Veliki kanski bioskop

Za „Vreme“ iz Kana

„Kan je za mene uvek uvek mlad. Viva la cinema“, izgovorio je 16. maja uveče devedestosmogodišnji Manoel de Oliveira otvarajući ovogodišnji Kanski festival, na dan kada je cela Francuska bila okrenuta jednom mnogo značajnijem događaju – inauguraciji Nikole Sarkozija kojom se završila era Žaka Širaka duga 12 godina. Ove reči bile su vrhunac jednog ne preterano glamuroznog otvaranja 60. filmskog festivala u Kanu, na kome te večeri i nije bila baš velika gužva. Možda je tako bilo i zato što je Žil Žakob, prvi čovek Kana, smislio jedinstven način da obeleži jubilej šest decenija Kanskog festivala tek četiri dana kasnije, 20. maja: „Neće biti nostalgičnog pogleda unazad na minulih 60 godina, glamura i zlatne prašine. Jubilej će biti obeležen 20. maja reafirmacijom i divljenjem, izražavanjem poverenja u velike filmske stvaraoce sveta, one koji nikad ne prestaju da nas iznenađuju iznova svojim novim filmovima.“ Tako je u Žakobovoj produkciji nastao film pod nazivom Svakom svoj bioskop. Sačinilo ga je 35 vrhunskih svetskih filmskih reditelja iz 25 zemalja i sa pet kontineneta (između ostalih Kajge, Šjao Šjen, Jimou, Venders, Angelopulos, Kaurismaki, Končalovski, Moreti, Leluš, Louč, Kitano, Polanski, Sales, braća Darden, Inaritu, Šain i kao jedina žena, Kempionova). „Svakom svoj bioskop“ istovremeno znači i svakom vlastiti nacionalni identitet. Film je posvećen Feliniju a napravljen u čast Žana Renoara – međašima evropske kinematografije.

AZIJSKI FILMOVI: Međaše jubilarnog Kana položili su azijski autori. Tako je prvi takmičar za Zlatnu palmu poznati hongkonški autor Vong Kar Vai, sa filmom Moje slasne noći, urađenim po prvi put van njegovog uobičajenog miljea i temastki (Amerika) i glumački (pevačica Nora Džouns, Rejčel Vajs, Natali Portnoj, Džud Lo i sjajni Dejvid Strathajm). Muziku za film je napravio Raj Kuder čime je, pored pejzaža, na još jedan način podvučena sličnost ovog filma sa Pariz Teksasom Vima Venderdsa. „Svi smo mi životni trkači za ljubavlju, uspehom, novcem. Ipak, ponekad treba zastati, izuti cipele i porazmisliti da li treba sedeti na jednom mestu i sačekati da neko dotrči do vas“, kaže Kar Vai.

Hu Šjao Šjen, poznati tajvanski reditelj, otvorio je program „Izvestan pogled“ sa filmom Let crvenog balona u kome igra Žilijet Binoš. Ovaj film napravljen je u čast francuskog filma Crveni balon Albera Lamorisa iz 1956. Film je priča o samohranoj majci (Žilijet Binoš) koja pokušava da u zahuktaloj svakodnevici podari emocije svima oko sebe: svom sinčiću, bejbisiterki, komšijama, a svoj glas lutkama u pozorištu.

FAVORITI: U samom vrhu trke za nagradu su svakako tri filma: 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana rumunskog reditelja Kristijana Mungijua, francuski Skafander i leptir Žilijena Šnabela i austrijski Eksport Import Ulriha Zajdla. Na neki način prednjači rumunsko ostvarenje 4 meseca, 3 nedelje, 2 dana, drugi film autora koji je posle 11 godina uveo Rumuniju u trku za Zlatnu palmu. Mungjiuov film je početno delo trilogije nazvane Zlatno doba, naravno ironično, jer je reč o vremenu Čaušeskuove vladavine. Film o ilegalnom abortusu u komunističkoj Rumuniji predstavlja dramu punu naboja, i prikazuje klaustrofobičnost, neslobodu i duboko očajanje u kojem se živelo pod Čaušeskuom. „Čaušesku je zabranio abortus 1966. s idejom da uveća stanovništvo Rumunije, i duplirao ga je. Kad je abortus posle njegovog pada dozvoljen 1990, na 20 miliona stanovnika godišnje bilo je milion abortusa“, ispričao je na konfereciji za novinare Mungiju. Film se svrstava u rumunski hiperrealizam, koji je pre dve godine pobedom u kanskom programu „Izvestan pogled“ promovisao film Kristua Puija Smrt gospodina Lazareskua. Mungijuov film ima i dve odlične ženske glumačke uloge, od kojih glavna, Anamarija Marinka, sigurno slovi za favorita za kansku nagradu.

Žilijen Šnabel je napravio film Skafander i leptir koji ove godine predstavlja Francusku u Kanu. Ovaj film za sada snagom i osobenošću autorskog pristupa jedini parira rumunskom ostvarenju. To je intimistička drama čoveka koji je preživeo jak moždani udar, rađena isključivo iz njegove vizure. Blistava „subjektivna“ kamera poznatog majstora Janusa Kaminskog zabeležila je čudesno poetičnu, dirljivu i snažnu priču, na prefinjen način hvatajući „nepodnošljivu lakoću postojanja“, i emitujući onu snagu koju i ne sanjamo da posedujemo sve dok nas život ne stavi pred velika iskušenja.

Film Import Eksport Ulriha Zajdla, velike nade austrijske kinematografije, potiče iz izrazito dokumentarističkog miljea. I on je u festivalskom vrhu, sa pričom koja se dešava u dečjoj bolnici, zatim u gerijatrijskom odeljenju jedne austrijske bolnice, u predgrađima Ukrajine i, najzad, u jednoj internet seks agenciji. „Koristio sam realne situacije da bih ih prepevao u filmske. Bio je to dug i težak rad jer je sve u filmu autentično, pa i ukrajinska zima sa 20 stepeni ispod nule na kojoj smo snimali“, kaže Zajdl. Radnja se odvija paraleno u Ukrajini i Austriji, a njeni protagonisti naturščici se nikada u priči ne sreću; junakinja je Ukrajinka koja odlazi „trbuhom za kruhom“ u Austriju, dok glavni junak, istreniran za bodigarda, kreće u Ukrajinu za boljom zaradom. Susreta nema jer su to dva sveta u kome jedni bivaju „importovani“, a drugi „eksportovani“, ali tako da se ni jedni ni drugi ne osećaju dobro tamo gde su.

Tu, među najboljima je i Gas Van Sant, dobitnik Zlatne palme 2003. Njegov ovogodišnji film Paranoid park, nastao na osnovu knjige Blejka Nelsona, kamerna je psihološka drama o usamljenosti koja je premašila nagrađenog Slona. Psihodeličnom i slow motion pričom dominira 16-godišnji naturščik, tinejdžer koji potiče iz rasturene porodice i ima površan odnos sa razvedenim roditeljima, devojkom, drugovima, a kada počini slučajno ubistvo, to nema kome, ne ume i ne može da ispriča. Komunicira jedino sa svojim dnevnikom koji na kraju pocepa i baci. Preostaje mu samo da zatvori oči i sačeka šta će mu se dogoditi.

RAZOČARENJA: Moglo bi se reći da su razočarala braća Koen sa filmom Nema utočišta za starosedeoca, iako neki tvrde da je to njihov najsofisticiraniji film dosad. Najveće razočarenje je sigurno Dejvid Finčer sa Zodijakom, istinitom pričom o serijskom ubici u San Francusku koji je počeo da deluje 1969, a uhvaćen je posle 25 godina. Producent filma, svestan neuspeha, pokušava sve uonaokolo da ubedi da ovo nije film o serijskom ubici, nego priča o ljudima opsesivcima, pa bilo šta da je njihova opsesija. I konačno, najveću radost gledanja dosad podarili su Kventin Tarantino sa svojim filmom Otporni na smrt, kao i Majkl Mur sa „murovskim“ dokumentarcem Sicko, prikazanom van konkurencije. Tarantino je temperamentan, razigran i „ubitačan“ (ubijanje je njegova opsesija). Ovoga puta svoju priču o strastvenom ubici (Kurt Rasel) finalizovao je masakrom koji žene počine nad njegovim glavnim junakom. Prava poslastica! Mur je pak zabrazdio u kubanske vode finalizujući svoju analizu manipulacije zdravstvenim osiguranicima u Americi. Poveo je brodićem spasioce 9/11 – na besplatno lečenje na Kubu da bi, naravno, pokazao sav apsurd zdravstvene nebrige Amerike za svoje građane. Pre toga je prošao Kanadom, Francuskom i Engleskom da bi potcrtao isto. Izvanredno, zabavno i duhovito, kao kod Mura.

SRPSKI FILM: Prvi u nizu štandova u „Međunaordnom filmskom selu“ jeste štand Filmskog centra Srbije, na kome je prijatno videti sve mlada i nasmejana lica. Možda se smeše i zato što je mladi Pavle Vučković, pobednik programa „Sinefondacion“ (Trči zeko, trči pre dve godine), i ove godine u konkurenciji sa filmom Minus. Ljiljana Čavić nas predstavlja na projekciji „Evropske mreže mladih autora kratkog metra“ sa filmom Neki smisao, neki gradovi. I naš Stefan Arsenijević, ali pod firmom Slovenije, sa svojom (A)torzijom je u kanskom programu „Svi filmovi sveta“. Na najudarnijem mestu u kanskom hotelu Grand na Kroazeti je prostor Pinkovog PFI studija. Tu možete dobiti luksuzno opremljen materijal o mogućnostima ovog studija udaljenog samo 15 minuta od beogradskog aerodroma (Šimanovci) koji se prostire na 12 hektara. Ljubazna izvršna direktorka Mira Mijojlić nudi „Radgonsku Zlatnu peninu“ i kaže da ima dosta zainteresovanih koji su već okušali pogodnosti snimanja u Istočnoj Evropi (Rumunija, Bugarska, Mađarska). Nekoliko poseta studiju je već dogovoreno, a najznačajnija je ona predviđena za kraj avgusta ili početak septembra – zainteresovani su Amerikanci („MoonStone Entertaiment“) sa projektom vrednim 12 miliona dolara, koji će se, eto, možda delom snimati i u Srbiji. „Još samo kad bi naši smanjili porez, pa da posao krene“, kaže Mijojlićeva. Novi ministar je već krenuo, ali ga neće biti u Kanu na projekciji Zaveta. Novi film Emira Kusturice biće premijerno prikazan u subotu 26. maja.