Petočlana komisija Filmskog centra Srbije koja je ocenjivala 39 kandidata na konkursu Filmskog centra Srbije za dodelu sredstava za sufinansiranje proizvodnje dugometražnih filmova, odbila je njih – 35. U javnosti se komentariše da se oni nisu uklapali u SNS kriterijume Komisije.
Jedan od odbijenih je film Zdravka Šotre o Mileni Pavlović Barili.
O radu komisije, Zdravko Šotra za „Vreme“ kaže da „nema tu šta da se priča“.
„I producentu mog filma Miroslavu Mogoroviću i spisateljici Maji Herman Sekulić, po čijoj sam knjizi Devet života Milene Pavlović Barili radio scenario, rekao sam da ni ja, ni svi režimu nepodobni, nemamo šta da očekujemo od režimu podobnih u FCS-a i njegovoj komisiji.“
Kao primer navodi da je u komisiji je i „urednik RTS-a, kuće za koju sam radio preko 60 godina, a sada redovno odbijaju moje ponude. Između ostalog i adaptaciju Pištalovog romana o Tesli. Poslednji put gore spomenuti mi se javlja telefonom, glas mu drhti od sreće, kad mi saopštava da sam opet odbijen. Presuđuje mi osoba koja neće ostaviti nikakvog traga u toj kući.“
Komisija je ocenila da film produkcijske kuće „Zilion“ čiji je vlasnik Lazar Ristovski zaslužuje ubedljivo najviše državnog novca.
„Pa da je produkcija ’Ziliona’ zaista i bila najbolja, to joj ne bi bilo dovoljno da Laza nije tako jasno i preglasno kliktao glavnom šefu. Ko je nama ostalima kriv što nismo smogli snagu za tako što?“, komentariše Šotra.
Četiri odabrana filma bi trebalo da ukazuju na strategiju Filmskog centra Srbije.
„Nemojte, molim vas, govoriti o strategiji bilo koje ustanove u zemlji gde su sve institucije mrtve. Sve, od vlade, do FCS, pa i samog Ustava koji je pogažen. Jedina ustanova je ON“, kaže Zdravko Šotra.
Milena Pavlović Barili je tema koja se itekako uklapa u nameru Ministarstva kulture da istakne nacionalnu kulturu. Pa ipak, scenario Zdravka Šotre o ovoj slikarki nije zadovoljio ukus komisije.
„Čujem da su rekli da je scenario kabast. Milenin život je bio kratak, ali pun događanja, a odvija se na mnogo lokacija u svetu, ona raste u Požarevcu, pa na dvoru kralja Aleksandra, sa kojim su njeni preci u rodu. Zatim provodi desetak godina na relaciji Rim-Pariz, a poslednjih pet u Njujorku, gde umire u trideset šestoj godini.“
Da bi se snimili ti delovi, kaže „danas ne bi trebalo putovati u ta mesta, sve to rešava kompjuter, pa pojam “kabast” otpada. Na svom kratkom životnom putu, Milena sreće Aleksandra, Musolinija, Pikasa, Dalija, Virdžiniju Vulf, a druži se sa Kasuom, Valerijem i drugim znancima njenog oca Bruna. U Njujorku portretira mnoge pa i mladog kalja Petra, Rudolfa Valentina, a prijatelj joj je kompozitor Đan Karlo Menoti… Možda im je scenario kabast znanim ličnostima.“
Šotra kaže da je ovo „prva ruka scenarija i logično je da na njemu treba dalje raditi“.
„Ali i takav se veoma dopao i spisateljici i producentu. Terali su me da ga i režiram, iako sam se kleo da sam završio. Pošto se ne zna koliko će potrajati ’ovo’, ni koliko je ostalo meni, zamoliću producenta da Milenu poveri nekom boljem reditelju. Dužni smo Mileni, otišla je u svet, jer u Srbiji nije uspevala da dobije bilo kakvu službu“, zaključuje veliki Zdravko Šotra..
