A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Dvadeset deveti Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu – bez prevoda odvijao se od 1. do 7. novembra. Planirano je da bude izvedeno sedam predstava, a izvedeno je šest. Predstave uzete u izbor gledala sam tokom prethodne pozorišne sezone i na samom početku ove. Gledala sam predstave iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Dakle, predstave iz zemalja koje su nekada sačinjavale Jugoslaviju, a sada ih i pored svih podela spaja jezik, odnosno činjenica da predstave mogu biti gledane bez prevoda. Moja selektorska ideja je bila da pokažem kako nas osim jezika spaja velika potreba da sarađujemo i stvaramo zajedno. Zato sam na festival pozvala dve predstave iz Srbije nastale na osnovu novih hrvatskih dramskih tekstova (Ljudi od voska Mate Matišića u izvođenju NP Sombor i Nestajanje Tomislava Zajeca Ateljea 212), zatim predstavu Smrt na dopustu, koju je režirao srpski reditelj Kokan Mladenović u zagrebačkom Satiričnom kazalištu “Kerempuh”. Koprodukcijsku predstavu Protekcija jednog srpskog pozorišta (ponovo NP Sombor) i jednog crnogorskog festivala (Grad teatar Budva). Želela sam da se u selekciji vidi i kako “klasicima” pristupaju različita pozorišta iz regiona – JDP je izvelo Mihaela Kolhasa, a CNP Ibzen mašinu. Ideja je takođe bila da festival zaključimo promocijom najnovije generacije pozorišnih umetnika. Zato sam pozvala predstavu Kavez za ptice BDP-a. Ovom predstavom su debitovali pisac Nikola Stanišić, reditelj Slobodan Stanković i čitava nova generacija izvrsnih mladih glumaca. Kod nas se uobičajilo da festivali moraju imati svoju krilaticu. Tako sam i ja dobila zadatak da smislim naslov festivala i kratko obrazloženje festivalske selekcije u kontekstu naslova. Odlučila sam da umesto naslova postavim pitanje. Naslov-pitanje festivala glasio je “Gde žive istina i pravda?” Rezonovala sam ovako: u vreme kada su se mogućnosti za kreiranje virtuelnih sadržaja toliko razvile, goruće pitanje jeste kako doći do istine. Ako ne znamo šta je istina, a šta nije istina, šta se dogodilo, a šta se nije dogodilo, šta je uzrok a šta posledica, kako ćemo znati šta je pravedno? Dakle, očekivala sam da na razgovorima nakon predstava (vodila ih je Aleksandra Glovacki, a kritičar festivala bio je Andrej Čanji) vodimo uljudnu diskusiju o uticaju veštačke inteligencije na našu realnost, o medijskoj pismenosti… A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje.
Početak festivala je bio izuzetno napet i sasvim pod senkom velike tragedije. U pozorišnom foajeu niko nije pričao o pozorištu već samo o nesreći: koliko ima povređenih, koliko mrtvih, ko je odgovaran, ima li među povređenima i mrtvima naših poznanika, idu li vozovi na relaciji Beograd – Novi Sad, šta se sada dešava… Predstava je počela minutom ćutanja, a onda je na scenu izašao Vojin Ćetković koji je igrao Mihaela Kolhasa. Delovao mi je jako napeto, a verovatno se i naša napetost prenosila na njega. Jer, u trenutku kada Ćetković igra borca za pravdu i osvetnika Mihaela Kolhasa, 240 kilometara od Užica spasioci izvlače tela ispod ruševina. Kolhasu je naneta nepravda, povređen mu je sluga i ubijena žena. Zato je on odlučio da pravdu uzme u svoje ruke i osveti se onima koji su ga unesrećili. Dok smo gledali predstavu, po glavama su nam se rojila pitanja: da li čovek kome je naneta očigledna nepravda ima pravo da pravdu uzme u svoje ruke? Koje su posledice takve odluke po pojedinca, krivce i čitavo društvo? Ako društvo građaninu ne može da obezbedi elementarnu pravdu i zaštitu od bahatih moćnika, kako da građanin sam dođe do istine i pravde?
Sutradan je proglašen dan žalosti i predstava Nestajanje koja govori o zločinima počinjenim nad decom nije održana – pomerena je za 5. decembar. Verovatno je tako i bolje jer su nam svima i pamet i srce bili sa građanima Novog Sada.
Trećeg dana festivala izvedena je predstava Ibzen mašina. Predstava se zasniva na nekoliko komada Henrika Ibzena. Stubovi društva koji je dramaturška osnova predstave govori o špekulaciji u brodogradilištu. U želji da što pre završi posao, Gradonačelnik prisiljava radnike da brod koji nije spreman za plovidbu porinu u more. Brod, naravno, potone, putnici se podave, a među njima i dete glavnog aktera. Teme komada Henrika Ibzena (medijske manipulacije, finansijske špekulacije, uplitanje crkve u politiku) su godinama unazad jako aktuelne u Srbiji, ali drama o aljkavo popravljenom brodu koji je usmrtio desetine ljudi bila je tog dana neprijatno aktuelna. Na okrugom stolu se postavilo pitanje šta može da uradi pozorište da bi se u društvu došlo do više istine i pravde. Možda bi trebalo češće da igramo komade Henrika Ibzena? On je sada od svih klasika najviše naš savremenik.
Četvrtog dana smo počeli da se pribiramo od šoka. Sve više se govori o tome ko je kriv za tragediju, šta je rekao koji arhitekta, ko je podneo ostavku i ko bi još trebalo da podnese ostavku. Možda i iz tog razloga publika je jako dobro reagovala na satiričnu komediju Smrt na dopustu na osnovu čuvenog romana Smrt i njeni hirovi Žozea Saramaga. Publika je bila oduševljena glumcima Satiričnog kazališta “Kerempuh”. Uživala je da gleda kako se moćni ponašaju u susretu sa smrću, kako oni zarađuju na smrti drugih, kako odsustvo smrti u društvu za njih predstavlja tešku krizu i kako iz te krize nastoje da izvuku profit. Urnebesne su bile scene kada političari preko medija “uvaljuju” tezu o “večnom narodu”, kako šuruju sa mafijom i huškaju svoje građane na građane susednih zemalja, a onda se silno čude demaršima iz komšiluka. Lekovito je bilo smejati se moćnima koji su (be)smrtni koliko i svi mi ostali.
Petog dana festivala, 5. novembra naveče, u Novom Sadu su bile velike demonstracije na kojima se tražila istina o tragediji na Železničkoj stanici i pravda za vinovnike događaja. Te večeri NP Sombor je igralo Ljude od voska Mate Matišića. Ovaj izvanredan komad govori o skrivanju istine i njenim različitim interpretacijama u zavisnosti od potreba i interesa aktera. U tom natezanju oko istine, pravda i pravednost naravno “ginu”, a čoveku ostaje da se nosi kako zna i ume sa većim i manjim nepravdama. Na okruglom stolu reditelj predstave Ivan Vanja Alač, novosadski đak, rekao nam je da je za njega bilo izuzetno važno da njegova predstava dođe na festival, ali da tokom predstave uopšte nije mogao da se koncentriše na samo izvođenje. Gledao je na mobilnom telefonu prenos događanja iz Novog Sada. Obavestio nas je šta se u Novom Sadu dešava i otvoreno postavio pitanje šta ćemo mi da uradimo povodom toga i da li će, ne samo ovaj festival već i sva pozorišta u Srbiji, stati u ime istine i pravde. Nastao je neprijatan muk. Svi smo ćutali. I ja sam ćutala, a u sebi sam mislila kako pozorišta nisu stala ni kada je počeo rat početkom devedesetih, ni kada su padale po nama NATO bombe. Zašto nismo stali? Zato što mi pozorišni ljudi ne umemo da živimo bez pozorišta. Da parafraziram Simovića: ako je za vreme rata pekar u pekari, mlekar u mlekari, gde treba da bude glumac? I na tom i na narednom okruglom stolu glumci NP Sombor su veoma glasno i veoma oštro govorili o trenutnoj situaciji u zemlji i potrebi da se pozorište na svoj način odupre represiji.
Sutradan, šestog dana festivala, uoči predstave raspravljali smo o privođenjima i hapšenjima demonstranata. Pokazivali su mi njihove fotografije, pitali su me da li ih poznajem, da li sam im predavala, kakvi su bili studenti… Te večeri igrala se predstava po Nušićevoj ranoj komediji Protekcija. Kada sam je gledala na samom kraju leta, bila je to vedra, vesela komedija sa vodviljskim elementima koja govori o zloupotrebi društvenog položaja, ali i potrebi mladih ljudi da nađu sebi para, da se venčaju, napreduju… U Užicu, pod pritiskom društvenih okolnosti, ta vodviljska lakoća je isparila. Pokušavala sam svima da objasnim da je Protekcija, kada sam je gledala, bila lepa, duhovita i čvrsto postavljena predstava. Svi su me gledali smrknuto i mrmljali “da, da”. Niko mi nije verovao jer doživljaj pozorišne predstave suštinski zavisi od njenog konteksta. To se u Užicu jasno videlo.
Poslednjeg dana Festivala gledali smo Kavez za ptice. Predstava je izuzetno teška – govori o stradanju mladih u domu za maloletne delinkvente. Mladi u ovom domu imaju žig krivaca na sebi i malo koga zanima njihova istina, a oni koje je društvo postavilo da brinu o njima čine im nepravde. Iako je tema veoma mračna, ushićenje mladih ljudi zato što su dobili priliku da rade i pokazali da umeju da stvaraju dobro pozorište prenelo se i na nas. Udahnuli su nam veru u budućnost teatra. To nam je bilo potrebno za kraj, ali kraj festivala nije ni blizu. Ponovo ćemo se okupiti 5. decembra da bismo videli predstavu Ateljea 212 Nestajanje i da bi stručni žiri dodelio nagrade. Ovogodišnje, predjubilarno, 29. izdanje Festivala će se tada završiti. Da li ćemo do tada saznati ko je kriv za nesreću u Novom Sadu? Šta će biti sa onima koji su odgovorni za pad nadstrešnice i pogibiju 14 ljudi? Gde u Srbiji žive istina i pravda osim u pozorištu?
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Mladi kantautor MJ Lenderman izdao je najbolji američki alternativni rok album ove godine
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
