Jedna od tema ovogodišnje BINA-e je izložba o Vili Prendić i njenom autoru arhitekti Zlokoviću, primer dobre prakse kako se rekonstrukcijom čuva arhitektonska baština
BINA, 19. Beogradska internacionalna nedelja arhitekture, ulazi u poslednju četvrtinu ovogodišnjeg programa.
Dve su glavne programske linije: jedna se bavi savremenom arhitekturom, a druga obnavljanjem arhitekture 20. veka, dakle baštinom modernističkog perioda, što je sada izuzetno aktuelna tema zbog slučaja Generalštab, Beogradski sajam, Neimar, Slavija, Šećerana…
Na BINI se tim povodom razmatraju načini obnavljanja i rekonstrukcije baštine, načini na koji je štite struka i šira društvena zajednica, razgovara se ugroženoj baštini i o načinima kako da se sačuva kao memorija ovog grada.
Sa ovim poslednjim, sa čuvanjem, je i počela ovogodišnja BINA. Predstavljen je i jedan (jedini?) primer dobre prakse izložbom “Vila Prendić – novi pogled, novo trajanje” arhitekte i višeg konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda Aleksandre Šević, u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda.
Milan Zloković
Vila Prendić se nalazi u Osmana Đikića 20, u palilulskom naselju Učiteljska kolonija. Uvrštena je u spomenik kulture, plus je i deo arhitektonsko-urbanističke celine Profesorske kolonije koja je prostorno kulturno-istorijska celina Srbije.
Kako objašnjava Aleksandra Šević, vila je izgrađena 1932/33. godine, i značajno je autorsko ostvarenje istaknutog arhitekte Milana Zlokovića. Projektovana je za bračni par Prendić, advokata Jovana Prendića i stomatološkinju Dragojlu Prendić. Ubraja se u najreprezentativnije primere modernizma u Beogradu u kome je konsekventno sproveden koncept arhitekture modernističkog pokreta sa purističkom obradom fasada, organizacijom kompaktnog prostora i stroge funkcionalnosti osnove.
Na izložbi je prikazan put rekonstrukcije ove vile, njeno pretvaranje od oronulog do reprezentativnog objekta. Autorka izložbe Aleksandra Šević kaže da je „ovo je primer dobre prakse, na koji bi trebalo da se i u budućnosti ugledaju ljudi koji se suočavaju sa tim da imaju nekretninu – spomenik kulture, ili se odlučuju da ih kupe.“
U prvim godinama po završetku Prvog svetskog rata nastavljena je primena tradicionalnih materijala, tehnika i konstrukcija, podseća Šević, i kaže da tek sredinom dvadesetih godina prošlog veka moderne ideje, koje su uveliko prisutne u razvijenim evropskim centrima, donose novinu u graditeljskoj praksi. „Opšte prihvatanje moderne arhitekture može datirati tek posle 1930. godine, kada nastaju i najuspešniji i najreprezentativniji objekti ovog pravca. Taj proces započeo je izgradnjom porodičnih kuća u kojima su primenjeni i realizovani principi i proverene mogućnosti razvoja moderne arhitekture. Moderni arhitekti Beograda preuzimaju tradicionalni model funkcionalne organizacije stana, ne menjajući radikalno programsku shemu.“
Rezidencija
Vila Prendić je pojektovana kao samostalna zgrada sa pogledom na park da služi kao rezidencija, ali i za smeštaj medicinske ordinacije; sastoji se od suterena, prizemlja i sprata. Medicinski deo čine dve prostorije, čekaonica i sama ordinacija, a stambeni čini prijemni deo sa holom, dnevnim boravkom i trpezarijom koja se nalazi u prizemlju. Stambeni deo podignut je jedan metar iznad radnog prostora, dok su uslužni prostor, kuhinja, podrum i toaleti smešteni na jednom nivou u visini kuće iza kancelarije. Privatni deo kuće uključuje spavaće sobe i kupatilo i nalazi se na prvom spratu.
Aleksandra Šević kaže da „Zlokovićev projekat vile za bračni par Prendić sublimira redak i istinski modernistički duh, dosledno i beskompromisno ostvarujući koncept unutrašnjeg prostora zasnovanog na funkcionalnosti primerenoj porodičnoj strukturi i životnom stilu korisnika“. Ocenjuje da vila svedoči o stepenu svesti i obrazovanosti Prendića i Zlokovića „da zajedno ostvare prvoklasno mesto stanovanja koje odražava procvat građanske kulture Beograda između dva rata“.
Vila je dugo godina bila napuštena, a onda je dobila novog vlasnika „koji je spremno prihvatio izazove rekonstrukcije i, prepoznajući i prihvatajući vrednosti i kvalitete ovako oblikovanog stambenog prostora, stvorio svoj budući životni prostor“, kaže Aleksandra Šević.
Rekonstrukcijom su sačuvane sve izvorne vrednosti Vile Prendić zbog kojih je ona i utvrđena za spomenik kulture. „Mislim da je rezultat vratio veru da se takve vrste obnove mogu desiti u današnje vreme, da nije neophodno da se sve prepravi, oblikuje drugačije i prilagodi nekom sadašnjem trenutku i modelu života”, kaže Aleksandra Šević.
Dobitnica nagrade „Branko Miljković” Radmila Lazić poručuje da se nagradom ponosi, ali da neće prisustvovati uručenju u Gradskoj kući jer ne želi da učestvuje u legitimizaciji aktuelne vlasti
Ministar kulture Nikola Selaković kaže da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Filmski centar Srbije organizuje panel o tom problemu i zove reditelje i producente na Zlatibor u sedište Nacionalknog festivala filma i televizije, iako ga je cela filmska branša bojkotovala
Čujemo, kao, bila je loša pozorišna sezona u Srbiji i sad se samo to mora govoriti. Ja, recimo, mislim da smo u “Novosadskom” imali dobru sezonu. Zašto prećutati sve što je dobro? Naivno je misliti da ćemo naštetiti vlasti ako govorimo samo o onome što je loše. Ne, njima to dobro dođe. Mislim da je dobro funkcionisanje vrsta dobrog otpora
Branislav Nušić, Narodni poslanik, JDP; režija Vito Taufer, igraju Dragan Mićanović, Srđan Timarov, Sloboda Mićalović, Aleksandar Đurica, Nataša Ninković, Goran Šušljik, Zoran Cvijanović, Marta Bogosavljević
Saučesnici, režija Marko Novaković, scenario Ognjen Obradović, uloge Nevena Nerandžić, Radovan Vujović, Danica Ristovski, Anica Dobra
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
