Zvučne tapete od vazduha i cvrkuta

Kad je negde sredinom sedamdesetih godina prošlog veka Brajan Ino izašao sa novim imenom “ambijentalna muzika”, za atmosferična i evokativna instrumentalna dela koja je počeo da objavljuje pošto je otišao iz velikog engleskog art-rok benda Roksi mjuzik, niko nije mislio da će se tako specifičan, pa i hermetičan izraz, pretvoriti u poseban žanr. Ipak, od Inovog albuma Discreet Music (1975), kojim je obnarodovano postojanje ovog novog konceptualnog pristupa popularnoj muzici, pa sve do danas, mnogi su pokušali da se bave kreiranjem raznih soundscapes i sličnih new age audio-tapeta – naročito u digitalna vremena, kad je baš svako sa odgovarajućim programom u svom kompjuteru poželeo da komponuje nešto “kao Brajan Ino” – a retko ko je uspevao da ne sklizne u kič i zbilja dosegne umetničku vrednost.

Upravo objavljeni album Brajana Inoa, na kome on posle dužeg vremena peva svojim glasom, pokazatelj je njegovih trenutnih razmišljanja na ovu temu i dodaje zanimljivo novo poglavlje inače jedinstvenom opusu. Koincidencija je da se skoro u istom trenutku pojavilo i dugoočekivano autorsko reizdanje albuma The Dreambird Mitra Subotića i Gorana Vejvode iz 1987, kao izgubljeni artefakt naše kulture, i rečit dokaz da smo u to vreme imali ozbiljne autore, sposobne da prate pomenute svetske tokove i daju im naš originalan doprinos. Ovo je kratka priča o sanjanju kroz komponovanje i pravljenju muzike ni iz čega, takoreći od vazduha ili ptičjeg cvrkuta.

MUZIKA OD VAZDUHA: BRIAN ENO – FOREVERANDEVERNOMORE (OPAL/ UMC)

Brajan Ino (1948) nije samo muzičar nego i vizuelni umetnik, producent i teoretičar, koji je uneo nove kreativne principe u komponovanje pop muzike. Teško da postoji tako uticajna figura u njoj, čiji modus operandi se zasniva na stalnom menjanju pravila delovanja, a da toliko dugo traje. Interesantno je da najveći deo njegovog umetničkog rada zapravo čine apstraktne instrumentalne ploče koje spadaju u seriju “ambijentalnih”, od kojih su neke bile pravi skriveni hitovi i još uvek se prodaju jer ne zastarevaju i ne ispadaju iz mode (naročito Ambient 1: Music for Airports (1978) i Apollo: Atmospheres and Soundtracks (1983). Albumi na kojima je pevao, klasičnije rok forme, prestali su da izlaze iz njega praktično još posle čuvenog Before and After Science (1977; vidi: “U plavoj budućnosti”, “Vreme” 1407). Sa izuzetkom Another Day on Earth (2005), nije im se više vraćao, a i broj izdanja se polako smanjivao u skladu sa njegovim godinama, te je nedavni izlazak dominantno vokalnog Foreverandevernomore – poprilično iznenađenje.

Radi se o albumu koji je u sebi povezao pevačke sposobnosti Brajana Inoa i logiku ambijentalnih kompozicija, koristeći ljudski glas kao deo teksture muzike. Numere se oslanjaju na fizičko prisustvo zvukova i njihovu boju, a ne obavezno na melodiju i referen. Glas u svemu tome služi da doda još jednu emociju, koju instrument definitivno ne može da proizvede. Kao i obično, Inov zabavni programski citat otkriva kakvom idejom vodiljom se ovaj put rukovodio: “Volim da stvaram svetove – to je ono što radim kao umetnik, stvarajući zvučne svetove. Sada, nakon prilično dugog odsustva ljudi u njima, pokušao sam da ubacim jednog čoveka i vidim kako se oseća u svetu koji sam napravio”.

Album pokazuje da je Ino i dalje spreman na kreativne eksperimente, te da ni sad ne dopušta sebi da se ponavlja. Njegov zvuk ovde je sasvim nov i ne podseća na prethodne radove mada je u prepoznatljivom stilu. Neke kompozicije zaista su upečatljive: Who Gives A Thought i We Let It In moćne su i emotivne, i otvaraju nas za susret sa drugačijim pogledom na svet, u kome njegova celovitost još uvek nije izgubljena. Nežne, a ipak monolitne Icarus Or Blériot i There Were Bells prizivaju daleko sećanje na legendarne numere kao što su Warszawa (Bouvi/ Ino), i spadaju u najbolje momente na ploči. Garden Of Stars je pomalo zastrašujuća kosmička muzička fantazija o početku i završetku sveta, dok je These Small Noises neočekivana horska kompozicija o kraju života, a možda i celog čovečanstva.

Budući da je Ino uvek majstorski gradio svoju muzičku sliku oko nečega što je naizgled trivijalno i svakodnevno, sadašnja besomučna trivijalizacija svakodnevice dovela je do toga da njegova muzika zvuči aktuelnije nego ikad. Ova vokalna verzija njegove estetike, koja priziva ljudsko prisustvo u jednom svetu iz koga su svi otišli, zapravo je verovatno najbliže što je Ino ikad došao do političkog angažmana. Ceo album je, naime, posvećen pronalaženju izgubljenog jedinstva čoveka i prirode, zbrisanog tokom XX veka pojavom tehnološke civilizacije. Kad priča dođe do kraja na instrumentalu Making Gardens Out Of Silence, postaje jasno da je Foreverandevernomore, neka vrsta zaokruženja Inovog rada, napravljenog sa humorom i toplinom svojstvenom starijem životnom dobu. On svakako ima pravo na to da u ovim godinama igra ulogu mudrog čike koji je decenijama bazao kaljavim putevima globalne popularne kulture oblikujući je, pa sad ima potrebu da nam kaže gde grešimo. Sudeći po razvoju događaja, svakako nešto grešimo, pa njegova poslednja reč ima snagu konačnog upozorenja.

MUZIKA OD PTIČJEG CVRKUTA: MITAR SUBOTIĆ & GORAN VEJVODA – THE DREAMBIRD (LUGAR ALTO)

Vejvoda

Album The Dreambird dolazi iz herojskog doba osamdesetih kad je “ambijentalna” muzika tek zadobijala kredibilitet na sceni. I njegov nastanak desio se pod herojskim okolnostima, u oskudnim uslovima u kojima je imaginacija nadograđivala ono što je skromna tehnološka baza nudila. Goran Vejvoda je 1987. živeo u Parizu, a Mitar Subotić Suba mu se pridružio u zajedničkom igranju audio-oblicima i pravljenju atmosferičnih kompozicija, uz pomoć basiste Paskala Humberta. Važnu ulogu odigrao je i jedan japanski CD, na kome je bio zabeležen terenski snimak Bird Island Seichelles, sa zvucima pevanja egzotičnih ptica i morskim talasima, kao izvora organskog sazvučja, koje čini okvir ovog kontemplativnog dela. Ono je pod imenom The Dreambird, in the Mooncage te godine dobilo nagradu Uneska za promociju tradicionalne kulture. Snimljeni materijal Suba je poneo u Novi Sad gde je sve izmiksao i potom poneo sa sobom na studijski boravak u Brazil, dokle je dospeo zahvaljujući novčanom iznosu koji je podrazumevala pomenuta nagrada.

Brazil je postao zemlja njegovog izbora. Kad se tamo konačno preselio godine 1990, počinje prava izdavačka saga tokom koje je njegov prvi tamošnji album The Dreambird napokon objavljen 1992. na etiketi osnovanoj u tamošnjem katoličkom manastiru – Suba je uspeo da ubedi časne sestre da je u pitanju snimak namenjen meditaciji, jer je mogao biti objavljen samo tako, te ova ploča u početku nije ni bila namenjena široj javnosti. Povrh svega, od šest snimljenih numera, na originalnom kompakt-disku našlo se samo četiri, i tek je upravo objavljeno reizdanje iz 2022. zasnovano na master trakama u vlasništvu Vladimira Ivkovića, izvuklo na svetlo dana sve bogatstvo zvučnih asocijacija koje su Mitar Subotić i Goran Vejvoda tako pažljivo sročili za nekoliko inspirativnih dana, pre tačno 35 godina.

Prvi put dostupan u punom sjaju, The Dreambird predstavlja najubedljivije svedočanstvo da je Mitar Subotić Suba zaista bio jedinstven talenat u ovoj graničnoj muzičkoj oblasti, kao i da je Goran Vejvoda za sobom mogao da ostavi mnogo više. Ovo su trenuci kad su njih dvojica zaista autentični umetnici na tragu nečeg novog: numere označene kao Meditations 1 – 6, samo se oslanjaju na već poznate muzičke uzore, od Erika Satija do Tangerine Dream, ali ubedljivo su samosvojne. Nalik su zvučnoj tapiseriji, koja intrigira prelivanjem nežnih melodija i preplitanjem sa zvucima prirode, dočarane pticama – njih čujemo tokom trajanja ovih kompozicija, nekad u prvom, nekad u trećem planu, ali skoro uvek prisutne, ponekad pomešane sa talasima. Izmišljeni pejzaž potpuno je bezvremenski i bez problema i danas dočarava izgubljeno jedinstvo čoveka i prirode.

Zapanjujuće je da se dva muzička rada pomenuta u ovom tekstu dopunjuju na filozofskom nivou, kao da Brajan Ino, veliki inspirator Sube & Gorana, oseća potrebu da se iz budućnosti vrati na njihov vizionarski rad u prošlosti, čineći im tako posebnu čast.