Žene u belim noćima

Međunarodni filmski festival u Moskvi osnovan je 1934. u Sovjetskom Savezu, obnovljen 1959. u jeku hladnog rata, sazreo u Rusiji. Njegovi tvorci rukovodili su se potrebom da se pokaže stamenost istočnih kinematografija – njihov međunarodni značaj i nužda da se izraze poštovanje i poverenje filmskoj umetnosti istočnih zemalja koje, doduše, nisu izumele film, ali su znale kako se alatka koristi. Da bi potvrda poverenja bila potvrđena, Festival u Moskvi alternirao je s drugom silom poluosovine – Festivalom u Karlovim Varima (osnovan u Čehoslovačkoj, stasao u Republici Češkoj). Ova dva stožera istočnog modela festivala promovisali su tokom godina kinematografije bratskih država iz Bloka, filmske industrije i manufakture postojećih, ali teško otkrivanih činilaca građe za istoriju svetskog filma. Vihor Glasnosti i metla Perestrojke uneli su nemir u tihe vode simboličkog jezika istočnog filma, nastupio je procvat, zatim oseka, zatim obnovljena renesansa (ukoliko je ovo gramatički ispravno), diskretna anemičnost i onda je, zajedno sa usponom filma u Rusiji, došlo novo doba i za Festival u Moskvi.

ONEMOĆALOST I ŽIVOTARENJE: Statistički gledano, smisao – razvoj, uspon, zatim onemoćalost i životarenje, entuzijazam i veliki novac kao motor za oživljavanje istočnog festivalskog dinosaurusa odgurnuli bi Festival u Moskvi na sporedan kolosek da nije bilo pratećih radnji. Osnovna prateća radnja bile su promene u Rusiji, zahvaljujući kojima je promenjen i Festival u Moskvi. Cilj promena nije bio da se promeni festival. Cilj promena je bio da se nađe nov jezik komunikacije Rusije sa svetom (što se jednostavno može izraziti brojčano = protokom para) a te volšebne pare promenile su „genetsku strukturu“ ruske kulturne svakodnevice. U oblasti filma to je značilo da se inostrani filmovi – prikazani na festivalu ne prikazuju kao telo umirućeg promrzlog kita, već kao nešto što je gradivni deo budućeg bioskopskog repertoara, odnosno: da filmovi u Rodinu Rusiju dolaze uz pomoć domaćih izdavača (ne izdajnika): distributera. Dijalog je uspostavljen uz pomoć distributera. Pravila i filmovi dolaze na nov način i s novom, suštinskom funkcijom na Festival u Moskvi: da posle festivala budu prikazani u širokom repertoaru. Ukoliko za obazrive čitaoce ovo zvuči agitpropovski, ukoliko su čitaoci u toj meri upućeni u stanje svakodnevice u Rusiji i kažu „da tamo postoje dve paralelne države – Moskva i ostatak Rusije“ i koji se pitaju „koja je to kompletna distributerska mreža u Rusiji“, jezik cifara je jasan: strani filmovi (ne samo američki, kojih je 95 odsto) u Rusiji stvaraju novac. Kada ima novca, postoji interes za održavanje veza i stvaranje novih količina novca. U tom smislu, kao najznačajniji kvalitet Festivala u Moskvi javlja se njegova veza s finansijskom stvarnošću.

SEKSUALNE MANJINE: Veliki reformator Moskovskog festivala je Nikita Mihalkov, ličnost svetskog formata, ogrnut belim svilenim šalom, koji ga povezuje s tradicijom bojara i nekim filmovima Alana Renea. Gospodin Mihalkov je pre nekoliko godina izdejstvovao da se Festival u Moskvi održava anualno, neposredno pred Festival u Karlovim Varima, nekad partnerski, danas konkurentski događaj. Po svemu ispravna odluka, sem, pokatkad, u pogledu prikazanih filmova. Gosti su i ove godine bili probrani i velikog formata: Harvi Kajtel, Žilijet Binoš, Žan-Mark Bar, Ištvan Sabo, Bob Rafelson, braća Tavijani, Kira Muratova, Atom Egojan… Fransua Ozon, čijim je filmom Osam žena otvoren program Festivala u Moskvi, nije doputovao (završava novi film), kao niti jedna od njegovih osam diva. U mehanizmu „Kiselo je grožđe“, „Moskovske novine“ objavile su (rezultate istrage ili vradžbina) da je gospođa Danev tražila 50.000 američkih dolara da svojim prisustvom uveliča premijeru ovog filma na festivalu. Nepoznato je koliki su njeni troškovi deplasiranja, ali svako ima pravo na procenu i stavove. Ono što je, mimo izostanka Katrin Danev i Fransua Ozona pratilo premijeru filma Osam žena takođe je stav (proistekao iz procene) a manifestovao se kao neka vrsta elementarne nepogode koja je zadesila kontinentalnu Moskvu: program napravljen za seksualne manjine. Pitanje oslobađanja seksualnih manjina u Rusiji danas na putu je i ka parlamentu, što je potaklo neke domaće izveštače sa festivala da se filmovima bave isključivo kroz optiku gej i lezbijskog prepoznavanja.

SUPARNICI U RATU: Roman Voskresenje Lava Tolstoja inspirisao je braću Tavijani za njihov istoimeni film o bolnom procesu pojavljivanja duše u čoveku, jednom od osnovnih tajni koja zaokuplja ruske stvaraoce. Tokom 184 minuta filma, koji je sniman u Rusiji prevashodno za prikazivanje na televiziji, duša se prepoznaje u nekoliko navrata. Na zatvaranju festivala pojavila se i glavna nagrada filmu braće Tavijani – Zlatni Sveti Đorđe, zaštitnik Moskve, koju je dodelio žiri, čiji je predsednik pisac Čingiz Ajtmatov. Kira Muratova, enfant terrible sovjetskog filma, predstavila je Čehovljevske motive, film inspirisan delom slavnog pisca. Srećom da su motivi ostali nedodirnuti.

Najznačajniji film prikazan u Moskvi, kome je žiri dodelio dve nagrade (Srebrni Sveti Đorđe za najbolju režiju i Srebrni Sveti Đorđe za najbolju mušku ulogu Vili Hapsalo), jeste film Kukavica Aleksandra Rogoškina. Kraj Drugog svetskog rata, dva vojnika dveju armija u sukobu, sticajem okolnosti zadese se u nedođiji na finsko-sovjetskoj granici. Mržnja prema pripadniku druge vojske, nerazumevanje za suparnika u ratu, nerazumevanje jezika kojim govore skoro da je snažnija od potrebe da se u okrutnim uslovima preživi. Napetost popušta zahvaljujući nežnom moderatoru – usamljenoj ženi koju neki zovu Kukavica, a neki Ana, koja prevodi negativne energije vojnika u korisne akcije.

Programeri Festivala u Moskvi tvrdili su da su dobili sve filmove do kojih im je bilo stalo da budu prikazani. Na paralelnim programima bili su kanski pobednik Pijanist Romana Polanskog, Čovek bez prošlosti Akija Kaursimakija, Popričaj s njom Pedra Almodovara (prikazan samo na Marketu u Kanu), Ararat Atoma Egojana… U okviru tri programske celine prikazani su i filmovi naših reditelja: u Muzeju filma Rat uživo Darka Bajića, čiji je film Direktan prenos 1982. izazvao veliko komešanje i interes u okviru Nedelje jugoslovenskog filma, Kako je Hari postao drvo Gorana Paskaljevića i na programu Panorama Virtualna stvarnost Ratiborke Ćeramilac. U stvarnosti, ovaj film bio je najavljen u konkurenciji, ali je prebačen u informativni program jer ga je producent pred Moskovski festival prikazao na programu Festivala slovenskih i pravoslavnih kinematografija.