Zabranjeno pušenje (zapad), SKC, Beograd, 29. XI 2007; Oružjem protivu otmičara, Muzej primenjenih umetnosti, Beograd, 30. XI 2007.
Nije običaj ove rubrike da predstavlja po dva koncerta, ali pred prošli vikend stekao se par takvih događaja u našoj prestonici, na više od jednog načina karakterističan za stanje ovdašnjeg rokenrola nad čijom navodnom smrću/propašću neretko seire i oni koji bi time ostali bez znatnog dela lične istorije. Šire gledano, prigodno terminski uglavljeno, a, nažalost, u Beogradu, retko gostovanje prekaljenog Zabranjenog pušenja – liga Zapad (dalje: ZPz), u krcatom Studentskom kulturnom centru/SKC (ulaznica tu za „domaće“ koncerte standardnih 800 dinara) ponovo je naglasilo premoć osamdesetih, otelotvorenih bar u onim predstavnicima koji su žilavo opstali i po rasturu novog talasa. Predvođeni predratnim ritam-gitaristom, a poslednjih godina (uživo) samo pevačem, vazda jakim autorom Davorom Sučićem Sulom (alias Sejo Sexon), ZPz su s izvesnim zakašnjenjem i ovde predstavili (opet dvostruki) album Hodi da ti čiko nešto da (2006, Civitas – BiH, proletos i Mascom – Srbija). Ukupno četiri studijska (1997. briljantni debi Fildžan viška, 1999. Agent tajne sile, 2001. Bog vozi mercedes, ovde objavljivali A Records i Active Time) nepobitni su dokaz da je novoprimitivistička stvaralačka sila ostala kod Sexona i njegovog benda na osovini Sarajevo–Zagreb–Ljubljana, a ne kod nekadašnjeg mu koautora Neleta Karajlića i čergarskog No Smoking Orch., cirkuzanata pod Kusturičinom šatrom.
Jezgroviti svirački kvintet predvode gitarista Toni Lović i violinista/klavijaturista Robert Boldižar, a ZPz zvuči bolje nego ikad, s raznolikošću dinamike i tempa retko sretanim kod sastava s ovih prostora. Ibro Dirka je npr. time postao nepretenciozna, efektna muzička drama, Djevojčice kojima miriše koža besprekorna kabare-vežba, Poslednja oaza (u lošoj formi sam) i druge ostaju balade jakih osećanja, dok Šeki, Hase, Guzonjin sin itd. prže kao i uvek. Standardima se s novog izdanja ubedljivo pridružuju Mali motač jointa, Pravo zajebani DJ iz Chicaga, Igrač s brojem 2… Očito podmlađena publika što ne pamti Tite valjda zna sve stihove, koreografije, razmotava zvezdaste YU trobojke za Dan Republike, skandira Sejo Srbine! i luduje uz Zenicu. Više od dva i po sata odličnog, radosnog i setnog bosanskog rokenrola, euforija bez režisera i ideologa.
U kafe podrumu Muzeja primenjenih umetnosti u srcu Beograda, gde mlađi masovnije zalaze valjda samo u Noći muzeja, možda je niz preko potrebnih klupskih svirki započeo povratničkim nastupom zrenjaninskog Oružjem protivu otmičara (dalje: OPO, mada nema veze ni sa kakvom strankom). Obnovljeni, sa već trećom pevačicom u 15 godina svog postojanja, OPO su se posle neveselog lutanja među nestajućim diskografima vratili svom najuspešnijem izdavaču. Izlazak novog albuma Znaš ko te pozdravio (Automatik/Macom) tako je usklađen s ponovnim objavljivanjem njihova prva dva, verovatno i najbolja (1995. Oružjem protivu otmičara, LVO; 1996. BarbieCue, Automatik), a promovisanje moderno uvezano s operaterom mobilne telefonije. S radijskim hitićem Baš me briga, oreol ekskluzivnosti ovoj pretpremijernoj svirci dat je donekle utajivanjem lokacije, početnom prodajom novog CD-a uz poklanjanje reizdanja, i ulaznicama po 800 dinara koje su takođe uključivale te arhivske bisere.
Tako su se u nevelikoj prostoriji bez prave bine zatekli prijatelji benda, nekoliko novinara i nešto obožavalaca, do stotinak ljudi dobrog raspoloženja u atmosferi javne probe. Osim što su OPO navežbano brzi i britki kao i prvi put kad sam ih sreo, kad su kao nepoznata predgrupa počeli da oduvavaju zvezde programa. Maratonskom (a u Srbiji možda i: manijakalnom) upornošću, još otkad je napustio vrludajuću Instant karmu, sposobni autor Nikola Pavković održava ovde tradicionalno nezahvalnu specijalizaciju – zgusnuti gitaristički power pop predvođen devojačkim vokalom. Pošto je iznenađujuća, namenski obučena pevačica/gitaristkinja Dragana Mrkajić iznela tri albuma (1998. Komadić koji nedostaje, System records, nezapažen u predvečerje bombardovanja), povratak s maturantkinjom Ivanom Cvejin koja je samo pevala (2002. Maštoplov, System/BK Sound) nije uspeo. No, sadašnja Ivana (Radmanovac, 19, za promenu visoka i plava) dovoljno je grlena i opuštena, ne pati od tzv. gitarističkog lakta i svojim žicama dobro sekundira Pavkoviću, kao i on njoj vokalno. Nazalni prizvuk i simulirana atonalnost glavnog glasa nisu samo produžetak obeležja starog OPO-a nego i zgodan začin tinejdžerskih pesama u koje se uz podmlađenu, efektno obučenu postavu Nikola skladno smestio. Oružari su sprašili novi CD zaključno s kontroverznom Udari me, prošarali to ništa manje ubedljivo izvedenim starijim numerama, i zakucali domaćim obradama iz 1983. koje su nedvosmislene kapije za pop slalom: starija Mladiću moj (Zana) i aktuelna Miki, Miki (Slađana Milošević) pokrenule su i beogradske devojke – u ples one mlađe, u cupkanje one u najboljim godinama.
Gitarskom bukom, umerenim ječanjem binske opreme, bliskošću s publikom i najviše svojim kvalitetima, više rokerski Oružari su i ovim pojavljivanjem bili nesamerljivo bolji produžetak ovde neprežaljenog novog talasa nego npr. nedavni gosti Beograda, odskora izvikani a totalno derivativni Britanci Kaiser Chiefs od kojih još nisam čuo ni dve sekunde originalnosti. Ali, ni to ne znači previše optimizma za domaći rokenrol.
Autor poslanice za ovogodišnji Svetski dan igre, Mihail Barišnjikov, poručuje da je „umetnost je i dalje najbolji način da se odredi oblik neizrečenom, i postavi pitanja: Gde je moja istina? Kako da poštujem sebe i svoju zajednicu? Kome ili čemu dugujem odgovornost?“
“U državama koje imaju diktatore na čelu, kultura je svedena na propagandu. Sve što izlazi iz tog okvira, ili pokušava da kritikuje režim, smatra se nepoželjnim aktivizmom, intruzijom državnih neprijatelja, koje treba ugušiti i obeshabriti”
Zrenjanin je zbog nedostatka novca poništio konkurse za programe Prestonice kulture, ali to ne znači da su izgubili i ovaj laskavi status - odgovorili su na upit „Vremena“. Tvrde da nastavljaju sa nešto revidiranim programom
Septembar će ove godine u Beogradu biti mesec festivala: Fest, Bitef, Martovski festival, „Sedam veličanstvenih“... Osim ako Skupština grada ne odluči da će neki od njih ove godine napraviti pauzu
U Moskvi je prezentovana platforma Evroazijska akademija kinematografske umetnosti, u kojoj je među više od 20 država i Srbija
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Ministri često nazivaju Vučića razrednim starešinom. U njegovoj učionici nema radosti ili kritičnog promišljanja. Ima da svi pognu glave nad klupama, bubaju i slušaju. O čemu se ovde radi, čitalac gleda na televiziji svaki dan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
