Za drevnim putokazima

Nasuprot razularenim muškićima, sa gitarama o pasu i mikrofonom u ruci – tim operetskim alatkama u svrhu seksualnog potčinjavanja – žene naprotiv koriste instrumente i glas da pokore svoj stid i ustručavanje. Tim arhetipskim oruđima devojke zapravo klešu sebe do stadijuma one prave Eve koja nije nastala od Adamovog rebra.

PRIČA PRVA – JEN CLOHER

Kada Jen Cloher (1973), polu-Maorka i ponosna queer umetnica – kojoj je mama, inače poznata maorska istoričarka, još kao sedmogodišnjoj devojčici dozvolila da se obuče po svojoj sopstvenoj volji, a ova se brže-bolje preodenula u dečaka – zapliva rekom novootkrivene seksualne slobode i uroni u neispitana polja vajkadašnje prošlosti sopstvenog naroda, onda je to avantura bez premca. Na svom petom studijskom albumu I Am the River, the River Is Me (Milk!) Cloher raspiruje praizvorne zvučne vatre, pokušavajući da kroz čist oganj postanja pronikne duboko u nasleđe i drugačijost svog najintimnijeg bića.

Slušajući ovo fascinantno martovsko ostvarenje Cloherove, mi zajedno sa njom prolazimo kroz – malo je reći – uzbudljiv autorski folk iskaz, najviše nalik onome što na američkom kontinentu praktikuje neodoljiva umetnica Adrianne Lenker iz sastava Big Thief. Njihovi senzibiliteti i oživljene muzičke formule razlikuju se po mnogo čemu, dabome, ali čednost samoposmatranja što ih obe krasi, osećanje da se nemaš čega stideti ako ti je srce čestito i na mestu, i hrabro razmatranje svega onog posebnog u sebi, kao mogućeg razloga za pripadajući status otpadnika u brutalno ustrojenom društvu – sugerišu ništa drugo do uzajamnu sestrinsku naklonost višeg kreativnog reda.

Naziv albuma I Am the River, the River Is Me, potiče od maorske izreke: Ko au te awa, ko te awa ko au. U prevodu: Ja sam reka, reka sam ja. I zaista, proticanje velike vode, ovde je u ulozi ne tek puke saobraćajnice, već neprekinutog toka komunikacije između katkad udaljenih područja Zemlje i ljudi koji ih nastanjuju. Taj čin uspostavljanja zajedničkog jezika, što dominira nad krajolikom života i svim onim sićušnim, individualnim narečjima mikrozamaha, čini se kao staza spasenja za sve koji odskaču od norme. I za čovečanstvo u celini. Varijeteti geografije mogli bi tako odgovarati ćudima ma kog pojedinca. Priroda je saosećajna, ne bismo li trebali biti i mi?

Jer, ova mudra dečka, poreklom iz Adelejda u Australiji, promenila je bar par staništa pre svog dolaska u Melburn preko Sidneja, i poznaje sve tajne neprilagođenosti veoma dobro. Koloritni puls južne hemisfere izbrusio je, međutim, stvaralačke uvide ovog nekadašnjeg neshvaćenog transdeteta do pravog dijamanta, učinivši da ono konačno uzdigne glavu visoko, kako zbog svoje seksualne orijentacije, tako i zbog temeljnog prepoznavanja svog porodičnog stabla.

Pesma koja otvara ovaj album – Mana Takatāpui, u samom naslovu sadrži maorski izraz za queer persone. Kako li je to, stvarno, starim civilizacijama oduvek polazilo za rukom da u svoje okrilje sa ljubavlju i podrškom prime osobe, danas toliko začuđujuće konfrontirane svemu onom striktno definisanom u takozvanom modernom svetu? Pevajući dobrim delom jezikom svoje majke na ovoj ploči, Jen Cloher postaje jedno sa vodom, vazduhom, vatrom i zemljom, bez obzira što sve vreme fura alternativu u stilu Kristin Hersh, Thalie Zedek i inih heroina, koje su stalno iznova jahale buru na rodeu sopstvenog života. Zato ih verovatno i obožavamo. Prefinjena na svoj osobeni poetski način, ali svejedno uvek na ivici noža, Cloher ovde delikatno vrišti za svojom nekadašnjom ljubavnicom, meditira nad ličnim izborima, roni do krajnjih granica sopstvenog rodoslova i raduje se sebi samoj, onakvoj kakva jeste, ne prezajući da sa nama podeli oduševljenje osvojenim maternjim jezikom i još više svojom verzijom ženstvenosti. Te dve stvari njen su iskonski portal ka pravoj prirodi privatne i scenske persone, ono začarano mesto gde okovi predrasuda pucaju kao u Baš-Čelika kada se vodom pokvasi.

I, eto pravih reči – voda, reka, strujanje kao ritual iskupljenja svojih i tuđih grehova, očišćenja od gorčine odrastanja i opraštanja nanesenim ožiljcima, uvredama, ukratko svim udarcima zadatim od onih kobajagi ispravnih, prihvatljivih, uglednih članova društva.

No, Jen Cloher zna jednu vajkadašnju istinu svog roda – primljena ljubav, uzvraćena je ljubav. Njeni maorski preci takođe vele da – ukoliko su zemlja i more dobro, tada i ljudi mogu napredovati. Sve ovo saopštava nam svojim retko lepim albumom I Am the River, the River Is Me predivna Jen Cloher. Prihvatiti sebe uvek je mnogo zdravije od odbacivanja. A ova prekaljena cura, praćena svojim osetljivim bendom mahom sastavljenim od dama, dovela je sopstveni glas u rezonanciju sa svim onim nepokornim ženskinjem otkad je sveta i veka. Njen krhak, a ipak toliko postojan govor, senzualni treptaji gitare, brižna kontemplacija nad prirodom, potpuno u duhu poslednjeg albuma novozelandske komšinice Lorde, kao i mala ljudska sreća zbog života samog, kvalifikuju je za ličnost godine u našem tužnom univerzumu odbačenih i škartiranih.



PRIČA DRUGA – KATHERINE PAUL



Katherine Paul etnička je queer diva iz Portlanda. Njeni preci vode poreklo sa Pacifičkog severozapada SAD, iz čak dva indijanska plemena naseljena u državama Vašington i Aljaska. Poznata po umetničkom pseudonimu Black Belt Eagle Scout, snimila je nedavno svoje pak spiritualno svedočanstvo o hodočašću učinjenom sopstvenim korenima, na albumu The Land, the Water, the Sky (Saddle Creek). Vrativši se tokom epidemije kovida 19 zajednici Svinomiš Indijanaca iz koje je potekla, Katherine Paul očigledno je u sred ove velike svetske nevolje – po ugledu na mnogo slavniju koleginicu Björk – zauzvrat dobila na poklon neophodno vreme za meditaciju u svom zavičaju. Što je proizvelo neprocenjivo duhovno putovanje, majstorski zabeleženo na ovoj ploči.

I Paulova se predaje vodi bez ostatka, ploveći kroz svojevrsnu sakralnost svoje inspiracije. Njeno najnovije ostvarenje otuda je sasvim nalik na hram, u kojem je obraćanje eskimskoj boginji mora Sedni potpuno normalna stvar. Poput ovog neobičnog božanstva, i Katherine Paul svesna je da krši raznorazne tabue, te da je već i samim činom odlaska na svoje oregonske studije iskazala neprikosnovenu volju da život uzme u sopstvene ruke. Možda je zaista bila opčinjena video-kasetama sa snimcima Nirvane i grupe Hole kao srednjoškolka, ušavši tim putem u predano vežbanje gitare i bubnjeva – nakon što je prethodno i te kako muzicirala na klaviru i flauti – ali album The Land, the Water, the Sky više je na tragu škotskih velikana Cocteau Twins i The Vaselines nego išta.

Ranjivi zvučni iskazi, dream–pop mistika koja crpe svoje postojanje direktno iz zemlje i nebrojenih generacija predaka, posvećenih takođe muzici kao načinu povezivanja sa sopstvenim narodom i prirodom u isti mah, oštroumne rime što deluju svojom jednostavnom iskrenošću kao ljupke poslanice kakvog anđeoskog stvorenja, i tek tu i tamo malo izmaštane grunge distorzije u dalekim naznakama, e da bi se misaonost stalno održavala u stanju budnosti pobunjeništvom i subverzijom – čine okvir traganja za komplikovanim ličnim identitetom ove fragilne indijanske queer umetnice. Ona koja je lutala svetom, udaljavajući se naoko od svog roda potpuno drugačijim životnim scenarijima, pronašla je utočište i utehu paradoksalno baš na mestu sa kojeg je krenula napolje.

Katherine Paul čvrsto drži klupko konca za kojim hita kroz lavirinte svoje osobene egzistencije. Ona otkriva zadivljujuća prostranstva i nestvarne stvari što čekaju za drevnim putokazima. Ali, kao i u slučaju Jen Cloher, ključ razumevanja leži u povratku kući: u jeziku pretkinja, ručnom radu introspekcije, polaganom odvijanju običaja. I ovde, na ploči The Land, the Water, the Sky, najdirljiviji su glasovi njenih roditelja, koji joj kroz pesmu obelodanjuju stare istine i prihvataju je takvu kakva jeste, bez osuđivanja, sa nežnom gordošću, privrženo.

Lepota ovih albuma je u tome što su oni – stvarni! Sasvim poput svojih tvorkinja, istinskih žena, koje na sreću još uvek hodaju našom zbunjenom i kočopernom planetom. Samo nacije dugog postojanja u svom sećanju imaju hiljadugodišta, sa svim njihovim menama. Oni udahnjuju odvažnost i razboritost svojim kćerkama, a one nam je prenose dalje kao raritetan dar. Ako Cloher i Paul to mogu – može onda i svaka od nas.