Visoka Vernost

Valjda me neće spržiti Gnev Božiji ako se na početku malo poigram najčuvenijim delom njegovih (ne)ovlašćenih trbuhozboraca: kada bi danas neko pisao nekakvu proširenu/revizionističku verziju hrišćanske Svete Knjige, imam razloga da verujem da bi se (ljubavna iliti ljubavnička) posesivnost našla među nabrojanim smrtnim grehovima, baš kao što bi neki od postojećih možda i ispali sa te liste… Bilo kako bilo, posesivnost i radikalna, permanentna, bez-konkretnog-povoda iskazivana ljubomora oštro se suprotstavljaju samoj „permisivnoj“ prirodi kulture (post)modernosti. Dobro, šta stoji na drugom kraju te klackalice? Verovatno ravnodušnost. Ona svakako više preti „modernom čoveku“ zatečenom usred onog brikner-finkelkrautovskog „novog ljubavnog nereda“: ako se „sve može“, ako je sve O.K. (anything goes), onda ništa više nije uistinu važno, ne? Stvari su, mereno „klasičnim“ aršinom, u ljudskim odnosima jednostavno postale nekako nedovoljno ozbiljne – sve može da bude, a ne mora da znači. Vernost do smrti? Hm, hm. Nemojte nikome da kažete! Ona još uvek opstaje, ali gotovo krišom. Visoka Vernost je, naime, poprilično „kulturološki“ out: ko danas pati od nje, gleda da to nekako sakrije – ili bar da bude lakoironičan prema tom svom nedostatku – baš kao što se kadgod brižljivo krila preljuba ili razbludni život…

Ipak, Gream Hendrik, junak ranog – originalno 1982. objavljenog – romana Džulijena Barnsa Pre no što me je srela (preveo Zoran Paunović; Geopoetika, Beograd 2002), otišao je još nekoliko bizarnih koraka dalje od onoga što se drži „normalnom“ dozom ljubomore, one kakvu lagano izumirući građanski svet drži i dalje legitimnom. No, krenimo od početka: Gream je profesor istorije, zatečen na pragu četrdesetih u deceniju i po dugom dosadnom braku sa džangrizavom filistarkom Barbarom, napornom-babom-u-nastajanju, posvećenom jedino tome kako da mu u svaki životni trenutak usadi univerzalno Osećanje Krivice. Kada upozna En, bivšu trećerazrednu glumicu u potrazi za prigodnim Skrašavanjem, njegov se život okreće u sasvim novom, beskrajno prijatnijem pravcu: u novom braku, dotadašnju besmislenu Težinu zamenjuju prijatna Lakoća, jednostavnost i toplina. Idila traje nekoliko godina, a onda stiže prefinjena Barbarina osveta: trikom namamivši bivšeg muža, zakletog filmomrsca, da sa njihovom kćeri pogleda jedan konfekcijski filmić u kojem je En glumila epizodu, dakako još u svom „prethodnom životu“ (u „bezgreamovskim godinama“, kasnije će sa bolesnom zavišću to definisati od ljubo(s)morice obnevideli Gream), ona u Greamu pokreće zapretani mehanizam do tada nepoznatog osećanja, koje vremenom narasta do razmera autentičnog Ludila: gledajući tu nedužnu „ljubavnu“ scenu, on postaje ljubomoran na sve njene – što prave i stvarne, što njegovom paranojom iskonstruisane – bivše momke i ljubavnike, dakle: ljubomoran retroaktivno, nemoćno očajan zbog njenog Bivšeg Života, zbog svega što je činila pre nego što su se poznavali. Gream vremenom postaje klinički opsednut: bezbroj puta gleda sve njene stare filmove, koje je i sama odavno zaboravila, ispituje je o filmskim i vanfilmskim romansama sa svakim muškinjem koje je ikada prošlo kroz njen raniji život, podozriv je i prema prijateljima… Od Srećnog Novog Života ostaju samo froncle: dosledan u svom naknadnom nepristajanju na njen život bez-mimo njega, Gream zapravo dodiruje granicu – ili Dno – i gotovo mesečarski prelazi preko nje, u susret Sudbini. Sve ovo nikako ne može da izađe na dobro, ali u ovom tekstu svakako nećete saznati „šta je bilo na kraju“: dovoljno je reći da je Barns ovim svojim ranim romanom više nego upečatljivo nagovestio svoje potonje, mnogo puta dokazivano spisateljsko majstorstvo i umeće karakterizacije, kao i suptilnu psihologizaciju bez razmetljivih i pompeznih „analitičkih“ kerefeka.

Greamovo ponašanje izgleda beskrajno uvrnuto, a takvo i jeste, ali, ne radi li se tu tek o jednom – hajde, nešto naglašenijem – od mnogih vidova iliti ospoljenja težnje za Totalnim Posedovanjem? A ova, pak, bar izdaleka prati svaku ljubavnu priču, onako kako lešinari prate umorni prerijski karavan. Gream je samo malo konsekventniji u nečemu što muči mnoge muškarce i žene, nesnađene i stegnute usred ove površne cool–ture, ispod čijeg tanušnog pokrova i dalje tinjaju sve dobre i manje dobre stare, fatalne strasti. „A koliko si ih imala do sad“, tako je glasio nekada popularan refren jedne SFRJ grupe koja je iz nekih razloga i počela i završila karijeru sa čobanlucima…

Roman Before She Met Me možda ne spada u sam vrh Barnsovog opusa, ali je knjiga koja je vredna svake moguće čitalačke pažnje. Ugradivši u fabulu jednu, uslovno, radikalnu, za neke ukuse možda čak prekomerno „neživotnu“ postavku – o ljubomori koja putuje kroz vreme čak i u rikverc, ne zaustavljajući se pre tačke rođenja svog „objekta“! – Barns ispisuje intrigantnu igru (kao nekakav turbonarativni esej bez esejiziranja) na temu odanosti i vernosti, ali i granica do kojih Dvoje mogu da postanu Jedno, a da to i dalje bude dobro za njih. Granica je, dakako, svaka Težnja Za Posedovanjem, ali ona se, avaj, uglavnom može definisati samo od slučaja do slučaja. Što stvari, opet, čini frustrirajuće komplikovanim. S time se nije lako nositi u „životu“, ali se u romanu mladi Barns sasvim lepo snašao: Pre no što me je srela jedan je od onih tipičnih pouzdanih izdanaka savremene britanske proze, onih zbog kojih je to i dalje najživlja „scena“ u Evropi (Rusija na stranu, to je kontinent za sebe): čak i kada ne pišu Velika Dela, tamošnji pisci – oni iz poširoke premijer lige, dakako – postavljaju ostatku sveta domaće zadatke iz protestantski suzdržanog (romano)Pisanja Sa Merom (i smislom, i stilom). Što će reći da je i Barns, po običaju, vešto doveo priču do kraja i onda, zamislite – završio!