Gotovo nepoznata poema Aleksandra Vuča i Dušana Matića, nekad zabranjena zato što poziva na pobunu, postala je predstava „Hleb teatra“ i deo obeležavanja veka nadrealizma. Moguće ju je videti u subotu u Muzeju primenjene umetnosti
Predstava Marija Ručara, prateći program projekta obeležavanja stogodišnjice nadrealizma, ispostavila se kao izuzetno otkriće.
Naime, poemu Marija Ručara koju su napisali Aleksandar Vučo i Dušan Matić hteo je da objavi 1935. godine Lazar P. Vukićević u svojoj Knjižarnici „Svetlost“ u Beogradu, ali je neposredno pre objavljivanja poema zabranjena, a svi nepovezani primerci knjige su uništeni.
Pretpostavlja se da je Vuču i Matiću inspiracija bila slučaj ubistva nadzornice koji je izvršila radnica Ružica Soukup i sudski proces koji je tad održan. Poema je zabranjena zato što poziva na pobunu sve koji su obespravljeni, proletere, zove ih da izađu na ulice i izbore se za svoja prava. Završava se činom ubistva i krvlju koja ističe na ulice i pretvara se u „gromke radničke stope“, protest, pobunu, revoluciju.
Poema Marija Ručara predstavlja vrhunsko reprezentativno delo srpskog nadrealizma koje u sebi sažima avangardne tendencije 30-ih godina 20. veka, pa zato njeno sadašnje postavljanje na scenu predstavlja novu informaciju o beogradskom nadrealizmu.
Predstava je produkcija „Hleb teatra“, a njena autorka (dramaturgija i režija) je Sanja Krsmanović Tasić. U okviru projekta obeležavanja nadrealizma već je izvedena u Muzeju savremene umetnosti, a u subotu 7. decembra biće odigrana u Muzeju primenjene umetnosti.
Foto: Promo/Marko Janković„Marija Ručara“
Sanja Krsmanović Tasić je u poemu ukomponovala aktuelnu priču o izrabljivanju radnica leskovačke fabrike „Aptiv“ , pa kaže da predstava „snažno progovara o položaju žene, radnice i predstavlja jasan krik obespravljene žene, kao svih nas koji smo ućutkani i čije se mišljenje i stav o gradu i zemlji u kojoj živimo ne uvažava, već je najglasniji zov profita a surovo eksploatisanje ljudi, prirode, zemlje vidljivo na svakom koraku“.
„Mislim da smo Marije Ručare svi mi danas, eksploatisani radnici i radnice, mi u kulturi, a pre svega radnici u našim, to jest, stranim fabrikama na našoj teritoriji. Ko štiti prava radnika? Ko se brine za njihovo zdravlje, njihov zdrav i siguran život, njihovo dostojanstvo?“
Priča da je predstava gostovala po Srbiji, pa tako i u Leskovcu „gde žive radnice fabrike Aptiv-a i koje su je izuzetno emotivno doživele“.
„Hleb teatar“ nije dobio finansijsku podršku za Mariju Ručaru na konkursu Ministarstva kulture. Predstavu su podržavali: Rekonstrukcija ženski fond – RŽF i Magacin u Kraljevića Marka.
U predstavi igraju Marta Keler, Jugoslav Hadžić, Danilo Karapandža i Sanja Krsmanović Tasić.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna
Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Pisac i kustos svetskog glasa Nikola Burio (1965, Francuska) gostovao je u Beogradu povodom saradnje na katalogu srpskog paviljona na nedavno završenom Venecijanskom bijenalu arhitekture. Srpski paviljon u Veneciji je, pod nazivom Rasplitanje: Novi prostori, predstavio kolosalnu višeslojnu ispletenu površinu koja gotovo levitira u prostoru paviljona i koja se tokom trajanja Bijenala, parajući se, vraća u klupka pređe, kao odraz promišljanja odnosa rada ruke i postupka strukturisanja forme. Polazna tačka grupe autora – D. Ereš, J. Mitrović, I. Pantić, S. Krstć, I. Najdanović, P. Laušević – bila je Beogradska šaka (1963, B. Čolak-Antić), prva robotska bionička šaka na svetu koja je projektovana sa protetičkom namenom
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
