Život i smisao jedne slike

Izložba Pit Mondrijan, Slučaj „Kompozicije II„, čije su autorke Simona Ognjanović i Jelena Dergenc, otvorena je krajem novembra prošle godine u Narodnom muzeju u Beogradu, tri nedelje pre nego što su počele rekonstrukcija i sanacija njegove zgrade, koje su prvi put najavljene davne 2001. Popravka je počela od fasade i fasadnih prozora, napravljen je i projektni zadatak na osnovu koga će biti urađen glavni projekat, potom će biti raspisan tender za izvođača. Sredstva za ovaj posao su obezbeđena, a sve će biti završeno do maja iduće godine – objavio je Ivan Tasovac, ministar kulture, prvog dana rekonstrukcije. Bila je to prilika da se javnost podseti da je Narodni muzej, iako nema stalni galerijski prostor, samo ove godine organizovao 18 izložbi na kojima su predstavljena dela Tijepola, Pita Mondrijana, Henrija Mura, Rubensa, Nadežde Petrović i drugih.

Težište nagrađene izložbe je na „biografiji jedne slike“ – Kompozicije II Pita Mondrijana, jednog od najistaknutijih umetnika apstraktnog slikarstva 20. veka, i na njenom uticaju na domaću likovnu scenu. O ovom drugom aspektu izložbe govore radovi devet umetnika uključenih u izložbu: Dejana Anđelkovića, Mrđana Bajića, Aleksandra Dimitrijevića, Gorana Đorđevića, Dobrivoja Krgovića, Zorana Naskovskog, Nikole Pilipovića, Jelice Radovanović, i Vese Sovilja, zatim dva neautorizovana projekta, i projekti Jerka Denegrija Mondrijan 1872–1992. i Irine Subotić i Gordane Stanišić Na iskustvima memorije. Treća tema izložbe je uloga muzeja u stvaranju i legitimisanju vrednosti, i odnos muzeja i žive umetničke produkcije. Društvo istoričara umetnosti Srbije je ovu još uvek aktuelnu izložbu (zatvara se 22. februara) nedavno proglasilo za najbolju autorsku izložbu organizovanu prošle godine u Srbiji

UMETNIČKI MONAH: Na bazičnom nivou, izložba je i odlična lekcija o Pitu Mondrijanu i apstraktnom slikarstvu. Jelena Dergenc, kustoskinja Zbirke strane umetnosti i jedna od autorki izložbe, podseća da je put Pita Mondrijana ka apstrakciji bio postupan i dugotrajan: prošao je kroz gotovo sve faze modernizma – od simbolizma, impresionizma, postimpresionizma do fovizma i kubizma: „U trenutku kada je konačno formulisao principe neoplasticizma, kome pripada i Kompozicija II iz Narodnog muzeja u Beogradu, Mondrijan je bio na pragu svoje pedesete godine. Međutim, upravo u zrelim godinama Mondrijan najviše i radi. Kompozicija II nastaje u Parizu 1929. godine, u najplodnijem periodu njegovog stvaralaštva, kada se u potpunosti posvetio neoplasticističkom slikarstvu. Mondrijan tada živi veoma povučeno, svodeći svoje društvene kontakte na najmanju moguću meru, a jedini izuzetak predstavljaju džez muziciranja i nastupi Žozefine Bejker u Parizu koje redovno posećuje. Mondrijanov atelje je tada bio i njegov životni prostor. U ovom krajnje asketski uređenom prostoru u kome nije postojala niti jedna suvišna stvar, počasno mesto je zauzimao gramofon ukazujući na slušanje ploča kao jedini užitak čoveka koji je svoj život u potpunosti posvetio slikarstvu. Tada nastaje i mit o Mondrijanu kao monahu umetnosti.“

Mondrijan je često bio pod uticajem različitih filozofskih pravaca, a do neoplasticizma je došao pod snažnim uticajem teozofskog učenja. U osnovi teorije neoplasticizma, objašnjava Jelena Dergenc, počiva ideja o stalnom napretku koji treba da dovede do apsolutne harmonije koju je moguće dostići isključivo uravnoteženjem i izmirenjem suprotstavljenih elemenata. „Upravo zato, sredstva neoplasticističkog slikarstva svode se na elementarna: horizontalu i vertikalu, a boje na osnovne. U nesagledivom opsegu variranja ovih elemenata Mondrijan je nastojao da dosegne apsolutnu lepotu i istinu u čijoj se osnovi nalaze ‘čisti odnosi’. To je smatrao i osnovnim ciljem slikarstva. Zbog toga je odbacio prirodu, kao nešto što stvara privid, zamagljuje i udaljava nas od onog suštinskog čemu treba težiti. U Kompoziciji II Mondrijan je ostvario izrazitu stabilnost i harmoniju, izvesnu monumentalnost, kojom se odlikuju dela iz ovog perioda. Takođe, zanimljivo je tumačenje stručnjaka Stedelijk muzeja iz Amsterdama, Hansa Ludviga Jafea. On je Kompoziciju II video kao neraskidivo vezanu za holandsku tradiciju, pre svega za kalvinizam, koji, kao i ostale protestantske crkve, predstavljačku umetnost smatra nedostojnom apsolutne božanske uzvišenosti. Polazeći od etimologije holandske reči za lepo, koja takođe znači i čisto, Jafe je video upravo ono što je bila suština Mondrijanovog slikarstva i teorije: težnja da se apsolutna lepota ostvari čistim likovnim sredstvima. I zaista, složila bih se da je Mondrijanovo apstraktno slikarstvo, koje se potpuno razvilo tek pošto je definitivno napustio Holandiju, duboko ukorenjeno u holandskoj kulturi i tradiciji.“

Danas, kada se muzeji u lokalnom kontekstu bore za vidljivost i relevantnost, Slučaj ‘Kompozicije II’ prepoznat je kao izuzetno zahvalan za preispitivanje značajnih problema. Simona Ognjanović, istoričarka umetnosti i jedna od autorki izložbe, kaže da su njih dve pošle od pretpostavke da muzej nije neutralna platforma sa koje se pripovedaju neke priče, već da je to mesto gde se one aktivno proizvode. „Zato smo analizirale načine na koje muzej direktno menja status i značenje predmeta koje čuva, kao i njegovu ulogu u kreiranju određenih umetničkih vrednosti i pozicija. Otuda je ovo izložba i o Narodnom muzeju. Najzad, Slučaj ‘Kompozicije II’ otvara i pitanje naše uloge, kao aktivnih posmatrača, u kreiranju značenja, ali i u potencijalnoj reartikluaciji dinamičkog polja umetnosti i kulture. “

PRIČA O SLICI i SLIKARIMA: Ova slika Pita Mondrijana stigla je u Beograd oktobra 1931. godine kao deo poklona Odbora za širenje holandske umetnosti u Jugoslaviji, koja je obuhvatala 42 dela savremenih holandskih umetnika, među kojima je bila i slika Van Goga. Jelena Dergenc podseća da je inicijator ove vredne donacije bio je Kornelis Dirk Merens, počasni generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Amsterdamu, a glavni motiv mu je bio zbližavanje Jugoslavije i Holandije. „Odnosi dve zemlje u tom trenutku bili su slabo razvijeni, pa je Merens, iako pre svega poslovan čovek, bio duboko svestan da je upravo promocija kulture najefikasniji način da se stvari pokrenu. Namera Odbora je bila da kolekcija prikaže glavne tokove i pojave u onoj oblasti njihove kulture na koju su bili naročito ponosni. Naime, velika tradicija holandskog slikarstva, koja je dostigla vrhunac u 17. veku, takozvanom Zlatnom dobu, nakon stagnacije u 18. veku, u drugoj polovini 19. stoleća doživela je ponovni uspon, i ono je postalo slavno i van granica zemlje. Posebno je značajna činjenica, a do nje smo došle tokom istraživanja, da se Kompozicija II Pita Mondrijana nije našla slučajno u ovoj selekciji. Naime, Mondrijan u tom trenutku još nije stekao široko, institucionalno priznanje. Mondrijanovo apstraktno slikarstvo uživalo je ugled u uskom krugu kolekcionara i malobrojnih prijatelja sa kojima je održavao kontakt. Zbog te činjenice, smatralo se da je Kompozicija II sasvim slučajno, kao delo nevelike tržišne vrednosti, postala deo ove kolekcije. Međutim, pismo sekretara Odbora, Simona Marisa, inače Mondrijanovog kolege i prijatelja, kolekcionaru Salomonu Slejperu, u kome traži neko od Mondrijanovih dela iz njegove aktuelne faze, govori o nameri darodavca da se u kolekciju neizostavno uvrsti i jedno delo koje stoji na pozicijama radikalne apstrakcije, kao što je to Kompozicija II. Na kraju treba istaći da je, zahvaljujući ovakvom izboru, Narodni muzej jedan od prvih državnih muzeja u svetu koji je u svoju kolekciju uvrstio jedno apstraktno delo Pita Mondrijana.“

Deo izložbe o Kompoziciji II i našim autorima jeste priča i o delima s aktivnim odnosom prema ovom Mondrijanovom delu. „Na primer“, kaže Simona Ognjanović, „u okviru Đorđevićevog kopističkog istraživanja, Kompozicija II je upotrebljena kao znak u borbi protiv takozvanih novih umetničkih praksi, a njene kopije u dva neautorizovana projekta iz sredine osamdesetih, imale su funkciju ‘borbe’ protiv institucije umetnosti. Tokom devedesetih Kompozicija II će se naći usred značajne teoretičarske rasprave na lokalnoj sceni povodom dve izložbe posvećene obeležavanju godišnjice Mondrijanovog rođenja u kojima Kompozicija II figurira kao znak u ‘borbi’ protiv naivno-populistički shvaćene lokalnacionalistički orijentisane umetnosti. Istovremeno, ona biva okidač pomenute rasprave koja otvara pitanje funkcije umetnosti u vremenu krize. Linija kritike je poziciju koja revitalizuje Mondrijana i odgovarajuće modernističke narative oceniti kao eskapizam. Sve skupa je reflektovao umetnički par Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, kod kojih je Kompozicija II u službi protiv obnove jezika apstrakcije i modernističke paradigme. Takođe, u okviru ciklusa izložbi Na iskustvima memorije ‘Kompozicija II’ je aktivirana u čak pet od šesnaest radova. Taj kustoski projekat nastao je zapravo kao direktna kritika izlagačke politike Narodnog muzeja tokom prve polovine devedesetih godina.“

Radovi na zgradi Narodnog muzeja neće skratiti trajanje izložbe, ona će biti zatvorena 22. februara kako je i planirano. Posle toga, Narodni muzej će biti zatvoren za posetioce.

Život slike

Život Kompozicije II u Narodnom muzeju Jelena Dergenc i Simona Ognjanović su pokazale dokumentima i arhivskom građom.

„Pokušale smo da rasvetlimo različite kontekste prezentacije te slike u muzeološkom okviru, koji su direktno uticali na njen status, značenje i poziciju“ objašnjava Simona Ognjanović. „Zapravo, bar nekoliko decenija, ona nije imala adekvatnog pandana ni među čuvanim delima lokalnih ni inostranih umetnika, i dugo je opstajala u tom kontekstu kao paradigma neke krajnje, radikalne umetničke pozicije. Otuda se, u kriznim trenucima kada je trebalo formulisati novu paradigmu ili izabrati između dve konkurentne, ona nametnula kao mesto spora, izdvojivši se ili kao primer nepoželjnog umetničkog modela, ili pak kao model priželjkivanog puta tokom 50-ih i 60-ih godina. U tom kontekstu, pokazaće se pre svih odluke da se Kompozicija II u jednom trenutku izuzme, a u drugom nađe u stalnoj postavci Narodnog muzeja. Milan Kašanin je tako odlučio da Kompoziciju II isključi iz oficijelne prezentacije tadašnjeg Muzeja savremene umetnosti, a potom i Muzeja kneza Pavla (današnji Narodni muzej u Beogradu). Takva odluka, u kontekstu odgovarajuće otkupne i izlagačke muzejske politike u međuratnom periodu, jasno svedoči o aktivnoj ulozi Muzeja u proizvodnji i afirmaciji umerenih modernističkih pozicija među lokalnim umetnicima, a koje su prepoznate kao amblem modernosti i evropeizacije. Takva politika ujedno je podrazumevala i potpuno isključenje avangardnih i socijalno angažovanih umetničkih praksi. S druge strane, 1952. godine kada se ova slika prvi put našla u okviru stalne postavke, Muzej očigledno participira u jednoj drugačije orijentisanoj kulturnoj politici. Zapravo, u nameri da se napravi jasna distanca u odnosu na soc-realizam koji je bio dominantan do kraja četrdesetih, Muzej ovim činom promoviše tzv. ‘novi poželjni put’ u slikarstvu. To je ujedno bilo u dosluhu i sa delom kritike koja je podržala Lubardu u njegovoj novoj slikarskoj orijentaciji ka apstrakciji čija je izložba otvorena 1951, a što je naravno sve zajedno bilo uslovljeno promenama u spoljnoj politici tadašnje Jugoslavije. Naravno, situacija nije bila nipošto jednostavna, budući da Muzej ujedno ponovo afirmiše i umerenu, parisku školu prezentujući 1950. i Šlomovićevu kolekciju. Promovišući obe ove pozicije, muzej je zapravo institucionalizovao borbu oko politički adekvatnog umetničko-kulturnog modela.“

Nakon što se našla u stalnoj postavci Narodnog muzeja, priča Jelena Dergenc, slika počinje da privlači pažnju stručnjaka. „Godine 1972. prikazana je na Venecijanskom bijenalu na izložbi Remek–dela slikarstva 20. veka, 1900–1945. Od tada, u okviru izložbi kojima se Narodni muzej predstavljao u svetu, Kompozicija II je uvek imala istaknuto mesto. Pomenimo izložbe u Beču, Moskvi, Klagenfurtu i Hagu na kojima je bila prikazana moderna umetnost iz fonda muzeja, a gde se fragment Kompozicije II pojavljuje kao znak vizuelnog identiteta kompletne izložbe kojom se obeležava vek dramatičnih preokreta u umetnosti Moderne. Kompoziciju II kao pozajmicu često traže svetski muzeji kako bi upotpunili različite kustoske koncepte. Tako je 2010/2011. bila prikazana na velikoj Mondrijanovoj retrospektivnoj izložbi održanoj u Centru Pompidu u Parizu.“

S.Ć.