Serbia sounds urban!? Da li je moguće napraviti film o Beogradu posle bombardovanja bez ruševina i humpa/cumpa ritma?
Raša Andrić jedna je od najdragocenijih pojava na domaćoj filmskoj sceni upravo zbog toga što je estetička pitanja neue serbiche kunsta prebacio iz sfere logoreje na belinu filmskog ekrana. Po sistemu „ko voli nek izvoli“ predstavio nam se najpre sa urbano (ratno) inflacijskom komedijom Tri palme za dve bitange i ribicu, nepretencioznim ali verovatno jednim od naoriginalnijih filmova decenije koju su „pojeli skakavci“. Na izazov bombardovanju odgovorio je lucidnim Je l’ bombarduju kod vas?, koji je verovatno najtačniji antropološki zapis o Beogradu pod bombama, lišen patosa i čuvene igre patriota i onih drugih.
Dok je još uvek nezamenljiv kao pomoćnik režije br. 1 (oba filma Ljubiše Samardžića), Andrić i dalje nastavlja svoju low fi strategiju, koja podseća na početke Zorana Tadića. Mali filmovi u maloj produkciji sa maksimalnom autorskom kontrolom. Ne koketirajući sa aktuelnim trendovima, a ipak uklapajući se u njih, Andrić pravi prvi „dram end bejz“ srpski film prateći dve beogradske „munje“ u njihovim neizgled nevažnim životima. Zezanje kao koncept nasuprot ratu i bedi izgledaće nekima kao ostrašćena i provokativna distanca, ali kod Raše je ona jednostavno tačna i precizno opservirana. Njegovim junacima ne pripadaju ni mediji ni svetlo dana, njihov alternativni život odvija se u alternativnoj stvarnosti.
Od Slobodana Šijana na našim ekranima nije viđen rad sa glumcima koji demonstrira Andrić, ostavljajući im ogroman prostor za improvizaciju. Dodatnu atraktivnost filmu daje muzika trenutno najaktuelnijih beogradskih bendova, koja koherentnošću podsećaju na početak Idola ili Električnog orgazma, koji su već postali deo nostalgičnih podsećanja sredovečnih.
Ovaj film pre svega demonstrira formulu spasa za kinematografiju bez budžeta, gde su dovoljni hrabrost producenta, ekipa koja nema vozni park kao savezna vlada i ljudi koji znaju svoj posao a spremni su da žive i za film, a ne samo od filma. Sa autorima kao što su Milutin Petrović, Dejan Zečević ili Srđan Golubović već legitimno možemo da tvrdimo da imamo „novi“ filmski talas.
Munje su mali-veliki film za brzu i oštru konzumaciju, puding koji se jede bilo kao glavno jelo bilo kao dezert. Dodatno je uzbudljivo i to što je Sergej Trifunović dokazao da za njega ne postoje glumačke fioke, a Zoran Cvijanović da nije samo glumac za sve zadatke nego i producent sa vizijom i verom da u vremenima koja se menjaju uvek može da se snimi film sa mnogo šarma i za malu kintu. I bez visoke politike. Ovaj film je i odličan prostor za bekstvo od beskrajnog talk–showa na našim malim ekranima.
