Dokumentarna predstava Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi nezavisne omladinske trupe „Reflektor teatar“ zasnovana na istraživanju o životu Ive Lole Ribara, o njegovoj verenici Slobodi Trajković, kao i o generaciji mladih koji su dali živote u borbi protiv fašizma, postavila je pitanja kako mladi razumeju borbu protiv fašizma danas i šta njima lično znači priča o Ribarima u kontekstu istorijskog revizionizma i jačanja nacionalističkih struja u regionu i Evropi. Autorka koncepta i rediteljka predstave je Milena Minja Bogavac, a koautori i izvođači su Nikola Živanović, Đorđe Živadinović Grgur, Nina Nešković, Sunčica Milanović i Strahinja Blažić. Predstava je premijerno odigrana, simbolično, na Dan pobede nad fašizmom, u Ateljeu 212.
Šta je danas antifašistička borba i šta je odgovornost svakog pojedinca spram ovog pitanja? Milena Minja Bogavac smatra da je fašizam danas, kao što je to uvek i bio, ultimativno zlo, pa je jedini način da se protiv njega borimo borba za dobro. Ona tvrdi da je duboko uverena kako svako pouzdano zna razliku između dobra i zla, ali da je sigurna da o tome ne razmišljamo dovoljno često. „Treba se neprestano pitati: koja je naša uloga u društvu, zbog čega smo živi, gde su naše crvene linije, gde su te linije preko kojih više ne možemo da pređemo, a da ne izgubimo čoveka u sebi“, kaže Minja i smatra da i ako nema odgovora na ova pitanja, dovoljno smo učinili ako se pitamo. „Čovek koji se pita je oprezan, on uči tražeći svoje odgovore, pa je borba protiv fašizma i borba protiv neznanja. Jedna od glavnih rupa kroz koju fašizam ulazi u naša društva jeste politička nepismenost mladih. Verujem da mladi moraju da uče o politici, ideologijama, društvu, istoriji, pravima… Samo ukoliko sve ovo znaju, biće im teško da stanu da pogrešnu stranu ili da umanje značaj svog učešća u istorijskim procesima.“
Predstava Smrt fašizmu! uporedo analizira dve generacije – jednu herojsku, nestalu u antifašističkoj borbi, i drugu novu, koja nastaje u užasima postmoderne. Minja Bogavac kaže da su se tokom pripremanja predstave razlike između tih dveju generacija lako uočile, dok je sličnost bila samo jedna: „Toliko je jednostavna, da se može učiniti i banalnom. Ta sličnost je ljubav prema životu. Kada razmišljamo o herojima, vidimo ih kao neke ljude koji su ginuli za principe i ideje. Zaboravljamo da u njihovo vreme ovo nije bila borba za nešto apstraktno, već borba na život i smrt. Dakle, borba za život. Ako se zapitate šta za vas znači život, sigurna sam da biste tu vrednost, osobu ili pojam branili svojim životom. Za nekoga je to pozorište, za drugog sloboda, za trećeg nauka, za četvrtog voljena osoba… Sve dokle znamo šta je za nas lično – život, imamo bar jednu sličnost sa herojskom generacijom.“
Baveći se porodicom Ribar, neprestano se preispitivala: „Šta mi daje pravo da ih izvlačim iz ćoškova istorije i guram pod reflektore? Da li bi to neko drugi mogao da uradi bolje od mene? Bilo je trenutaka kada sam ih doživljavala kao eshilovski moćne herojske figure, dostojne divljenja, ali daleke od svega što čini moj svet, i trenutaka kada bih uhvatila sebe da plačem nad njihovim sudbinama, kao da su mi bili bliski, kao da sam ih volela i kao da je moja obaveza da ispričam njihove priče. To je sve bilo deo procesa, koji je, čini mi se, razrešen u trenutku kada je na nekom od naših antifašističkih predavanja u „Parobrodu“ Srđan Milošević postavio pitanje: da li značajne ličnosti treba prikazivati javnosti u papučama?! Istog trenutka znala sam svoj odgovor. Od tad su Ribari za mene – samo tema. Simbol. Samo povod da ispričamo nešto o vremenu u kom su živeli i društvu u kome živimo mi. Način da se tom temom bavim i ne pogrešim vodi kroz poštovanje. Ja nisam njihova drugarica, sestra ni bliska osoba. Ja sam samo neko ko se setio njihove priče, da bi kroz nju govorio o univerzalnim stvarima. Divim im se i zahvalna sam što sam od njih nešto naučila. Sa druge strane, garantujem im da ih nikada neću „prikazati javnosti u papučama“, jer ne vidim kome bi bilo bolje od toga. Zajednici su potrebni heroji. Ivo Lola Ribar, Jurica Ribar i Sloboda Trajković su ljudi dostojni ove titule. Oni su moji heroji! Otelotvorenje svih vrednosti kojima želim da težim. To je sve što imam sa njima i što oni imaju sa mnom. Drugačije ne bi bilo pristojno.“
Glumac Nikola Živanović kaže da mu je rad na ovoj predstavi značio mnogo, zbog upoznavanja sa „sjajnim, novim ljudima i kolegama. Bila je to prilika da se preispitam, da čujem neke zaturene a nužne priče. Ivo Lola je podsetnik od krvi i mesa šta stvarno znače čovek i život, koliko je ozbiljan i težak zadatak postići ove kategorije koje olako podrazumevamo, i kad često skliznemo u nešto nedostojno života i zversko. Ivo Lola je junak čija priča mora ponovo da se ispriča u trenutku kad se njegovo delo učini zaludnim. Antifašistička borba danas je, za mene, borba protiv straha.“
Mladi glumac Strahinja Blažić navodi da ima nekoliko kulminativnih replika komada i izdvaja „onu koju izgovara Sunčica Milanović: ‘Srbija je, doduše, zemlja u kojoj niko ne želi da živi i merilo uspeha je kada odeš iz nje.’ Meni su ove reči strašne, a nisam ih shvatao sve dok mi skoro svi prijatelji nisu otišli. Mislio sam, odlaze tamo neki mladi ljudi, a onda i u mom okruženju svi odoše. Na to se gleda kao na opšte mesto, stereotip – idu mladi. Idu, ali niko ne dolazi. Verujem da bi većina ljudi, bilo da dolazi iz glume, ekonomije, prava ili neke druge sfere, reagovala ovako kako smo i mi reagovali. Mene pomenuta replika o odlasku iz zemlje drobi i zato što razlozi za odlazak ne leže u potrazi za materijalnom egzistencijom. Drugar mi je rekao da je čitao anketu o glavnim razlozima zbog kojih mladi ljudi odlaze. Tamo je pisalo da je finansijski motiv na šestom ili čak sedmom mestu. To znači da je suština problema život u zemlji u kojoj nema sistema.“
Strahinja Blažić kaže da je komad Smrt fašizmu! važan bez obzira li se nekom dopada ili ne, zato što se bavi gorućim pitanjima. „Naša je odgovornost da povučemo ručnu i kažemo gde smo. Ne bih da budem pesimističan, karta za Kinu koju pokazujemo u predstavi je zaista moja karta za Kinu. Zato i verujem da smo u predstavi došli do crvene linije. Nema veze što ne padaju bombe, ali ima veze što živimo u prividu slobode. Dovoljno je što se u predstavi bavimo pitanjem zašto si ti živ. Samo od ovog direktnog i bolnog pitanja može da se napravi komad. To nije pitanje koje je važno samo za nas na sceni, nego je ključno za sve nas. Zato je možda bio najveći problem kako da odigramo tu scenu. Došli smo do toga da treba samo da izađemo i istinski postavimo jedni drugima to pitanje. I to je dovoljno strašno. To što u ovom trenutku ne znamo zašto smo živi. Braća Ribar su vrlo dobro znali odgovor na ovo pitanje, ali ne samo oni, koji su bili obrazovani i pametni, nego je čitava ta generacija bila osvešćena i nije bila pogodna za manipulaciju. Sve svoje društvene privilegije koje su imali koristili su zarad opšteg dobra. Zato su oni bili heroji. To nisu ljudi iz daleke prošlosti, već iz relativno skorašnje. Mi se bavimo i tim problemom, što ljudi koji danas imaju privilegije, ne koriste ih zarad opšteg dobra. Naprotiv, iz straha ih se grčevito drže i stežu ih, a svima je zbog toga još gore.“
Na premijeri, u lomnim momentima predstave, kada dr Ivan Ribar u istom danu sazna da su mu poginula oba sina, i Ivo i Jurica, ili kad se pripoveda o ljubavi između Ive i Slobode Trajković streljane u logoru, devojka iz gledališta u ranim dvadesetim zagrcnuta je u tihom i dubokom plaču. Starija žena u njenoj blizini aplaudira i izgovara „bravo“ kada glumci citiraju Apel omladini Ive Lole Ribara iz 1936. godine: „Ostvarimo jedinstvo živih, da ne bismo u zajedničkim grobovima ostvarili jednakost mrtvih“.
U brošuri o predstavi piše: „Zato što fašizmi, u svetu, ponovo podižu glave. Zato što moramo i mi da podignemo svoje. Zato što dižemo glavu onda kada dignemo glas. Zato što – mladi. Zato što – ne fašizam.“
