Vinaver piše Miri Stupici

Prošlog petka, dva dana nakon što je proslavila 93. rođendan, umrla je Mira Stupica. Bila je jedna od najpopularnijih i najlepših glumica Jugoslavije. Pamtićemo je po dramskim likovima Petrunjela, Mirandolina, Viola, Grušenjka, Ana Karenjina, Madam San-Žen, Marija, po brojnim ulogama na filmu i televiziji – recimo po Kiki Bibić, uz koju su se mnogi opismenili. Nema nagrade koju nije dobila, a njene kolege su je proglasile Glumicom veka.

Jedna od nebrojenih predstava u kojima je igrala, Krvave svadbe, premijerno odigrana 24. novembra 1954. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Bojana Stupice, uticala je na njen život drugačije od ostalih. Prenosimo detalje iz te epizode njenog života, kako ga je opisala u autobiografskoj knjizi Šaka soli.

„Krvave svadbe Federika Garsije Lorke. Podela odlična. Sećam se divnog raspoloženja u radu, što je uvek dobar znak. U podeli: Marko Todorović, Blaženka Katalinić, Jovan Milićević, Rahela Ferari, Dubravka Perić, Bosiljka Boci, Mira Stupica. Gitara: maestro Nenad Jovičić. I – pesnik Federiko Garsija Lorka.

Predstava se pred nama sama otvarala. Ulazili smo u Lorkinu poetiku, snove i fantazmagoriju kao u svoju kuću. I publika se dizala do naše omame u toj strasnoj poemi o ljubavi, predrasudi, strasti i smrti. Na premijeri, pre pisane reči, iz lepog sna probudila nas je nemilosrdna usmena presuda Marka Ristića, književnika nadrealiste, ambasadora i vlasnika najvećeg feuda naše kulture, po kojem je vladao i bez ženiranja sudio o stvaralaštvu svih vrsta. Svojim sudijskim čekićem snažno je lupio po nama: ‘Tako mali Đokica zamišlja Španiju!’, preneo nam je sa zadovoljstvom upravnik Milan Dedinac. Kakva osionost, kakva sigurnost!

I, Marka veoma voleći, a Stupicu nimalo voleći, Milan Dedinac, posle malog broja repriza, kao vlasnik pozorišta i, naravno, svih nas u njemu, skide predstavu sa scene kao umetnički promašaj. I, šta onda? Ništa. I konje ubijaju, zar ne? (…)

Brutalno skidanje Krvavih svadbi, predstave ispred svog vremena, u kojoj je sve nestvarno a moguće, predstave pune krvi, ljubavi i nagona, smrti i mesečine, bilo je ne samo nova rana nego i očit pokazatelj da neće biti mira u kući dok su Dedinac i njegovi prijatelji na vlasti, ma šta i ma kako Bojan radio. Niko ne može da me uveri da je bilo u pitanju estetsko nerazumevanje. Ne! Bila je to, jednostavno, sujeta vlastodržaca, jer Bojan jeste bio at koji se nije dao uzjahati, on je trčao svoje trke sam, bez stražnjice partijskih ili čaršijskih džokeja na svojoj grbači. (…) Tačku na dilemu – mi ili Dedinac – morao je da stavi partijski sekretar Jovan Milićević i stavio ju je zaželevši nam srećan odlazak. Moj dragi partner Jovan Milićević! (…)

Onda se dogodilo nešto neobično, što je uzbudilo kulturnu javnost, ne samo Beograda. U to vreme glumci nisu bili maženi, nisu bili tako sladunjavo voljeni, nisu im u štampi objavljivani fotografije i intervjui. Zato je objavljivanje (u „Politici“) Otvorenog pisma Miri Stupici najoštrijeg i najlucidnijeg književnog pera, Stanislava Vinavera, bilo prava mala senzacija:

Poslednjih dana mnogo se govori o Vašem odlasku iz Beograda. Dali ste intervju zašto napuštate pozornicu Jugoslovenskog dramskog teatra čija ste prvakinja. Hoćete li se dobro osećati van Beograda čiji vam je prisni jezički žubor neophodan? Čudom svoje muzikalne dikcije Vi preobražavate čudo jednog dirljivo starinskog govora. Preobražavate taj govor na naše oči, ostajući ipak tajanstveno ustalasani njegovim prelivima kao i u prve dane naših folklornih basni i mađija. Da, mi ovde u Beogradu doživljavamo naš jezik sa novom strašću i zanosom jer ga modernizujemo za nove zadatke, brza shvatanja. Ja znam, draga gospođo Miro, zašto se Vas kritika toliko kosnula u poslednje vreme. Zato što je ta kritika uistinu označavala za Vas golem niz nedoumica, sa kojima ni Vi ni Vaša okolina, niko nije načisto. Vi se od izvesnog vremena stihijski okrećete tragediji; Vama nisu dovoljne lakoreke arabeske ironije, i ćeretavi njen cvrkut. Vi stremite ka drevnome trepetu uzavrelih i nepresahlih izvora. Žedni ste ih. Još je Platon mislio i propovedao, i to prvi i jedini među Grcima: da je razgraničenje ‘rodova’ u drami veštačko i da tragedija i komedija niču iz istog životnog korena. (…)

Vi ste svojim sjajnim talentom došli do izvajane rečenice. Kod Vas je ironija dobila svoj puni drhtavi smisao. Vi se nalazite u izražajnim velicama i raskidima, u prekidima, zastojima i rasponima kao nijedna naša glumica pre Vas. Vaša je ironija izuzetno istanjena. Vi se igrate svih uočenih odseva u tekstu. (…) Vi, suptilnošću Vaših zastanaka, spojeva, porasta i kolebanja, bojadisanjem svojih samoglasnika, pokazujete besprekoslovno: šta Vam se čini, šta za Vas jeste, i u kome stepenu – stina i logika, a šta ne. Tako je Vaš tekst svima nama razjašnjen, do kraja. Tako ste, u našem brutalnom pozorišnom jeziku, omogućili dražesnu i lakokrilu ironiju, za kojom vapijemo već pola veka. Ta Vaša ironija, ta Vaša dražesna svest kojom ste prožeti, neka Vam one posluže i danas, pri kobnom zaokretu koji Vam možda predstoji. Ostanite gde ste: na radost sviju nas. To Vam je moj savet. Još jedan: ne bojte se kritičara. Neka Vam oni budu samo podstrek na Vašem pobedničkom pohodu u Platonove sumnje.

MIRA: Dundo Maroje, JDP

Krvave svadbe, JDP

TV bukvar

Glumac je glumac

Glorija, HNK