapovanih Srba na Kosovu i Metohiji, udari šamar starom čoveku, koji je samo tražio istinu o svom sinu, i da ta žena prođe bez ikakvih posledica, onda, nažalost, treba doneti zakon o zaštiti Srba u Srbiji od Srba. Tu je još i najnoviji primer Ustavne komisije koja ponovo želi da Srbija bude država građana, a ne država srpskog naroda i svih nacionalnih manjina. Ako to prođe, onda bi Srbija trebalo da se zove Građanija, jer je očigledno da se DOS stidi Srba i Srbije. I dok god se Srbi budu stideli svog imena i porekla pred svetom, onda nam i nije mesto u Evropi, niti u svetskim strukturama. To je jedan stav da se Srbi polako iskorene, uz pomoć njih samih, odnosno onih koji vode svoju državu i narod u ‘in memoriam’. Za vek-dva, o Srbima će se pisati isto kao i o Inkama, Majama, Apačima, Sijuksima i drugim nestalim civilizacijama, ali ne kao o narodu koga je neko drugi istrebio, nego o narodu koji je sam sebe uništio.“ („Star“)
Jelena Radović,
rukometašica, koja je letos potpisala ugovor sa klubom iz Ljubuškog, o utiscima iz BiH:
„Na prvom turniru u Ljubuškom prišla su mi dvojica ljudi iz zagrebačke ‘Trešnjevke’ i pitala da li bih prešla u njihov klub. Rekla sam da za to moraju kontaktirati predsednika kluba Josipa Popovića. Kasnije sam saznala i da je trebalo da budem zamenjena i za dve igračice i da u Zagrebu ne bih igrala, nego, pošto sam im se mnogo dopala, bila ‘poslovna pratnja’. Hteli su da me prodaju kao belo roblje!… Drug je s pištoljem došao po mene, pa smo uspeli da pobegnemo iz Ljubuškog. Predsednik mi je pretio policijom, ali kada smo prešli granicu samo sam mu pustila SMS: ‘Ja se ne vraćam.’“. („Star“)
Dragana Mirković,
pevačica, koja trenutno živi u Austriji, o dolascima u Beograd: „Kada sam u Beogradu, popijem kafu s Brenom, Anči… Moj Toni se odlično snalazi u estradnim krugovima. Smiren je, dobrica, progovori samo kada mora, pa ga moji saradnici nazivaju ‘omiljenim likom.’“ („Star“)
Zoran Pejić Peja,
voditelj TV Pinka, odgovara na pitanje da li troši novac na žene:
„Na njih ponajviše. Volim žene, ali umem da budem i izbirljiv. Proveravam ličnu kartu i, ako su mlađe od 25 godina, mogu biti njihov, u suprotnom, šaljem ih da se druže sa mojom mamom. Držim se Titove parole da treba pomoći omladinkama i omladincima. S tim što mene omladinci ne interesuju… Očigledno je da je tako, jer u ovom trenutku sam sa njih pet u vezi. A kada ne budem mogao da ih osvojim na šarm, kupovaću njihovu ljubav. Ne stidim se toga. Uostalom, to je začarani krug – ja volim nju, ona voli pare…“. („Star“)
Stevo Žigon,
glumac i reditelj, o Vladi:
Amerikanci su napravili plan i doveli ‘stručnjake’ za uništavanje ove zemlje: G17, Kori Udovički, Dinkića, Đinđića… Kada ste na okupu videli toliko ružnih, neobrazovanih i primitivnih ljudi? Hvala bogu da je falsifikat i predsednica parlamenta Nataša Mićić. Ona je bar dosta seksi, to je jedina svetla tačka parlamenta, mada i ona radi po uputstvima. U ovom cirkusu laži, licemerja i pljačke opasno je živeti, a opasno je i umreti, jer možda nećete imati para za sahranu.“ („Kurir“)
Vinko Đurić,
politički analitičar, o „kupovini“ poslanika:
„Jasno je da postoje drugi centri moći koji vladaju čak i parlamentom. Nisu, međutim, tačne priče o stotinama hiljada evra, naši poslanici se prodaju za sitne pare, jer su bogataši koji ih kontrolišu, po pravilu, veoma škrti.“ („Kurir“)
Baba Vida,
„jedini živi i najveći vidovnjak sa ovih prostora“,
o budućnosti i Srbima: „Ogovaramo se samo da bismo napakostili drugom. U stanju smo sve da uradimo ‘samo da ne bude on iako ide napred’, eto ne može da bude on i gotovo jer ste se nekada zamerili i sad mu vraćate. Redovi će biti za novac, opet će čekati da daju, ali i da uzimaju, sve se vrti oko para, a neće ih biti još jedno vreme. Još uvek će bežati od nas jer sve smo učinili da nas izbegavaju. Putevi će se uželeti automobila, ali će ih biti, naročito polovinom naredne godine… Ne tako davno jedan uman i dobrostojeći čovek me je posetio i tražio savet i pomoć. Rekla sam mu, ti radiš za ‘složnu braću’, sa svete zemlje su. Njihov ‘talisman’ ima proročansko ime ‘ja ničije’. Idi, on je stub i garant i ‘ničije neće’. Poslušao me je, a posle dve godine došao i doneo mi samovar iz Rusije. Onda mi je priznao da nešto radi sa ‘braćom Karić’ a njihov otac je Janićije, a ja sam ga onda nazvala talismanom sa proročanskim imenom ‘ja ničije’.“ („Ekspres“)
Vesna Radusinović,
novinarka, o lepoti kao kazni:
„Oduvek sam bila žrtva onoga što su svi drugi u meni prepoznavali kao nesvakidašnju lepotu. Do te mere da sam morala i da se izvinjavam zbog te ničim zaslužene, prirodne obdarenosti. Žao mi je bilo da se ljudi u mom prisustvu osećaju iskompleksirano i nelagodno… Zato sam u životu neuporedivo više radila na svom duhu i obrazovanju nego na svojoj lepoti, koju sam više tretirala kao božju kaznu nego dar. Kad bolje razmislim, lepota mi je pomogla samo onoliko koliko ja nisam sprečavala da mi odmogne.“ Duška Jovanić, „najbolje noge srpskog novinarstva“: Zaista bih volela da mi je nekakav vamp izgled upropastio život. Iako sam se godinama trudila da tako bude, ovo je najviše što sam postigla bez reza i anestezije. Doduše, možda me moji sagovornici, s obzirom na njihovu godinu proizvodnje, nisu dobro ni videli, pa su mi zato sve ispričali. Propustivši karijeru zavodnice, ostalo mi je da opisujem ono što se dešavalo onim curama koje nisu umele da pišu.“ („Blic“)
Bojan Karić,
sin Sretena i Slavice Karić,
o svojoj budućoj mladi Jeleni Karleuši, pevačici: „Izuzetno je talentovana domaćica, što je za mene bio šok. U kuhinji izgleda prelepo, a sprema razna jela. Čak je jednom napravila i musaku za koju je recept našla na internetu. Kada posmatram Jelenu kada radi u kuhinji, vidim mnogo sličnosti sa mojom majkom. To mi govori da će i ona jednoga dana biti dobra mama, koja je u stanju da izvede našu decu na pravi put. Iako niko ne bi poverovao, Jeca ima u sebi snažan porodični duh.“ („Glorija“)
Đorđe Balašević,
kantautor, o tračevima da je umro:
„Ako sam umro, onda se sasvim dobro držim. Sve je to stvar karijere. Kada si dugo na estradi, onda s vremena na vreme umireš, doživljavaš saobraćajne nesreće. Bilo je to neprijatno za moju porodicu, a naročito za majku. Rekao sam joj da nikome živom ne veruje, dok joj ja ne javim. A porodici sam saopštio da za njih imam dve dobre vesti. Prva je da nisam umro, a druga je da ako jesam umro, onda ovo uopšte nije loše.“
Era Ojdanić, pevač:
„Ako vam neko potvrdi da sam umro, znajte da je to bilo u krevetu pored neke klinke koja nije ni zapamtila Tita.“
Vanja Bulić,
novinar, pošto ga je novinar Politike pozvao telefonom, a javila se supruga Slađana: „Rekla im je da sam pored nje, te da mogu da razgovaraju sa mnom, na šta su oni začuđeno reagovali jer su tražili biografiju s podacima šta sam radio ‘za života’. Rodbina je, takođe, čula vest. Moj kum Dragan Raičević je obukao crno odelo i spremao se da ode kod moje supruge da joj izjavi saučešće. Baš te večeri sam radio ‘ZAM’. Telefoni su se usijali, a svi su izokola pitali kako sam. Pretpostavljam da je tu informaciju plasirala kontraobaveštajna služba, uz onu da sam druge nacije, jer im se nisam ‘dopadao’. U to vreme bilo je mnogo nezgodno kada za nekog jave da je ubijen, a živ je, jer je to najčešće bila naznaka da vide kako će reagovati. Nešto pre toga, Jezda je izjavio da će me ubiti kao psa. Sve se uklapalo. Srećom, prošlo je dobro…“ („Star“)
