Boris Milivojević,
glumac, „poznat po tome što ne daje intervjue i ne odgovara na pitanja koja imaju bilo kakve veze s njegovim privatnim životom“, kao i po tome da za intervju traži naknadu:
„Novinari pišu tekstove koji prodaju novine i tako zarađuju novac, zar ne? Zajedno smo u tome, pa bi i mi glumci trebalo da imamo koristi od toga. Kada nakon neke nove uloge imam ugovornu obavezu da kontaktiram s medijima, tada ću to i da uradim, a govoriću samo o onome na šta me ugovor obavezuje. Ništa više od toga. Možda bi bilo drugačije da sam neki mlad glumac koji se tek afirmiše. Nemam razloga da se ponašam drugačije, jer moje vreme je dragoceno.“
(„Balkan“)
Dragan Velikić,
pisac, o nagradi „Meša Selimović“: „Ne shvatam zadovoljstvo čoveka koji iz takve kuhinje dobija nagradu. To je otprilike kao da ti mama, tata, tetka, strina dodeli nagradu. I to je precizno rečeno incest, sve je unutar porodice. Meni neke nagrade ponekad deluju tako incestuozno, kao venčanje dede i unuka, majke i sina… Svaki pisac može da dobije samo jednu nagradu na ‘N’. Ili NIN-ovu ili Nobelovu. Andrić nije dobio NIN-ovu, ali je zato dobio Nobela. Ja u to duboko verujem.“
O površnosti i Srbiji:
„Sećam se jednog susreta u Beču, s nekim Amerikancem koji je u jednom trenutku pomenuo nekog mog kolegu, pa me pitao: ‘Da li ste i vi isto protiv Slobodana Miloševića?’ Rekao sam mu: ‘Znate šta, ako vi mislite da moju ličnost određuje to što sam protiv njega, onda ja nisam protiv!’ Ne može nas odrediti to! Mnogo je kompromisa napravljeno.
Hajde da budemo kozeri… To bi bilo kao da je Hitler pobeđen, mada ne bih poredio Hitlera i Miloševića, ali hajde, Hitler je pobeđen, došao je novi režim u kome su ostali Gebels i Gering. Oni su dugo bili u novom, demokratskom režimu… Nisam stručnjak za političke analize, međutim, suštinski problem ovde je da individua bude zaključana. Osećate li vi to, to kao neko udbaštvo, koje je poput vlage… Neki ljudi balave na Krcuna! Prave se mitovi od jedne bube. Znam pesnika koji je video sveta, a pali se na Ratka Draževića. Krivo mu što i on nije isto takva faca, pa muvao neke balerine. Kao da balerine ne možeš da muvaš i bez toga…“
(„Status“)
Rambo Amadeus,
pevač, o politici:
„Bio sam najsrećniji kada sam politici okrenuo leđa. Kao egocentrik, mogao sam da napravim ogromnu štetu političkom miljeu naše zemlje. A ovako, nikom ništa. Koga boli briga kakvu je pesmu napravio Rambo Amadeus, zabavnu ili dosadnu? Nekad sam se ložio na spotove zato što su me posle toga jurile devojke. Danas sam uveren da je za obožavaoce pevanje na plej bek prevara, kao što je prevara politika na plej bek.“
(„Večernje novosti“)
Ksenija Pajčin,
pevačica, na konstataciju da njeni atributi izazivaju razne komentare pa da je čak i pravljena anketa na tu temu, kaže:
„Isidora Bjelica je u toj anketi lepo rekla: ‘Bolje da gledam njeno dupe nego mračna lica političara.’“
O učešću u „Maksoviziji“ i Milovanu Iliću Minimaksu:
„Voditelja ‘Maksovizije’ uopšte ne kapiram i nikada mi neće biti jasno kako ima obraza da me pljuje posle svega. Da li je on svestan da sam ja njemu pomogla, a ne on meni? Ksenija Pajčin je svoje ime stvorila mnogo pre ‘Maksovizije’ koja se emitovala na Palmi i taj svoj angažman smatram totalnim promašajem! Moja najveća greška je što sve radim srcem i izlazim u susret ljudima koji to ne zaslužuju. Otkud Minimaksu pravo da me u javnosti naziva svojim otkrićem kada svi znaju da sam u tu priču ušla kao formirana zvezda. Primetila sam da gospodin Ilić u poslednje vreme veoma često ulazi u konflikte s mladim i zgodnim devojkama. On verovatno ima neki problem u glavi!“
(„Svet“)
„Svet„,
o konferenciji za novinare održanoj povodom optužbi tog lista da je pesma Željka Joksimovića, učesnika na izboru za Eurosong, plagijat:
„Na nedavno održanoj konferenciji za novinare, upriličenoj pod geslom ‘Odbrana Laneta’ od optužbi pojedinih medijskih kuća da je pesma Željka Joksimovića koja predstavlja Srbiju i Crnu Goru na festivalu Eurosong – plagijat, Borivoje Borović, koji se ovde pojavio u svojstvu pravnog zastupnika Željka Joksimovića, izneo je niz uvreda na račun Roberta Čobana zbog kojih je glavni urednik magazina ‘Svet’ uzvratio kontratužbom.
Na pomenutoj konferenciji za novinare, održanoj u beogradskom ‘Medija centru’, okupilo se više od 50 novinara koji su očekivali pojavljivanje autora sporne pesme, ali se na opšte iznenađenje ‘preplašeno lane’ ipak nije pojavilo. Umesto objašnjenja kako je moguće da Joksimovićeva i pesma azerbejdžanskog umetnika Alihana Samedova zvuče gotovo istovetno, pripadnicima sedme sile održana je svojevrsna lekcija iz nepoznavanja teorije muzike, ali i nepoznavanja samo Boroviću znane pravne terminologije. Čitav spektakl, začinjen advokatskom pljuvačinom po kolegama iz dnevnog lista ‘Kurir’ i tvrdnjom da je ‘Joksimović isuviše velika zvezda da bi se lično obratio novinarima’, krunisan je uvredom na nacionalnoj osnovi koju je Borović izneo na račun Roberta Čobana.“
(„Svet“)
Biljana Krstić,
„jedan od lidera srpske etno muzike“, odgovara na pitanja kolege Tonija Montana:
T. Montano: „Šta te više nervira: ‘gej populacija’ ili one razne ‘lezbos’ organizacije?“
B. Krstić: „I jedni i drugi podjednako, ali mi na živce ubedljivo najviše idu političari. Postali su nepodnošljivi.“
T. Monano: „Šta bi onda trebalo uraditi da kao država i narod izađemo iz krize?“
B. Krstić:
„Čitavu pretumbaciju treba da urade zaista stručna lica i pošteni ljudi, a ne raznorazni amateri i gramzivi egoisti.“
(„Srpske novine Ogledalo“)
Prof. dr Aleksandar Lipkoviski,
dekan Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odlučio je da ukaže na „pogubnu reformu školstva“, tekstom „Uzgajalište teletabisa“:
„… Nije slučajno glavna deviza reformatora srpske škole DDD (decentralizacija, demokratizacija, depolitizacija). Asocijacija s dobro poznatim ranijim DDD (dezinfekcija, dezinsekcija, deratizacija) nije samo moja.
(…)
Videćete da je cilj dosadašnjeg ministarstva upravo uzrokovanje haosa koji će srpsku prosvetu definitivno izbaciti iz koloseka. Sumnjam da ćemo se od gašinica i kovačica uopšte oporaviti, ukoliko radikalno ne promenimo pristup reformi prosvete i ukoliko ne zabranimo da srpsku prosvetu upropašćuju psiholozi finansirani od strane Sorosove fondacije i ‘stručnjaci’ obučeni na trodnevnim seminarima, na kojima učenici radi relaksacije ližu virtuelni sladoled ili izigravaju životinje u okviru rada u raznim ‘radionicama’.“
(„Srpske novine Ogledalo“)
Radmila Živković,
glumica, nova Gospođa Ministarka, koju u jednom delu predstave podižu salom visoko iznad scene, upitana da li se plaši, kaže:
„Ne, to je divno iskustvo, ja sam od instruktora iz planinarskog saveza dobila Oskara za to dizanje. Kada je čuo da to treba da radim svako veče, da ja deo predstave igram sa svim tim teretom, rekao mi je da će mi se stvarati krvni podlivi, da će biti teško. Ja sam rekla – nije važno. Pošto sam nedavno povredila nogu, i ponovo je povredila na generalnoj probi, samo me je bilo strah da ne odradim scenu kako treba.“
(„Blicnjus“)
Da li bi u stvarnom životu mogla da bude ministarka:
„Ne bih mogla da živim s nekim ko bi mogao da bude ministar. To je velika obaveza, ogroman rad, muž mi nikada ne bi bio kod kuće. Ne bismo imali kinte jer bismo živeli od te bedne ministarske plate. On bi mogao da jede jevtino, ali ne i ja i moje dete. Privilegije? Besplatne karte za pozorište? To već imamo. Na filmske premijere me zovu jer sam to zaslužila. Na modne revije ne idem jer ne mogu da otkupim nijedan model niti da stanem u njega.“
(„Ilustrovana politika“)
Vera Radanović,
manekenka i model, na pitanje da li bi se slikala za „Plejboj“, odgovara:
„Već sam odbila tu ponudu. Amerikanci su mi nudili toliko para da sam mogla da kupim stan i auto, a ovi domaći čitavih 800 evra za kompletno obnaživanje.“
(„Blicnjus“)
Vuk Radovijević,
košarkaš, ništa ne baca kroz prozor automobila jer:
„Nikad ne otvaram prozor automobila. Otvaram samo šiber, i jedino mi se ponekad, u retkim situacijama, desi da izbacim kroz šiber žvakaću gumu.“
(„Blic njus“)
Momir Bulatović,
„nekadašnji predsednik Crne Gore i ratni savezni premijer, ekskluzivno o decenijama dramatičnih događaja i svojim otkrićima u bestseleru Pravila ćutanja, i o tome „zašto nije nabavljen protivavionski sistem S-300“, kaže:
„Istina je da smo godinama prije prijetnji napada pokušavali da moćni ruski protivavionski sistem S-300 uključimo u naš odbrambeni arsenal. Potegli smo nove i stare veze, uključivali diplomate i biznismene, obećavali primamljive provizije. Cijena inače enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su gabariti S-300. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Kasnije tokom agresije kada su mnogi u svijetu uvideli njen pravi smisao i suočili se sa surovošću napadača koji više ne bira ciljeve, dobili smo ozbiljnu ponudu jedne strane države da nam ustupi jedan takav operativni sistem. Odgovor našeg državnog vrha bio je NE. Tada je već bilo prekasno i moguće da bismo s tim naoružanjem uspjeli da u jednom naletu oborimo i pedeset njihovih letjelica. Ali, poslije njih bi došli strateški bombarderi i sa neuhvatljivih visina našu zemlju pretvorili u prah i pepeo.“
Na pitanje da li su haški istražitelji kucali na njegova vrata, Bulatović kaže:
„Ne. Čekao sam ih pune dvije godine nakon što su me osumnjičili za udruživanje radi vršenja najtežih zločina protiv čovječnosti, nisu mi se obratili. I po tome se vidi da je u pitanju čudan neki sud.“
(„Srpske novine Ogledalo“)
Zoran Ilić,
mladić iz Vrčina, koji je birokratskom greškom, zbrkom s ličnim podacima, „sahranjen ni kriv ni mrtav“, nema ličnu kartu, ne može da dobije vozačku dozvolu, ali dešavalo mu se i da ga hapse, jer nema lična dokumenta. Jedini dokaz da nije duh jeste članska karta Srpske radikalne stranke:
„Mrtav sam već deset godina! A nisam vampir niti utvara. Posle svakog susreta sa opštinskim službenicima, moram da se uštinem i proverim jesam li stvaran. Nemam ličnu kartu niti bilo kakav dokaz da postojim, jer neko me je već zakopao.“
(„Večernje novosti“)
