Želje

U Velikoj sali Narodnog pozorišta ovog ponedeljka pre podne susreli su se zaposleni u ovoj kući i ministar kulture Srbije Branislav Lečić. Povod: situacija i sudbina Narodnog pozorišta. Susret je imao ton napete predstave u kojoj je ministar Lečić, sve vreme na pozornici za govornicom, strpljivo odgovarao na optužujuća pitanja zaposlenih koji su sedeli u gledalištu. Ministar i zaposleni su se na kraju razišli u saznanju da su na istoj, a ne na suprotnim stranama, što je možda isto tolika dobit kolika i dogovor da će Ministarstvo uskoro odrediti budžet Narodnog pozorišta za ovu godinu.

I uvod ove predstave, u kome su Zoran Hristić i Ljubivoje Tadić obavestili prisutne o dosadašnjem radu, prvi izuzetno lično i dirljivo a drugi činjenicama, oba sa pitanjima o krivici i odgovornosti, nije slutio na dobro. A onda je, kako je i predviœeno režijom, došao red na ministra Lečića, odnosno na zaplet.

Počeo je sa objašnjavanjem da „situacija može da bude mnogo bolja ako pronaœemo tačku oslonca u sebi, jer da kukamo, da se žalimo na nešto što smo zatekli, ili na nemogućnost da nešto uradimo, mislim da zaista nema nikakvog smisla. Imamo dovoljno godina, i energije, i pameti da počnemo da razmišljamo trezveno. A bajke u nama ima još uvek, i to dosta.“ Zatim ih je podsetio da smo u vremenu tranzicije kad je vrlo važno kulturu uzidati u „temelje društvne promene“, a to se neće desiti samo našom namerom već racionalnim pristupom prema stvarnosti. A za sve to „potreban nam je novac. Novac je energija koja pokreće svaku ideju i pretvara je u stvarnost.“ Novca, meœutim, nema. Pozvao ih je na odmerenost i racionalnost jer „svi odjednom traže, nema mesta i institucije koja ne traži mnogo više nego što je pre tražila. Ja da imam, i da ima država, verujte mi, dao bih svima. Ali ne možemo, nema. To mora da se kaže već jednom.“ Zatim im je ponudio rešenje za prevazilaženje te situacije. Važan element tog rešenja je racionalizacija, a pre toga neophodno je dobiti „sliku o tome koliko vi u stvari trošite“. Ovog maja, na primer, Ministarstvo im je uplatilo 14.462.590 dinara odnosno 482.000 DM, za plate, opremu predstava i druge troškove, što je dva i po puta više nego što se isplaćuje svim arhivama u Srbiji, duplo više od sume koja se isplaćuje svim bibliotekama u Srbiji, tri puta više od iznosa koji se izdvaja za zaštitu spomenika kulture, a četiri puta više od novca koji se izdvaja za srpske enklave na Kosovu, za dva miliona dinara prevazilazi iznos koji se izdvaja za kinematografiju. „Ne može Narodno pozorište da bude rupa bez dna, to ne može niko da izdrži, nijedan sistem.“

I, strpljenju drugog protagoniste ove predstave tu je bio kraj. Prebacivali su mu da nije svestan da ovo nije narodno već nacionalno pozorište, da više nema šta da se racionalizuje, tražili su da definiše viziju Ministarstva o Narodnom pozorištu, objašnjavali da sami finansiraju svaku predstavu zato što nemaju potpun kostim ni šminku, zahtevali da se država odluči da li joj treba Narodno pozorište, optuživali ga da nije došao ni na jednu baletsku predstavu, a da jeste saznao bi koliko to košta, govorili su da su gladni, ali da ipak sve vreme rade, tražili su da im Ministarstvo imenuje upravnika i zahtevali da to bude Ljubivoje Tadić, sadašnji vršilac dužnosti, tražili da Vlada preuzme odgovornost za Narodno pozorište, tražili su zakon o Narodnom pozorištu u okviru Zakona o pozorištu… Ministar Lečić je strpljivo odgovarao, pribrano, često ih podsećao da „nije vaš interes i moj suprotan, on je zajednički, ali morate da se suočite sa realnošću“, i ponudio im dva pravca. „Prvi pravac je da vi obavite posao što se tiče racionalizacije, a drugi je da je Ministarstvo za kulturu već krenulo u akciju nabavljanja sredstava iz drugih izvora mimo budžeta. Na prvom narednom sastanku Vlade na dnevnom redu je dozvola za otvaranje agencije za kulturni razvoj Srbije, kojoj će jedan od ključnih fondova biti finansiranje nacionalnog teatra.“ Obećao im je da će odmah proslediti Vladi na izglasavanje Ljubivoja Tadića za upravnika Narodnog pozorišta. I, tenzija je popustila.