Velike male stvari

Djeca ne smiju biti sama jer je samoća nešto odraslo; rastemo da bismo jednoga dana mogli ostati sasvim sami i da se zbog toga više nitko ne mora brinuti.

Ako ćemo pravo, priča o konačnom ukazaniju neke knjige Miljenka Jergovića na srpskom tržištu – pa još zbirke Mama Leone (srpsko izdanje: Rende, Beograd 2005), što je odličan izbor za početak jednog lepog prijateljstva – mogla bi se ispričati u najmanje dve verzije: kraćoj i dužoj. Kraća bi, jakako, glasila: „Najzad!“. Duža verzija je, elem, pred vama.

Mama Leone treća je Jergovićeva prozna zbirka, i izvorno je objavljena potkraj devedesetih, tj. na koncu jedne horor-dekade koja je označila brutalan kraj svega što smo pre nje bili, svega što nas je činilo onim što jesmo ili što smo tek trebali postati; ili je bar takva bila namera onih koji su tu deceniju učinili baš takvom, krvavom i iznad svega sramnom. Miljenko Jergović, Sarajlija (od 1993. nastanjen u Zagrebu) do rata poznat kao talentovan pesnik, ali već i tada, sa svega 25-26 godina, i kao briljantan i plodan novinski pisac, ispisao je svoj ratni krug kredom izvanrednom proznom zbirkom Sarajevski Marlboro, malim (ili, pre će biti, velikim) Čudom koje se, retrospektivno, gotovo unisono smatra samim praskozorjem onoga što će se mnogo kasnije zvati „nova hrvatska proza“, „fakovci“ i tome slično, no za ovu je našu priču možda važnije to da je Marlboro bio ne samo književno superioran omaž jednom Gradu i njegovim ljudima, nego i kako-tako utešna (o)poruka da će i posle Smrti ipak biti nekog važnog i dobrog i lepog življenja, mišljenja, osećanja i pisanja, što će reći da je ta Svima Namenjena Smrt samim tim i detranscendirana, simbolički poništena: i Grad i ljudi u njemu umiru, ali umreti ipak neće, dokle god je Priče. Što posao ubica, u jednom nežnom i važnom smislu, u potpunosti obesmišljava. Sledeća zbirka Karivani u izvesnoj je meri prirodan nastavak prethodne, ali je pre svega ipak tematsko-motivsko proširenje područja borbe, dublje zaranjanje u svet bosanskih, ali i lično-porodičnih mitologema. I tako dolazimo do Mame Leone kao prirodnog vrhunca jednog spisateljskog ciklusa.

NEPOČINSTVO SLABOSTI: Vazda mi se činilo da je Mama Leone, u paru sa oba toma Historijske čitanke istog pisca, ključna, amblematična knjiga „ranog“ prozaika Jergovića, dakle onog koji je postojao do pojave romana Dvori od oraha. Historijska čitanka, nastala iz novinske kolumne, „fakcijski“ je parnjak „fikcijskoj“, u konvencionalnom smislu „proznoj“ Mami Leone, a zajedno tvore fascinantno troknjižje kakvom nema dostojnog pandana među piscima generacije (današnjih) 35-45 godina u vasceloj virtuelnoj SFRJ. Hoće se reći: sve ono što je, kao osećanje sveta, prisutno u famoznom Leksikonu YU–mitologije, koji su ispisivale stotine svakojakih autora, u ovim je Jergovićevim knjigama em komprimovano em lirsko-naracijski izbrušeno do perfekcije, s tim da je to uslovno „savršenstvo“ u isto vreme nekako „normalno“ i „toplo“, otuda i sasvim nesrodno hladnom, odlikaškom perfekcionizmu pomodnih književnih pravaca, koji rutinski produkuju gomile knjigolikih predmeta po kojima se razbaškarilo na milione slova ispisanih po visokom književnom „pe-esu“, ali koje zapravo nikome ništa ne znače – ne biste ih poneli ni u red pred poštanskim šalterom, a kamoli na ono večito „pusto ostrvo“ ili negde gde će vam toplo zračenje Knjige biti možda jedina podrška. Pa opet, rado ću odmah uteći od tvrdnje iz prethodne rečenice, pošto napose u Mami Leone nikakva nostalgija, a najmanje jugonostalgija (kao nekakav „projekat“ ili šta god) nije keyword: pre će biti da je to ono svevremeno spisateljsko, prustovsko prizivanje arome famoznog kolačića madlene; e sad, to što ono u svakog čitatelja Mame Leone izaziva bubrenje gigantske knedle u grlu, koja kao da će da iskoči ako hitno ne skrenete pogled, posledica je koliko Jergovićeve spisateljske tankoćutnosti i veštine toliko i toga što je onaj čuveni „višak istorije“ podelio naše živote na ono „pre“ i ono „posle“, pri čemu Mama Leone kao da je dotakla (više)generacijsku srž zauvek izgubljenog, „vanistorijskog“ stanja naivnosti i nevinosti onoga „pre“, onoga što možda više i nismo mi – ili će pre biti da ovo sada nismo mi, nego neko drugi, ko je samo nasledio naše ime. A sve drugo ili je sam proćerdao, ili su mu na silu uzeli.

Pisane iz perspektive deteta-naratora, iz jedne formalno „disfunkcionalne“ sarajevske porodice koja u svojoj naizglednoj građanskoj običnosti pretrajava „zlatne dane socijalizma“, ove su priče – sa neskriveno autobiografskom potkom, koju pisac opet ni ne banalizuje pretvarajući je u Vašar Privatnih Anegdota – izvanredna lekcija o tome kako se o svim onim Velikim Stvarima može govoriti a da se ni najmanje ne potroše. Mali je Miljenko gledač i pripovedač jednog nežnog i ušuškanog porodičnog sveta u kojem – u sarajevskom i primorskom mikrokosmosu – obitavaju mama, baka, djed, povremeno i otac, kao i dobri i nešto manje dobri ljudi čiji se životi prepliću sa njihovim, i to čini sa onom obezoružavajućom „češkom“ sposobnošću da se prepozna važnost tobože nevažnog, da se ispišu krokiji o dobroti, ljubavi i ostalim „staromodnim“ rečima koje svaki „savremeni“ pisac koji drži do sebe nekako radije izbegava ili za svaki slučaj izvrgava ruglu. Istovremeno, ta je ušuškanost nešto što će se, evo, rasparati svakog trenutka, i Spoljni će Svet pokuljati unutra: mali Miljenko nipošto ne obitava u Arkadiji kakvu su izmislili priglupi infantilizatori detinjstva, nego u svetu u kojem, vidi on to jasno, čak i u njegovoj najneposrednijoj okolini, postoje i zloba i izdaja i porok i svako drugo nepočinstvo ljudske slabosti. Zato Mama Leone nije kičasta šećerlema o „boljoj prošlosti“, ličnoj i kolektivnoj, nego molska „rekonstrukcija“ jednog nesavršenog, ali jedinog prisnog i domaćeg Izgubljenog Sveta.

DAR I MERA: Treba biti pisac unikatnog, jergovićevskog dara – ali i mere – pa pripovedati stalno negde na rubu, stalno pred onom tačkom na kojoj onaj jak lirski naboj može prerasti u stanovitu otužnost, a da se to na kraju ipak ne dogodi; Jergović očaravajuće lako demonstrira mogućnosti jednog nedvosmisleno lirskog proznog glasa koji ama baš nikada ne poseže za cinizmom kao dežurnom preventivom protiv sentimentalnosti, naprotiv – otvoreno joj kobajagi pušta na volju, tek da bi se pokazalo kako je besprekorno kontroliše… I pri svemu tome daruje čitaoca prefinjeno melanholičnom, nerazmetljivom, neiskeženom duhovitošću kakvoj zapravo malo ko od razvikanih „književnih zabavljača“ može da parira.

Srpsko izdanje ove knjige razlikuje se (nažalost!) od izvornog po tome što je lišeno drugog, „odraslog“ dela zbirke, onog koji se s predobrim razlogom zove „Tog dana završavala je jedna dječja povijest“ (dvanaest od ukupno 33 priče). Iskreno, ne umem da se dosetim nijednog razloga koji bi to kraćenje učinio opravdanim; u najboljem slučaju, moglo bi ga se nazvati jedva prihvatljivim. S druge strane, fakat je da je ono što dobijamo, dakle prvi deo (preko dve trećine) izvorne Mame Leone ono što zapravo jeste „fundament“ ove knjige, te se makar i zbog toga čitalac (i kupac) beogradske low budget verzije (Rende je bio i ostao u časnoj, „ledolomačkoj“ izdavačkoj gerili) ne mora osećati izigranim…

Kako god bilo, najveća književna zvezda-sa-pokrićem „zapadne“ polovine SFRJ napokon se oknjižila i u Srbiji. Siguran sam da sada, kada je ušao, odavde više i neće izlaziti… A kad smo već kod ulaženja, završiću jednim sećanjem koje, ubeđen sam, ima naboj nimalo slučajne znakovitosti: Jergović je prvi put nakon rata došao u ove krajeve za novosadski FAK 2001; umorni i izgladneli od dernečenja, u neka smo gluva doba upali u fast-food restorančić sa božanstvenom ćuretinom na samom rubu Dunavskog parka; kako smo otvorili vrata, iz zvučnika se razlegla pesma Mama Leone, glas iz neke druge dimenzije, dopremljen do nas preko prastare, prašnjave gramofonske ploče, sa nekog prašnjavog noćnog radija. I sad ti reci da Smisao ne postoji, da nam ne šalje male, slatke tajne znake. Sve što treba da učinimo je da ih ne previdimo.