Zabranjeno pušenje (zapad), SKC, Beograd, 29. XI 2007; Oružjem protivu otmičara, Muzej primenjenih umetnosti, Beograd, 30. XI 2007.
Nije običaj ove rubrike da predstavlja po dva koncerta, ali pred prošli vikend stekao se par takvih događaja u našoj prestonici, na više od jednog načina karakterističan za stanje ovdašnjeg rokenrola nad čijom navodnom smrću/propašću neretko seire i oni koji bi time ostali bez znatnog dela lične istorije. Šire gledano, prigodno terminski uglavljeno, a, nažalost, u Beogradu, retko gostovanje prekaljenog Zabranjenog pušenja – liga Zapad (dalje: ZPz), u krcatom Studentskom kulturnom centru/SKC (ulaznica tu za „domaće“ koncerte standardnih 800 dinara) ponovo je naglasilo premoć osamdesetih, otelotvorenih bar u onim predstavnicima koji su žilavo opstali i po rasturu novog talasa. Predvođeni predratnim ritam-gitaristom, a poslednjih godina (uživo) samo pevačem, vazda jakim autorom Davorom Sučićem Sulom (alias Sejo Sexon), ZPz su s izvesnim zakašnjenjem i ovde predstavili (opet dvostruki) album Hodi da ti čiko nešto da (2006, Civitas – BiH, proletos i Mascom – Srbija). Ukupno četiri studijska (1997. briljantni debi Fildžan viška, 1999. Agent tajne sile, 2001. Bog vozi mercedes, ovde objavljivali A Records i Active Time) nepobitni su dokaz da je novoprimitivistička stvaralačka sila ostala kod Sexona i njegovog benda na osovini Sarajevo–Zagreb–Ljubljana, a ne kod nekadašnjeg mu koautora Neleta Karajlića i čergarskog No Smoking Orch., cirkuzanata pod Kusturičinom šatrom.
Jezgroviti svirački kvintet predvode gitarista Toni Lović i violinista/klavijaturista Robert Boldižar, a ZPz zvuči bolje nego ikad, s raznolikošću dinamike i tempa retko sretanim kod sastava s ovih prostora. Ibro Dirka je npr. time postao nepretenciozna, efektna muzička drama, Djevojčice kojima miriše koža besprekorna kabare-vežba, Poslednja oaza (u lošoj formi sam) i druge ostaju balade jakih osećanja, dok Šeki, Hase, Guzonjin sin itd. prže kao i uvek. Standardima se s novog izdanja ubedljivo pridružuju Mali motač jointa, Pravo zajebani DJ iz Chicaga, Igrač s brojem 2… Očito podmlađena publika što ne pamti Tite valjda zna sve stihove, koreografije, razmotava zvezdaste YU trobojke za Dan Republike, skandira Sejo Srbine! i luduje uz Zenicu. Više od dva i po sata odličnog, radosnog i setnog bosanskog rokenrola, euforija bez režisera i ideologa.
U kafe podrumu Muzeja primenjenih umetnosti u srcu Beograda, gde mlađi masovnije zalaze valjda samo u Noći muzeja, možda je niz preko potrebnih klupskih svirki započeo povratničkim nastupom zrenjaninskog Oružjem protivu otmičara (dalje: OPO, mada nema veze ni sa kakvom strankom). Obnovljeni, sa već trećom pevačicom u 15 godina svog postojanja, OPO su se posle neveselog lutanja među nestajućim diskografima vratili svom najuspešnijem izdavaču. Izlazak novog albuma Znaš ko te pozdravio (Automatik/Macom) tako je usklađen s ponovnim objavljivanjem njihova prva dva, verovatno i najbolja (1995. Oružjem protivu otmičara, LVO; 1996. BarbieCue, Automatik), a promovisanje moderno uvezano s operaterom mobilne telefonije. S radijskim hitićem Baš me briga, oreol ekskluzivnosti ovoj pretpremijernoj svirci dat je donekle utajivanjem lokacije, početnom prodajom novog CD-a uz poklanjanje reizdanja, i ulaznicama po 800 dinara koje su takođe uključivale te arhivske bisere.
Tako su se u nevelikoj prostoriji bez prave bine zatekli prijatelji benda, nekoliko novinara i nešto obožavalaca, do stotinak ljudi dobrog raspoloženja u atmosferi javne probe. Osim što su OPO navežbano brzi i britki kao i prvi put kad sam ih sreo, kad su kao nepoznata predgrupa počeli da oduvavaju zvezde programa. Maratonskom (a u Srbiji možda i: manijakalnom) upornošću, još otkad je napustio vrludajuću Instant karmu, sposobni autor Nikola Pavković održava ovde tradicionalno nezahvalnu specijalizaciju – zgusnuti gitaristički power pop predvođen devojačkim vokalom. Pošto je iznenađujuća, namenski obučena pevačica/gitaristkinja Dragana Mrkajić iznela tri albuma (1998. Komadić koji nedostaje, System records, nezapažen u predvečerje bombardovanja), povratak s maturantkinjom Ivanom Cvejin koja je samo pevala (2002. Maštoplov, System/BK Sound) nije uspeo. No, sadašnja Ivana (Radmanovac, 19, za promenu visoka i plava) dovoljno je grlena i opuštena, ne pati od tzv. gitarističkog lakta i svojim žicama dobro sekundira Pavkoviću, kao i on njoj vokalno. Nazalni prizvuk i simulirana atonalnost glavnog glasa nisu samo produžetak obeležja starog OPO-a nego i zgodan začin tinejdžerskih pesama u koje se uz podmlađenu, efektno obučenu postavu Nikola skladno smestio. Oružari su sprašili novi CD zaključno s kontroverznom Udari me, prošarali to ništa manje ubedljivo izvedenim starijim numerama, i zakucali domaćim obradama iz 1983. koje su nedvosmislene kapije za pop slalom: starija Mladiću moj (Zana) i aktuelna Miki, Miki (Slađana Milošević) pokrenule su i beogradske devojke – u ples one mlađe, u cupkanje one u najboljim godinama.
Gitarskom bukom, umerenim ječanjem binske opreme, bliskošću s publikom i najviše svojim kvalitetima, više rokerski Oružari su i ovim pojavljivanjem bili nesamerljivo bolji produžetak ovde neprežaljenog novog talasa nego npr. nedavni gosti Beograda, odskora izvikani a totalno derivativni Britanci Kaiser Chiefs od kojih još nisam čuo ni dve sekunde originalnosti. Ali, ni to ne znači previše optimizma za domaći rokenrol.
Saopštenje Adrijane Mesarović potpredsednice Vlade kojim sa sajtu SNS-a vređa reditelja Gorana Markovića izazvalo je velike kritike javnosti. Ona ga, između ostalog tereti i da se „otvoreno zalaže za ubistvo“ predsednika Vučića
Siniša Mali i kompanija Beograd na vodi najavljuju operu u Hali 1 Beogradskog Sajma. Pretpostavlja se da misle na Operu Narodnog pozorišta
Zašto u Hrvatskoj snimaju filmove poput „Svadbe“ a u Srbiji filmove poput „Dare“, i zašto publika u obe države više voli „Svadbu“. Za deset dana videlo ga je blizu 380.000 gledalaca
Prva ovogodišnja premijera „Puls teatra“ iz Lazarevca „Ale i bauci“ predstavlja slovenska mitska bića kao ugrožena, a ne bića kojima se zastrašuju deca
„Sinjajevinu smo doneli u Ameriku”, rekla je protagonistkinja dokumentarnog filma „Planina“ koji je upravo pobedio na Sandens festivalu
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
