Nikada se nije više ritualno kukumavčilo kako „ljudi danas nemaju vremena za čitanje“, i da zato sve treba pisati po principu „kratko, jasno i pravo u vugla (tebra!), pa makar i praznu“. Čak su se i neke kadgod vrlo ugledne novine i magazini toliko pogubili da su počeli da liče na beslovesnu kombinaciju/kompilaciju smsova i tvitova, sve misleći da će tako biti „u trendu“, kao da ikoga na svetu stvarno zanima tvitovanje na papiru, kao da to nije čisto izrugivanje sa oba žanra, sa oba pristupa?! Isto se nasilno i veštačko kljaštrenje kanda spremalo i „lepoj književnosti“, ali izgleda da su (prozni) pisci tu bili mudriji ili hrabriji ili oboje: može se primetiti da je sve više književno manje ili više relevantnih romana vrlo „natprosečne“ dužine, koji pri tome odlično prolaze među „običnim“, neprofesionalnim čitaocima i, da prostite, kupcima. Drugim rečima, debele knjige su ponovo tu, ako su ikada ikuda i odlazile.
Zoran je Ferić napisao jednu takvu, „debelu“ romanesknu cigletinu od punih 600 strana; inače, kažu da je roman Kalendar Maja (Profil, 2011) prvobitno dosegao obim od celih 800 strana, pa ga je pisac, na insistiranje zgranutog urednika, nekako stesao za četvrtinu… Za ovaj je roman Ferić ovenčan i nagradom Jutarnjeg lista (svojevrsni zagrebački pandan NIN-ovoj) za proznu knjigu godine u Hrvatskoj, u čemu ni dolepotpisani – kao „uvozni“ član žirija – nije bez izvesne krivice, koju rado prima na se. Kako god, stvarni i predani – a ne slučajni, povremeni, kampanjski, godišnjeodmorski… – čitaoci znaju da je s debelim knjigama uvek problem oko organizacije čitalačkog vremena, te se otuda njihovo iščitavanje, ako je „stihijsko“, ume otegnuti kao gladna godina, ispresecano svim i svačim (životom koji je „u toku“, mikopantićevski rečeno) što recepcijski potencijalno oštećuje roman na razne načine. Pribojavajući se toga, bio sam rešio da Ferićevu knjigu napadnem na mah i svim raspoloživim sredstvima, i u tome sam sasvim uspeo: celu sam je iščitao takoreći „u cugu“, tačnije u dve dugačke seanse između kojih se ugnezdilo nekoliko sati ranojutarnjeg sna. Ovo vam, dakako, napominjem zato jer više govori o knjizi nego o mojim čitalačkim navikama i kondiciji: da mi Kalendar Maja nije držao pažnju, brzo bih i lako odustao od svog „lukavog plana“. Moguće je da ga nikada ne bih ni dočitao – što mi se, uostalom, dešavalo s nekim ranijim Ferićevim knjigama, pri tome znatno kraćim.
Ovo će, pak „nedočitavanje“, reći da nisam nikakav „ferićevac“, prilježni fan ovog pisca; pre bi se moglo reći da sam njegovu književnu veštinu uvek cenio, ali da nisam baš naročito voleo većinu njegovih knjiga, da one naprosto nisu dovoljno korespondirale s onim što najčešće tražim i najradije dobijam od književnosti (a što, naravno, neću ovde ni pokušati da definišem). Sa Kalendarom Maja na koncu je ispalo bitno drugačije, mada to ne mora značiti da su se bilo pisac bilo čitalac u međuvremenu nešto mnogo promenili: pre će biti da su se samo bolje susreli, za šta postoji niz razloga, i svi su – tako je jedino zdravo – duboko u tekstualnom tkivu ovog dela.
Šta su uporišne tačke ferićevske poetike, šta su motivi bez kojih kao da nema i ne može biti njegovih romana i priča? Prolaznost, strah, bolest, smrt, seksualnost (kao nešto beskrajno šire od pukih „smešnih kretnji“: kao Neodoljivi Mrak koji usisava sve), neumitno propadanje telesno i duševno; naravno, bizarnost i morbidnost svake sorte; a sve to u zapravo naizgled benignom „građanskom“ okruženju, mahom zagrebačkom ili primorskom. Da, Ferić je pisac čiji je senzibilitet formiran (formatiran?) u onoj gornjoj, iznadiličkoj, „buržujskijoj“ polovini (zapravo – trećini) Zagreba, i to se toliko oseća da on od toga ni ne pokušava da pobegne, znajući koliko bi to bilo uzaludan posao. Istovremeno, njegovi su junaci često (klajn)birgeri koji ništa na svetu ne žele tako snažno koliko žele da pobegnu iz te svoje tesne kože – pa i po cenu deziluzije ili posvemašnje propasti. Što je, na koncu, i jedini način da uistinu pobede fatum, da transcendiraju sopstvene egzistencije, formatirane na poslušnu fiškalsku sićušnost…
Sve rečeno i nabrojano u Kalendaru Maja je prisutno – zapravo, to i jeste Kalendar Maja. Tihomir, njegov narator, krenuće sa svojim preživelim vršnjacima na krstarenje severnim Jadranom koje je replika njihovog davnog maturskog krstarenja istom trasom; to je prilika da sada već stari ljudi izravnaju kojekakve stare račune, možda više sa sobom no sa drugima. Za njega, to je prilika za novi, zapravo i finalni susret sa Senkom, koju bismo mogli nazvati „ljubavlju njegovog života“ kada to ne bi zvučalo tako neferićevski… Jer će se na tom putovanju razotkriti „prava“ narav te veze, više puta kroz život začinjane i traumatično prekidane, a koje će otkriće baciti sasvim drugačiju senku (Senku…) na ceo njegov život. Mada, je li to na koncu zaista relevantno, ili su naše veze ono što smo mi dobili od njih, nezavisno od svih spoljnih okolnosti? Istovremeno, kroz obimne flešbekove, koji zapravo i jesu središnji narativni tok romana i mesto gde je Ferić ponekad impresivno oživeo svet koji (mi) je generacijski i geografski intiman i prepoznatljiv, pratimo put odrastanja Tihomira i njegovih prijatelja iz jednog ušuškanog zagrebačkog kvarta, od pedesetih godina naovamo, kroz sve političke i društvene turbulencije Hrvatske i Jugoslavije; taj je „epohalni kontekst“ u romanu stalno pozadinski prisutan, ali zapravo sasvim prigušeno, tek onoliko koliko je neophodno. U prvom je planu intimni svet junaka, potraga za ljubavnim, polnim, tek onda i društvenim i profesionalnim ispunjenjem, kao i bolesni (kao da igde ima zdravih?) splet porodičnih okolnosti, naročito onih između roditelja i dece… To neprestano kontrastiranje „nekadašnjeg“ i „sadašnjeg“ naposletku nam samo potvrđuje slućeno: ljudi (ne samo muškarci!) svakako stare ali uglavnom ne sazrevaju, ako pod time mislimo na onu famoznu „mudrost“ i pomirenost sa tzv. životnim okolnostima. Ništa zapravo nikada ne prolazi, nikakve rane uistinu ne zaceljuju trajno; dovoljno je naći se u nekadašnjim okolnostima pa će iz „starih“ ljudi progovoriti nekadašnji odnosi i „dobre“ i „loše“ strasti… Jednom i po nogom u grobu, učesnici krstarenja putevima sopstvene mladosti zapravo su i dalje sudbinski određeni „ranim jadima“. Gradirajući Tihomirov i Senkin odnos Ferić sve do pred kraj ne čini, rekao bih, ni najmanju bitnu grešku – na koncu možda odlazi jedan zavrtanj predaleko, ali pošto je knjiga još uveliko u „prvoj eksploataciji“, ne bi valjalo otkrivati o čemu se radi. Kako god, nećete naći mnogo ovakvih parova u našim književnostima…
Uprkos obimu, uprkos kvalitetu, ima nečega zarad čega se ovaj roman opire tome da bude „veliki“ u nekom iole konvencionalnom smislu. Valjda je isuviše ferićevski uvrnut i apartan, nekako odviše ne-epski, šta li? No, pisac može spokojan čekati famozni „sud vremena“: ova je knjiga važan, totalno osebujan trenutak hrvatske i „regionalne“ proze, knjiga kojom je autor otputovao u tamne predele gde je malo koja spisateljska južnoslovenska noga kročila… Pa se još eno i vratio odande, i nije mu ništa!
