Imam dvadeset godina i trudim se da steknem što više iskustva – rekla je. – Ne treba imati predrasuda prema „Koncentraciji„. Uostalom, ja smatram da nikada ne treba suditi, jer ko smo mi da bismo sudili? Kada budem završila sa snimanjem, tada će još i imati nekog smisla razmišljati o svemu. Sada, ne. Znam da će biti onih koji će reći da to nije normalno, to što ljudima radimo ovde. Zato ja postavljam sledeće pitanje: a šta je to normalno? Šta je to, dobro, zlo? To je stvar kulture.
„Dođe i trenutak“, kaže Ameli Notomb na samom početku, „kada im patnja drugih više nije dovoljna; trebao im je njen spektakl.“ A nema više spektakla bez „realnosti“, bez „autentičnosti“: koga još može uzbuditi nešto što je odglumljeno, u doba svakojakih „specijalnih efekata“, stvarnijih-od-stvarnosti, i baš zato sasvim articifijelnih, pa otuda na koncu i dosadnih? Upravo kao logičan produkt epohe u kojoj su filozofi proglasili faktičku „smrt stvarnosti“, svetini je potreban direktan prenos života i smrti – tuđih, dakako – jer je to još jedino što pruža dovoljno jak (parapornografski?) nadražaj. Šta je, recimo, reality show? Nije li taj termin nešto kao „drveno gvožđe“? No, upravo se o tome radi: o brižljivom priređivanju stvarnosti, koja mora da bude sočnija, krvavija, spermastija ili šta-god-već od one „obične“, nesnimane, one u kojoj egzistiraju Oni Koji Gledaju. Umesto u obličju totalitarne države, kako je „naivno“ mislio Orvel, Veliki Brat se pojavljuje u obličju prizemne voajerske zabave, ispražnjene od svakog sadržaja i Smisla, štaviše, cinične prema samoj ideji potrage za njim, prema „staromodnom“ insistiranju na njegovom značaju.
Ameli će Notomb ne samo nadorveliti Orvela nego će i nadhaksliti Hakslija, i smućkati ih u novi, višestruko otrovniji koktel u obličju Sumporne kiseline (preveo Ivan Šepić; Paideia, Beograd 2007): totalitarni poredak, naime, u svetu njenog romana ostaje gola ljuštura, tehničko sredstvo, „pomagalo“: nema tu više ideologije ili bilo čega sličnog, preostala je samo gola, brutalna sila, koja – kao i patnja žrtava – služi samo tome da bude „telegenična“, nekome privlačna a nekome odbojna, ali svakako fascinantna, svakako prizor koji se ne propušta. Jer, Sumporna kiselina se dešava otprilike u ovo vreme, u nekoj neodređenoj evropskoj zemlji. Nema ni komunizma ni fašizma nigde u blizini, naprotiv, demokratsko konzumerističko društvo jedino je što je preostalo na istorijskoj pozornici. Iznenada, međutim, dolazi do masovnih, brutalnih racija čije slučajne, proizvoljno odabrane žrtve bivaju smeštene u vernu repliku koncentracionog logora, gde će se s njima i postupati kao sa „istorijskim“ logorašima: biće batinani, ponižavani, izgladnjivani, terani na besomučni ropski rad; oni koji budu najslabiji – ili najmanje „telegenični“ – biće i ubijani. Njihova će ličnost biti potrta i zamenjena brojevima i šiframa. Oni će, zapravo, živeti kao ne-građani, kao golo ljudsko meso, dvonožna biomasa „izvan svakog pravnog poretka“, što bi rekao Đorđo Agamben za savremene zatočenike globalnog rata niskog intenziteta. Samo, ima jedna sitna razlika: oni će biti permanentno snimani. Jer, iza njihovog zatočeništva, mučenja i smrti ne stoji nikakva „mesijanska ideja“, pa ma koliko sumanuta, nego nešto mnogo strašnije, beznadežnije: njihovo je logorovanje totalni reality show prigodno nazvan „Koncentracija“.
Ko su ljudi koji muče logoraše? Kapoi, oni koji su plaćeni, „slobodni“ učesnici „Koncentracije“; jedna od njih, Zdena, izgovoriće monolog sa početka teksta. Ameli N. na tom mestu, kroz taj solilokvij, uistinu majstorski persiflira onu (kvazi)postmodernističku i „multikulturalističku“ Relativizaciju Svega Postojećeg: ako smo posve nemoćni da definišemo Dobro i Zlo, ako nam je čak zabranjeno da to i pokušamo, ako je sve „stvar konteksta“ iliti „kulture“, onda je uistinu sve dozvoljeno, pa i ubijanje nemoćnih i nedužnih zarad zabave. Samo, lucidni cinizam Notombove – koji je, začudno uspešno, umiksovan sa gotovo detinjim romantizmom – ide i dalje od toga: na neki paradoksalan način – koji ti ne ostavlja nikakvu nadu – svi su saučesnici „Koncentracije“, čak i oni, poput pompeznih novinskih uvodničara, koji se nad tom stvari „zgražavaju“. Jedini je lek protiv „Koncentracije“, naime, potpuna tišina, a za nju je, kad počne ubijanje, već prekasno, nepovratno prekasno: voajerski adrenalin dalje radi na automatskom pilotu, i ništa ga neće zaustaviti. Panonika, najlepša i „najčistija“ zatvorenica, figura Lepote i Sklada usred nepojamnog užasa i gnusobe, ona Jedina koja će izgovoriti svoje ime i time simbolički povratiti svoju ljudskost, obratiće se gledaocima gnevno, skidajući njihove pritvorne, samozaštitne maske: „Vidim sve one koji nas tupo gledaju, vidim i one koji nas gledaju pametno, one što govore: ‘Gledam da vidim dokle se drugi mogu uniziti’ i koji, čineći to, padaju još niže od njih“. Jer, nema pametnog gledanja „Koncentracije“! Jedino pametno gledanje je – negledanje. Ovako, što prilike u „Koncentraciji“ postaju odvratnije i nepodnošljivije, što Javno Zgražavanje biva jače i glasnije, to rejtinzi gledanosti više i više rastu, probijajući sve zamislive rekorde.
Ameli Notomb se neće libiti da – to se njenoj pomaknutoj perspektivi može – taj rejting otera do Teorijskog Vrhunca, do stoprocentnog odziva, do trenutka u kojem ama baš svi, uključujući i bolesnike na samrti i ljude bez televizora, pa čak i tehničare sa drugih, konkurentskih televizija (koje, dakako, prekidaju svoje programe), gledaju „Koncentraciju“ i čekaju rasplet.
Nije za ovaj tekst važno, a nije ni primereno preciznije otkrivati „šta je bilo na kraju“. Važnije je notirati da Ameli Notomb izvanredno portretira narcističko-voajersku prirodu epohe, ispisujući jedan posve apartni tekst koji „kao proza“ ima ovu ili onu manu, ali Sumporna kiselina pre svega je izvanredan narativni traktat o konsekvencama (ne samo medijske) kulture u kojoj ama baš sve postaje entertainment, i sve je interaktivno („interaktivnost: u poslednjih dvadeset godina, usta su im puna interaktivnosti“), počev od sve tupavijih medija koji širom otvaraju (sajber)prostor za mišljenja nemislećih, a što nema razloga da se pre ili docnije ne pretvori u „interaktivni“ izbor na život ili smrt: neka publika glasanjem odluči ko će sledeći biti ubijen! To je, dakle, ono što već postoji i u izvanromanesknoj stvarnosti, ali se za sada obavlja „simbolički“… Uskoro to, po prirodi stvari, više neće biti dovoljno interesantno, biće potrebni jači stimulansi.
A šta je sa onim spomenutim „romantizmom“ gde mu mesto (kao) nije? Isprazna i sebična do mere da i ne može zamisliti mogućnost neke drugačije egzistencije, kapo Zdena će želeti Panoniku samo za sebe. Kada je, međutim, ni silom ni milom ne dobije, ponudiće joj da je spase; taj spas je, naravno, zalog jedne ja-tebi-ti-meni igre. Logorašica neće pristati na spas-kao-otkup; reći će svojoj zaljubljenoj mučiteljki da ova svakako treba da spase i nju i sve ostale, ali samo zato što će biti dobro za nju ako ih spase, ne očekujući da zauzvrat nešto „dobije“; da je ljubav, naime, ili bezinteresna ili nije ništa. To je koncept koji će Zdeni zadavati nepojamne muke, jer to je ono jedino na šta nije spremna, ono što je njoj, kao detetu epohe, posve nepoznato i neshvatljivo.
„Koncentraciju“ nisu stvorili oni koji su u njoj, bilo kao mučitelji ili kao žrtve; ona je delo onih koji se od nje bogate, a ne bi je bilo bez onih koji je gledaju, nesposobni da joj se odupru. A to su skoro svi: svi osim onih koji je ne gledaju. A broj takvih se stalno smanjuje, težeći nuli. Kada je dostigne, bićemo blizu razrešenja. Dalje se neće imati kuda. Hoće li svet ikada iznova moći zadobiti oblik kakav je imao pre „Koncentracije“? Ili, da ponovimo poznato pitanje: ima li života posle „Koncentracije“? Može li se pisati poezija posle „Koncentracije“?
U opusu Belgijanke Ameli Notomb, tog raspusnog deteta savremene frankofone proze, ima svega i svačega, i ponešto se – ako mene pitate – baš nikako ne da čitati. Sumporna kiselina, međutim, pravi je dragulj, sto i kusur stranica brilijantne polemike sa svetom koji je sve manje naš dom, a sve više hladno i beznadno mesto u kojem smo nevoljni junaci „rialitija“, sa ove ili one strane ekrana. Ima li iz toga izlaza? Ako ima, to je samo jedno: nemoj da gledaš. Nikada, nimalo, ni sekund. Sve drugo je saučesništvo u ubistvu Stvarnosti.
