Zapis o druženju pisca i izdavača

Vrata otvara nasmešeni Natan (Davidov dobri duh), progovori s nama koju reč, pa nestaje u nikad viđenim dubinama svoje sobe.

U dnevnoj sobi nas dočekuje krhka figura, blago pogrbljeni lik Davida Albaharija.

Njegova poza pokazuje kako sve telo može da nas izda, kako se priroda bolesti može poigrati s nama. Draga silueta dočekuje nas suzdržano, ničem ne odaje osećanje s kojim nas posmatra kako zauzimamo mesta. Samo oči posmatraju, živo, žudno. Kako ste, Davide, pa evo, guram, ne mogu previše da se žalim, s obzirom na okolnosti (nikada, ali nikada on se nije žalio na svoje stanje). Bez daljeg odlaganja pitam ga kako noćni život, je li mamuran, ima li nekih zaostalih cura u spavaćoj sobi. Đavolasti osmeh odgovara kako samo neiskusni luduju subotom dok on nestrpljivo iščekuje ponedeljak, kao pravi noćni vuk.

Posle tih početnih, predivnih ispipavanja, pomoću kojih uranjamo u kauč i fotelje, kao kada se posle dugog odsustvovanja vratite u svoj dom, polako se razigrava nesputani, gotovo razuzdani razgovor u kojem je dozvoljeno sve, samo ne obično, samo ne banalno raspričavanje.

Pitam ga je li čitao novi roman Žarka Radakovića, je li video mejlove od Bojana Savića Ostojića, njegove izveštaje s buvljaka, ima li mišljenje o polemici o poslednjoj Ninovoj nagradi… Čitao je, video je, ne zanima ga polemika… Sve je to kao uvodna borba, vrcaju misli poput bikini starleta što izlaze između rundi s brojevima u rukama.

Pita me šta ima novo, hoće li biti novih knjiga. Kažem, onaj ludi Sloba Tišma baca novčiće da mu kažu da li je ovo dobra godina za izdavanje, nadrealno je, kažem, kako se prepušta tim mambo-džambo glupostima. David na to, poluuvređen, kaže, nemojte tako, pa ja sam prvi preveo Ji-Đing na naš jezik, to je drevno istočnjačko učenje. Mudro prećutim.

Pitam ga šta misli s kojom knjigom Sola Beloua bi trebalo početi ponovno izdavanje, posle tolikog vremena. Od toga već kreću sokovi, počinju da izlaze kratke, rafalne rečenice, one koje nemaju za cilj da budu konačni sudovi, već pre da otvore nova pitanja, od kojih još dugo posle zuji u glavi.

Moja klovnovska priroda stalno ga navodi na stranputice, gotovo da očekujem da se negde oklizne, da počne ozbiljno da mi odgovara na neku minu namerno izgovorenog opšteg mesta. To se, koliko se ja sećam, nikada nije desilo. Njegova usredsređenost na temu i to koliko mu je bilo bitno da ne izgubi atmosferu u razgovoru celu stvar čini karnevalski zabavnom i neobično perceptivnom.

Godina je, otprilike 2014-15. Branko Dimitrijević (opasan je Branko), Teofil Pančić, David i ja vraćamo se s neke književne večeri u, čini mi se, Zrenjaninu. Na raskrnici me iseče neki Pančevac, nezgodno, zamalo sudar. Šokiran, prestrašen, posle par sekundi počinjem da urlam na tipa, pridružuju mi se i Branko i Teofil, za njih neočekivana reakcija. Ubrzo tenzija splašnjava i svi sedimo u tišini na semaforu, izduvani, Ne izdržim, pitam Davida: a zašto vi ćutite, ne slažete se s nama? Sa zadnjeg sedišta čuje se tihi, pomalo mucavi glas: “Bolje što se nisam umešao, jer ja kad počnem da bijem, ja ne znam da stanem”.

Druga prilika, tribina u Kikindi, Srđan Srdić ga je pošteno namučio teškim, sveobuhvatnim pitanjima, izdržao je, čak smo otišli i na piće posle. Vraćamo se u Beograd, mrkla noć, Davidu muka. Posle mukotrpnih stotinak kilometara, moram da ga pitam zašto je tako kasno popio tako težak napitak. Njegov odgovor je postmoderan i razoružavajući. “Znate li onu situaciju kad vam konobarica prilazi, znate da treba naručiti nešto, i vi mislite ‘pije mi se šveps, šveps, šveps’, sa svakim njenim korakom sve ste sigurniji u svoju odluku, ona konačno priđe, pogleda vas, a vi kažete; kafa?” Znam.

Na poslednju promociju knjige išli smo u Novi Sad, sa Žarkom Radakovićem i njegovom ženom. U kolima je zahtevao da budemo ozbiljni, da napravimo nekakav koncept, da mu kažem šta ću da ga pitam. Ja kažem: dobro, pitaću vas, između ostalog, kako nastaje diktirani roman. Bio je naizgled zadovoljan tim pitanjem, ali ni te večeri, niti ikad posle nije odgovorio na njega. Obigravao je, plesao oko teme, zezao me do kraja večeri, prebacivao da guram nos u njegova posla. To je bila njegova fora, to stalno traženje sistema, ograda, discipline, samo kako bi to sve izokrenuo, izvrgao ruglu. Igra zarad igre.

Uređivanje njegovih knjiga bila je konstantna glavolomka. Davao je do znanja da je otvoren za primedbe, da ih štaviše, očekuje i da njegova sujeta ne stoji na putu.

Tako je zaista i bilo. Ali taj filigranski rad, to izmeštanje percepcije kako bi mi dokazao da u nečemu nisam u pravu, neizmerno mi je dragocenije od situacija u kojima je popustio i u kojima sam ja odneo pobedu.

Davidov duh bio je neukrotiv kao i njegova volja. On je bio prava tiha voda, a breg koji je ronio bio je on sam. Stalnim rušenjem, preispitivanjem i ponovnim građenjem mišljenja, stavova i uvida, pravio je krhku tvrđavicu koja je u trenutku izdisaja i dalje bila u rekonstrukciji. To je trebalo videti i čuti. Impresivna, neuhvatljiva stvar.

Ima još nešto. Krajem prošle godine David nas je ponovo okupio oko svoje stare ideje pravljenja književnog salona. Trebalo je pozvati spisateljice, pisce, pesnike i pesnikinje, kritičare, urednike, svet koji se okupljao oko ove naše stvari. Tu bi se čitalo, debatovalo, sanjarilo, sve bi prštalo od novih ideja. Koliko ljudi, Davide? Što više. Što mlađih, što modernijih glasova. I tako bi. Te subote su od starta postale svima neobično bitne, ljudi su se odazivali, dolazili kao na prvi ljubavni sastanak, uzbuđeni zbog nečega što je ličilo na stvaranje scene. Kulturni Centar Albahari, kako ga je nazvao njegov osnivač, bio je zakazan i u danu kad se osnivač odjavio. Probaćemo, Davide, da održimo taj centar, da ga budemo vredni.

Nedelja je, sredina jula, ulazimo u Davidovu radnu sobu, pozdravljamo se, razgovor naizgled kreće. Iste one oči isto onako gledaju, mi više ne razumemo reči, ali i dalje mu sve verujemo. Otvara se čokolada, pokazuju se knjige, sve je isto, uprkos neizgovorenom (ili nerazgovetnom). To što ga ne razumemo stvara jaz samo utoliko što se on zbog toga nervira, što izgovoreno u njegovoj glavi zvuči razgovetno. U tome je i caka. Njegove misli bile su razgovetne i bistre, kao potok u šumi, u ponoć, kad mu priđeš, a on huči, bučan ali kristalno jasan u svom koritu.

Krećemo, na kraju, zabrinuti, ali nesvesni da je to poslednji u dugačkom nizu sastanaka kakve više nikada u našim životima nećemo imati.

Soba je u polutami, on sedi za svojim radnim mestom, radnim mestom pisca, pomalo zbunjen i razočaran kako to nije dopro do nas, kako. Svejedno, stav je isti, rukopis je otvoren, na ekranu je ispred njega, mirno i metodično pogledom prelazi preko reči, strogo ih miluje, traži im višak, grešku.

Ta slika će me proganjati do kraja sveta, čovek na svom zadatku, posvećen, zanesen, i samo to, samo to postoji. Nepodnošljiva jednostavnost postojanja.