(Matador, 2003)
Ukoliko bih ostavio po strani svoju patološku opsesiju bendom Low i sveže uvedenu ranjivost na Njujorčane Interpol, najiskrenije bih vam priznao da su Yo La Tengo najbolji američki bend, i to iz godine u godinu – sve ubedljivije.
Vama koji nikada niste bili u prilici da slušate YLT, sem slušanja, naravno, preporučujem da pročitate prikaz njihove biografije na sajtu www.allmusic.com, gde ćete uz elementarno poznavanje žanrovskih odrednica i pojmova alternativnog roka dobiti vrlo preciznu skicu YLT zvuka kroz hronološki dat portret njihovog opusa. Preporučujem vam to, jer bih da ovde dozvoljeni mi prostor iskoristim za „teziranje“ o nečem drugom, ali i za još jedno klevetanje najpogubnijeg benda po nezavisnu muziku devedesetih – Sonic Youth.
Velvet Underground su svojevremeno (i danas) bili sjajni jer nisu dopustili da njihove sitne umetničke ambicije prevladaju bolni osećaj Ulaženja u Veliki Život. Baš zato su najbolji albumi Sonic Youth zapravo njihovi najnemuštiji i najgori, oni iz rane faze. U trenutku kada je izgledalo da će frontalni sudar sa „sopstvenim dobom“ (zona Albuma Sister, Daydream Nation, Goo) dovesti do iskrenog krvarenja, SY su pritisnuli kočnicu, želeći da budu Lou Reed, John Cale, pa i Maureen Tucker, pre nego Velvet Undarground.
Ja verujem da je za muziku esecijalno da umetnik ima povetarac na duši ma šta to značilo, i meni i vama. Muzika nije sama sebi cilj. Čak i kada je eksperiment, njen prvi hitac mora da vam ošteti bar jedan vitalni organ. I baš tako – „učeći gađanje“, nekih sto godina kasnije Yo La Tengo su novi Velvet Underground, bolji nego što su oni ikada bili. Bolji nego što bi to Sonic Youth ikada priznali.
Zaprepašćujuće je da YLT postoje tek nešto malo kraće od Sonic Youth. Osnovani 1984. u frustraškom Hobokenu pokraj raja za seljake Nju Džersija, YLT poput Low, u svom jezgru imaju ljubavno-bračni par – Ira Kaplan (gitara/vokal) i Georgia Hubley (bubnjevi/vokal). Ali, ono što ovaj bračni duet razlikuje od istog takvog u SY (Moure-Gordon) jeste što ovi očigledno imaju bolji seks. I što je još bitnije – oni šapuću na jastuku. Kako vreme odmiče – sve tiše.
Summer Sun je stoga ploča namenjena njima samima za ljubavne zgodacije tokom sparnih letnjih popodneva. Maštovitost i senzualnost njihovog eklekticizma do te mere je anatomski savršena da Summer Sun deluje kao ljudsko biće, prepuno svojih snova, boljki i trenutaka sreće. Melanholičan poput kocki šećera uz šolju kafe, džeziran taman toliko da želimo da popodne traje do sutra ujutru, uz povremene moog klavijature koje sećaju na najbolje momente lounge saundtraka, najšaputavijih vokala ikada.
Tamo gde su se Sonic Youth zatvorili u svoje radne kabinete i bacili na intelektualizaciju zrelog doba, svirajući uvek istu notu, YLT su se markesovski prepustili čarima kakaa, prvih bora, računa za struju i izboru zavese za kupatilo. Summer Sun formatira setne tonove– orgazmično zurenje u plafon (dok se kože tope) – i posle fantazmagoričnog prethodnika And The World Turned Inside–Out u još delikatniji pop obrazac gotovo kao da Nick Drake i Serge Gainsbourg imaju poslednji ljubavni sastanak.
Život je, po svoj prilici, tužan, ali ostavlja dovoljno prostora za ljubav. Zato ne treba poput Sonic Youth zabiti mikroskop u njegove pore i potom precrtavati uočene konture-bez-vidljivog-smisla. Treba samo nasloniti uvo i slušati šta nam on šapuće. Yo La Tengo pokazuju kako dva uva treba spojiti da bi radila baš to.
