Goran Paskaljević,
filmski režiser, o negovanom ukusu, obaveštenosti i realnosti organizatora Beogradskog filmskog festivala: „Pre dve godine zvali su me neposredno pred Fest i rekli da nađem nekog od stranaca. Zvao sam Bertolučija. Hteo je da dođe, ali nije mogao jer je bio teško bolestan. Kosti mu stare brže nego organizam. Molio sam, onda, Izabel Iper. Ona se dvoumila. U poslednjem trenutku sam uspeo da ubedim Mišel Morgan, koja je velika zvezda u svetu. Međutim, naši mi kažu: ‘Ko je, bre, Mišel Morgan. Ovde niko nju ne zna. Ona je prošlost!’ Oni hoće Nikol Kidman! Jeste, Nikol Kidman samo čeka da je pozovemo u Beograd!“.
(„Nedeljni telegraf“)
Vojislav Žanetić,
publicista i direkor agencije Mozaik, kaže da oblast javne komunikacije i radiodifuzije ne može da se svede samo pod nadležnost neke agencije ili saveta (inače predviđenima u Zakonu o radiodifuziji). Po Žanetićevim rečima, takvo telo neće moći da utiče na govor mržnje i razvoj tolerancije: „Ako 12 godina živimo u netrpeljivosti, teško da će se to popraviti agencijom za uređivanje trpeljivosti. To je kao da 12 godina nismo prali zube, pa se neko setio da bi se to moglo ispraviti uvođenjem agencije za četkice“.
(„Glas javnosti“)
Dejan Mišić,
beogradski frizer, zabranio je estradnim zvezdama ulazak u svoj salon: „Kapiram da ako friziraš pevaljke, s vremenom i ti sam postaneš pevaljka. Najbolji primer za to je Mister X. Čovek je u jednm trenutku šišao sve pevaljke koje postoje na ovim prostorima. I šta se desilo? Počeo je da liči na njih, da se druži s njima i od savršenog frizera pretvorio se u kič frizera i pitanje je da li će se ikada vratiti u majstore. Očekujem da snimi neku pesmu i ostavi makaze. Samo još fali da obuče suknju, stavi haltere pa da ga muvam kada se sretnemo. A mušterije su zbunjene. Ako na televiziji sto puta vide neku Stoju, misle da je to in. Kako jedan vepar od sto kila može da bude in?“
(„Ekskluziv“)
Dragana Jovanović,
portparol Nove demokratije, o predsedniku svoje stranke i ministru policije: „Da sve zavisi samo od mog predsednika Dušana Mihajlovića, sve bi bilo drugačije jer je on, pre svega, dobar čovek“.
(„Ekskluziv“)
Tatjana Pujin,
glumica, o svom životu: „Živim u Rimu, gradu staraca, mačaka, starih građevina, melanholije – to me ubija u pojam. Kad dođem ovde, Bože mi oprosti, osećam se kao polumrtva. Srpski rečeno, moja energija je blokirana“. Tatjana Pujin o Italijanima: „Žao mi je što to moram da kažem, ali njihova deca su užasno ružna. Do srednjoškolskog uzrasta su visoki, štrkljavi, mršavi, klempavi, tamni kao Arapi. Nekako su – polusvet“.
(„Ekskluziv“)
Bora Đorđević,
muzičar, pesnik i patriota, odgovara na pitanje da li se Vojislav Koštunica promenio otkad je došao na vlast: „Nisam primetio. Posle Karađorđa, Miloša Obrenovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, Tita i Slobe, pojavio se normalan čovek koji nam ne j… majku. Srbi su se zbog toga našli u čudu, nisu navikli na to. Sva sreća da u vlasti postoje ljudi koji nas dalje uništavaju, pa možemo da upražnjavamo stare navike“. („Ekskluziv“)
Marijan Rističević,
predsednik Narodne seljačke stranke, o osobenostima glavnog grada: „Po mom mišljenju, Beograd je razbojničko leglo, s izuzetkom onog poštenog dela njegovih žitelja koji rade ili su, silom prilika, ostali bez posla. Taj grad je prepun pedera, kurvi, lezbijki, narkomana, sekti, kriminalaca“.
Rističević o homoseksualcima obeju polova: „Angažovao bih ih da, na Dedinju, ‘tačkaju’ paradajz. Prvo bih ‘balon teniske terene’ pretvorio u plastenike, a onda bih im dao da gaje povrće. Kad pobedimo, a to će se desiti pre ili kasnije, postaraćemo se za njih. Posebno ćemo se pozabaviti lezbijkama, koje su najopasnije (…) zbog toga što su one najkrivlje za pad nataliteta. Uostalom, ko kaže da ih je malo? Za razliku od pedera, koji jesu zlo, ali ne ugrožavaju natalitet, lezbijke bih sudski gonio. Seljaci lepo kažu: ‘Kad imaš dovoljno furuna, možeš izpeći koliko hoćeš hleba’“.
Zbog svega gorenavedenog, Rističević poručuje: „Bolje da uđemo u Beograd i rešimo te stvari, nego da nam se zlo proširi po celoj zemlji“. („Svet“)
Ksenija Pajčin,
seks simbol, komentariše fotografije objavljene u magazinu „Svet“ na kojima se navodno vidi da ona nema donji veš: „Mislim da bi čitaocima bilo i te kako zanimljivo da vide kako izgledaju mladići koji leže po bini pokušavajući da svojim foto aparatima zavire pod nečiju suknju. Vlasnici diskoteka u kojima nastupam nemaju potrebu da angažuju bilo kakvo obezbeđenje jer od ‘ležećih snimatelja’ niko ne bi mogao da priđe. Nije mi jasno zašto se toliko trude kad ne mogu da otkriju Ameriku, već nešto što ima svaka žena. Nisam psihoanalitičar, ali ne mogu da se ne zapitam da li oni to rade iz čisto profesionalnih razloga? Da se, kojim slučajem, u pozadini ne krije neki seksualni problem ili, makar, nezadovoljstvo? S obzirom da je fotograf, koji je napravio slike iz prošlog broja ‘Sveta’, izgledao jako neuredno, počevši od neoprane kose pa nadalje, sigurno je da ne bih želela da mu pokažem neke delove svog tela“.
Vladimir Škarec Škaro,
zvezda hrvatskog folka, objašnjava uzročno-posledične veze: „Pevam na ijekavici, a to je nedvosmislen znak da sam demokrata i Hrvat“. („Svet“)
Vesna Radusinović,
spisateljica i urednica, kaže da je jedna od najšokantnijih epizoda u njenom novom romanu ona u kojoj se u Beogradu pojavljuje izvesni Don Karlitos, bliski saradnik svrgnutog panamskog predsednika Norijege. Ne objašnjavajući gde je granica između fikcije i realnosti, Radusinovićeva navodi da je Don Karlos „čuvenim Beograđankama duvao u onu stvar“ i objašnjava: „On se ovde pojavljuje kao latinoamerički mistik, Kastanedin naslednik i, istovremeno, crnac, Indijanac i Jevrejin. Ali, kao mamac za lakoverne bio je odista neodoljiv jer je svima bezočno podilazio: ‘Vi ste suftilna duša, Madam, i Vaši snovi su odraz Vaših ranjivih fantasija i emosija, Vi ste jedna pametna šena’. Zato mu u mom romanu i ondašnja Prva dama (ili, tačnije, drugarica) lepo kaže: ’Koga Vi to zamajavate? Ko je pametan? Da sam pametna, pobila bih u ovoj državi sve izdajnike, strane plaćenike, bitange. Nezahvalnu i nevaspitanu gamad bih gazila, a ljudi bi me obožavali i kovali u zvezde. Koga Srbi vole – bolje mu je da sam sebi presudi. Vole me – pa me zovu Baba Jula, Prokleta Jerina, Elena Čaušesku. Nije me briga da me ta bagra voli. Ali, hoću da ih gazim doživotno. Hoću da budem apsolutna gospodarica života i smrti, da se od mene tresu i da ustanu svaki put kada mi spomenu ime! Kakav si ti, bre, vrač – kad ne znaš ni da ubijaš!“ („Svet“)
Lepa Brena,
„pevačica i uspešna poslovna žena“, kaže da nikada ne bi bila predsednik ove države jer: „Ovoj državi niko nikada neće biti dobar. Nijedan predsednik. Ovoj državi ni jedan lider nije bio dovoljno dobar. Onih koji bi da država napreduje nema dovoljno jer svi gledaju svoje pojedinačne interese. A pojedinačni interesi nisu državni.. Smatram da nemamo dovoljno dobrih ljudi koji se bore za državu“.
(„Ljubav“)
Ljubav,
„časopis za zaljubljene, nežne i strastvene“ u izdanju „Nedeljnog telegrafa“, u „Vodiču za grešan seks“, piše, „uvek smo za malo nevaljalstvo, ali za sve postoji vreme i mesto“ i otkriva šta je grešno, a šta grozno (pazite da ne pobrkate, prim. ur.):
Grešno: u vašoj kancelariji, u telefonskoj govornici, u spavaćoj sobi svog detinjstva, na radnom pultu u vašoj kuhinji, u praznoj spavaćoj sobi na žurci
u taoletu aviona, na zadnjem sedištu automobila
Grozno: u zajedničkoj kancelariji, u kabini za ispovedanje, u spavaćoj sobi vaših roditelja, na radnom pultu u tuđoj kuhinji, pred kućom posle žurke, u aerodromskoj čekaonici, na zadnjem sedištu autobusa.
