Režija: Don Lets; Sava centar, Beograd
U lepoj tradiciji metropole na obodu normalnog sveta, jednokratna ili bar premijerna prikazivanja festivalskih/koncertnih rok-dokumentaraca – još tamo od ranih FEST-ova sedamdesetih, Woodstocka, Poslednjeg valcera… do sporednih sala i opskurnih postmortem rolni raznoraznih kult-spodoba – događaji su nalik samim nastupima muzičara koji ovamo nikad nisu zabasali. Tako je prošle subote uveče Beograd doživeo Westway To The World, dugometražni rokumentarac Dona Letsa koji je 2003. dobio nagradu Grammy kao „Najbolji muzički video duge forme“. Da ne bude zabune, posle dosta čekanja, nekoliko odlaganja kako bi se svi glavni učesnici složili/staložili, ovaj nezvanični devedesetominutni životopis grupe Clash „izašao“ je 2000. godine. Tada BBC prikazuje njegovu jednočasovnu verziju, film se godinu kasnije pojavljuje na DVD-u, i kao takav biva piratizovan…
Don Lets je londonski DJ koji je puštao rege i pre nulte godine panka, 1977. u legendarnom klubu „Roxy“, postavši tako tačka ukrštanja te dve korenite, žive muzike. Smatra se da je on predstavio pravi, izvorni rege – kasnije možda najjači ne-beli uticaj na popularnu muziku – britanskim pankerima, kao i da je upoznao Boba Marlija s paralelnim, mlađim i mnogo žešćim pankom, što je dovelo do hita Punky Reggae Party (Marley/Lee Scratch Perry). Lets je i do danas nastavio DJ-karijeru, radio je i sa Big Audio Dynamite (BAD), kompilovao …presents Mighty Trojan Sounds (2003), a u Beograd je došao u dvojcu Dub Cartel Sound System sa Danom Donovanom (ex-BAD), sa kojim je u Domu omladine nastupio posle projekcije Westway… No, kao što i sam kaže, upravo su ga Clash u ranim danima svojim stavom prema muzici, a i uopšte (uradi sam), podstakli da se prihvati amaterske kamere, što se „izrodilo“ u još veću karijeru s rege i pank dokumentarcima, ponekom ulogom, i stotinama video-spotova (Costello, Sex Pistols, Pretenders, Pogues…). Belačkih crta, tamnog tena i s dredlok frizurom pojavio se na bini Sava centra da najavi Westway… i poentirao s „najveći pank bend koji je ikad živeo“, na zadovoljstvo sale krcate svim profilima Clash-publike: od ponekog osedelog prvorukaša i novotalasera, preko sledbenika punokrvne rokenrol-faze do zadrtih Oi (Moravo) i uopšte šarenih klinaca „što ne pamte Titu“ (E. J. Kurtović). Da uživaju na retkom mestu gde muzički filmovi „idu“ preko velikog razglasa, svi oni platili su ulaznice po 200 dinara, što je ipak sitnica spram nenajavljenih 1000 čak i za poslednje redove balkona, za koncert grupe Incognito na istom mestu, nekoliko dana ranije.
I, počinje maltretiranje. Prvo projekcija kasni kao na TV Pinku (ipak sitnica u poređenju sa sat i po kašnjenja Incognita), ali film je odličan i lako „usisava“ prisutne. Za razliku od ovde takođe uzorkovanog Rude Boy (1980) koji je poludokumentaran (štogod to značilo), Westway… je sirova, no lako prijemčiva hronologija nenametljivo a dosledno montirana i opremljena. Neosporno blizak ovom sastavu, Lets je kao režiser gotovo neprimetan, nepostojeći pripovedač koji vas ostavlja da se čudite koliko materijala je sačuvano/skupljeno (pa i od Džulijena Templa!). Naravno, to potvrđuje da je još i onda postojala svest o tome šta ne može da škodi zabeležiti.
Posle uvodnog prolaza kroz detinjstva i odrastanja, uticaje bez tajni (i Beatles i Ramones), Stramerov zaboravljeni, ali značajan, pab-rok 101ers, priča se usredsređuje na ključnih pet godina (1977–1982) i pet studijskih albuma grupe Clash. Prirodno, tu su i nezaboravni singlovi, pesme u live insertima koji ne gube na silini utiska. Nema razvodnjavanja s kasnijim grananjima u BAD, Mescaleros, bilo šta. Jer, glavna snaga ovog ostvarenja jesu studiozni, „kamerom-u-lice“ rađeni intervjui sa svakim od četiri člana Clasha: bez ikakvih mistifikacija, s odmakom i humorom, ljudskim kajanjem i ne-mirenjem („žao mi je, zaista… ali sve bih to ponovo uradio“), i pričom o sopstvenim zabludama i promašajima.
Nego, što pomenu maltretiranje? Jer je projekcija tri puta prekidana, za šta razloge treba tražiti u bermudskom trouglu Sava centra, organizatora (Tom Tom Music), i vlasnika opreme (video-bim): odjednom nestane slike a ton ode dalje, minutima niko iz projekcione kabine ne reaguje (nema ga?!), najzad i ton stane, dugi minuti pauze u mraku, ni reč objašnjenja/izvinjenja, sve kao i oduvek u državnom monopolu… da bi srećom premotali dovoljno unazad, i nastavili do sledećeg „pucanja“. I tada je sve ovo najviše ličilo na rok-koncert: od potpune tišine/strahopoštovanja dok prijatno, zdravog izgleda i živahnog stava, priča Džo Stramer (1952–2002), do pretećeg urlanja, zajedljivih dobacivanja i sve brojnijih plamičaka… Nijedan prekid nije potrajao do demoliranja.
Ako ne ranije, Westway… vam s idealizmom, a bez patetike, daje sasvim dobre Razloge za buntovnike – koji u ovoj zemlji još i te kako važe. Što bi rekli oni znatno manji pankeri: „Verujete li u zapadni svet?“ Oni koji nisu odrastali s rokenrolom iz ovog filma mogu da a) zavole Clash, b) nauče da se zapravo radi o strasti/buntu/otporu, a ne o tzv. angažmanu, i c) shvate koliko je bilo glupo i bespredmetno optuživati ih da su se prodali. Jedna od najpametnijih stvari koju sam ikad pročitao na ove teme pisala je ispod fotke ovog benda u „Bilbordu“: „Ma koliko revolucionaran bio, R’n’R nikad nije revolucija.“
Ovo je 2004. godina i nema Elvisa, Beatlesa ni Clasha. Ali, neki će dečaci valjda uvek biti spremni da „zagrizu“ za svoju grupu, makar nikad ne čuli Stramera kako opisuje ličnu očaranost svirkom: „…i sve to što čujete stvoreno je u tom trenutku, na pozornici, između tih nekoliko momaka, takoreći ručno…“
