Nakon briljantnog filozofsko-političkog eseja o austrijskom identitetu Zemlja bez svojstava (Vreme knjige, 1995), izdavačka kuća Stubovi kulture predstavlja nam i roman austrijskog pisca Roberta Menasea – Zlatna vremena, napukli svet – koji nesumnjivo zaslužuje epitet jednog od najznačajnijih romana na nemačkom govornom području u protekloj deceniji. U Zemlji bez svojstava Menase analizira na koji način kolektivna čežnja za stabilnim vrednostima i odnos prema vlastitoj istoriji uslovljavaju složenu dinamiku formiranja nacionalnog identiteta. Držeći se načela da njegovo delo mora da pronikne u samu srž fenomena koji su duhovno tipični za naše doba, Menase u složenom, polivalentno konstruisanom romanu Zlatna vremena, napukli svet postavlja slična goruća pitanja o mogućnosti stvaranja novih vrednosti, problemu identiteta i smislu istorije.
Ovaj opšti tematski krug uspešno je ugrađen u temelje individualne ljubavne priče koja prati odnos „poezije srca“ i „proze prilika“ glavnih junaka Lea Zingera i Judite Kac počev od studentskih dana sve do zrelih godina. Okvir karakterističan za obrazovni roman navodi na pomisao da je reč o klasičnoj romanesknoj formi. No, knjiga Zlatna vremena, napukli svet može se dovesti u vezu sa obrazovnim romanom samo utoliko što predstavlja njegovu radikalnu suprotnost, svojevrstan roman o regresiji ličnosti.
Na početku romana zatičemo Lea i Juditu kao ambiciozne studente filozofije i književnosti. Leo postavlja ekskluzivan zahtev da živi „suštinski život“, čiji je glavni sadržaj stvaranje filozofskog dela koje bi izrazilo sveobuhvatnu istinu o postojećem „totalitetu“. Njegov projekat promene sveta idejama predviđa mesto i za Juditu: njoj je dodeljena uloga idealnog čitaoca koji je spiritus movens stvaranja. Suprotno herojskim planovima i očekivanjima, i nakon osamnaest godina Leovo delo je u početnoj fazi. Pred sam kraj romana, nesuđeni genije je alkoholičar s vrlo labavim smislom za realnost, dok njegova muza svoj smisao za realnost podnosi još jedino uz pomoć kokaina.
Leo i Judita su domovinski neukorenjeni: kao druga generacija bečkih Jevreja koji su pred nacistima pobegli u Brazil, oni se šezdesetih godina vraćaju u Beč na studije, da bi se potom opet nastanili u Brazilu. Motivu egzila odgovara u metasloju romana egzistencijalna neukorenjenost junaka, koja isključuje jednostavne identifikacione modele poput porodice, države ili nacije. Utoliko je grčevitija Leova potraga za životnim konstantama, koje će naći u Juditi i – Hegelu. Hegelove ideje o progresivnom kretanju ka apsolutnom duhu i o racionalno uređenoj celini stvarnosti predstavljaju nasušnu hranu Leovoj potrebi za čvrstim stožerima smisla. Životom, međutim, vlada slučaj komedijant, iracionalni upadi stvarnosti preokreću tok stvari u pravcu suprotnom od planiranog, prozvoljnosti uništavaju pokušaje uvođenja reda. Umesto smisla, Leov život vodi nemilosrdna ironija: veći deo vremena junak provodi po barovima u ulozi kafanskog profesora filozofije, dok mu samo pisanje dela polazi za rukom ne u trenucima kada je ponesem Juditinom lepotom i inteligencijom, već u trenucima intenzivne mržnje prema njoj. Menase virtuozno prikazuje da je druga strana poljuljanog Ja egomanija, druga strana misionarske vizije o promeni sveta sklonost ka diktatorskom vladanju, druga strana želje da se svet usreći mržnja prema postojećoj stvarnosti koja nimalo ne haje za našu potrebu za smislom.
Parodirajući progresivnu provenijenciju Hegelove trijade teza-antiteza-sinteza, Robert Menase sugeriše da je rezultat Leovog pokušaja duhovnog upliva na svet, baš kao i kretanja istorije, neka vrsta ničeovskog večitog vraćanja istog: čovek je na početku svakog novog ciklusa još jedan korak dalje od željenog cilja.
Menase je pisac koga odlikuje izuzetno samosvojna vrsta ironije. Snažan kontrast prema antropološkom i istorijskom skepticizmu romana čini njegov veselo ironični ton, humor koji je iskričav i zarazan, zasićen virtuoznim paradoksima. Druga značajna samosvojnost romana je savršena usklađenost njegovih mnogobrojnih lica: iako se roman zasniva na relativno jednostavnoj priči klasičnog linearnog razvoja, on se može čitati kao ljubavna priča, filozofski esej, društvena studija, epopeja o stvaranju dela, studija o egzilu, priča o Edipovom kompleksu. U ovu polifonu konstrukciju ugrađeni su i mnogobrojni motivi iz istorije književnosti i filozofije. U romanu će uživati kako čitalac koji ceni klasično pripovedanje tako i čitalac u potrazi za intelektualnom avanturom otkrivanja metateksta.
Posebnu vrednost romana čini bizarna ljubavna priča koja počiva – na odsustvu ljubavi. Menaseu polazi za rukom da stvori paradigmatičnu priču o savremenoj ljubavi kao podizanju zida prema ugrožavajućem svetu, kao udruženju za lakše podnošenje bezizlaznosti zahteva za smislenim životom. Rasplet ovog izuzetnog romana dobija na kraju iznenađujući obrt. Šta je poslednja konsekvenca nemoći da se poboljša svet i da se u vlastiti život unese smisao? To ostavljamo čitaocu da otkrije.
