Živana Popović, u narodu poznatija kao Živka ministarka, proslavila je 75. rođenadan; kao što bi verovatno rekao njen oficijelni kavaljer, gospodin Ninković, Živki se ove zrele godine uopšte ne primećuju, ona je i dalje „in fam di mond“. I, zaista, po ogromnom interesovanju publike, koja je unapred razgrabila karte za nekoliko izvođenja nove postavke Gospođe ministarke u beogradskom Narodnom pozorištu, reklo bi se da je Nušićeva junakinja u punoj snazi, da je ona još uvek najomiljeniji lik nacionalne drame, da njena popularnost nije smanjena tokom ovih 75 godina koliko je prošlo od praizvedbe komada.
ŽIVKA NACIONALE: Tu veliku popularnost ne treba tumačiti samo umetničkim razlozima; uostalom, i pozorišni stvaraoci i teatrolozi slažu se da ovo nije najznačajnije komediografsko delo Branislava Nušića. Ako bismo, u nedostatku dovoljno jakih teatarskih argumenata, u pomoć pozvali socijalnu antropologiju, verovatno bi se došlo do odgovora da naša publika voli da ismeva onoga ko se trudi da se izdigne iznad proseka i da ga istovremeno sažaljeva kada doživi neuspeh: Živka je, bože moj, samo jedna od nas, kome se ne bi zavrtelo u glavi od tako naglog uspona na društvenoj skali, itd. Upravo je to saučesništvo publike s gospođom ministarkom jedan od glavnih razloga što u našoj stručnoj javnosti opstaje dilema da li je Nušić bio oštar kritičar srpskog građanskog društva s kraja XIX i početka XX veka ili je on, naprotiv, pokazivao i suviše razumevanja za taj naš zatvoreni, patrijarhalni, palanački svet.
Ali, dramski lik nije samo skup psiholoških i društvenih odrednica, već je on, pre svega, umetnička konstrukcija, povod za scensku igru; shodno tome, Živka nije samo prosta narodska žena koja se pokondirila i razgoropadila kad joj je muž postao ministar, već i sjajan pretekst za komičarsko razigravanje. Upravo u tom ludičkom karakteru, koji presudno određuje i glavnu junakinju i ceo komad, nalazi se dodatni razlog popularnosti: lik gospođe ministarke postao je vrlo važan poligon za dokazivanje komičarskih moći, te se vremenom stvorila i obavezujuća istorija glumačkog tumačenja ovog lika (onakva kakvu Nemci imaju za Fausta, Englezi za Hamleta, Šajloka, Lira, a Francuzi za Fedru, Alsesta, Tartifa). Drugim rečima, privlačnost ove komedije nalazi se i u mogućnosti poređenja svake nove glumice koja igra Živku s njenim velikim prethodnicama, od Žanke Stokić, preko Ljubinke Bobić do Mirjane Karanović (da spomenemo samo neke).
JAGOŠEVA ŽIVKA: U savremenom pozorištu svako glumačko ostvarenje presudno zavisi od koncepta predstave, pa se zato istorija tumačenja lika gospođe ministarke, bar kada je reč o novijim postavkama, ne može posmatrati odvojeno od rediteljskih zamisli. A, kada su ove u pitanju, tu se primećuje tendencija „uozbiljavanja“: kao i u slučaju Živkine sestre po malograđanskoj umišljenosti i ambiciji, Sterijine Feme, reditelji se sve više odriču komičkog tretmana. Tako je Fema, u modernim postavkama, postala prostosrdačna žrtva svog nazadnog okruženja, dok je Živka, u ne mnogo uspešnoj režiji Dejana Mijača u JDP-u, trebalo da bude vrlo opasna u svom vlastoljublju.
U najnovijem scenskom tumačenju Gospođe ministarke, na velikoj sceni Narodnog pozorišta, Jagoš Marković je takođe donekle relativizovao komičku prirodu glavnog lika, ali na drugačiji način od Mijača: njegova Živka nije opasna i vlastoljubiva, već prostosrdačna, zbunjena i vrlo uplašena zbog društvene uloge koja joj je neočekivano nametnuta. Valjda je zbog toga i neprestano u suzama. Da bi sproveo ovu aboliciju Živke ministarke, da bi mogao da slavi njenu neiskvarenost i vitalnost, da bi mogao da je učini nedvosmisleno simpatičnom, Jagoš Marković je morao, uz pomoć dramaturga predstave Jovana Ćirilova, veoma drastično da interveniše na Nušićevom tekstu. Verovatno je zato iz predstave odstranjena cela priča o Živkinom paklenom planu da kompromituje zeta Čedu, razvede ga od ćerke, a njoj nađe muža koji odgovara promenjenom, višem društvenom statusu porodice. Ovim postupkom je drugi, gotovo ravnopravni protagonista komedije, dotični zet Čeda, sveden samo na jedan od šarolikih likova iz Živkinog okruženja, dok je njoj ponuđen veći prostor nego što tekst predviđa.
Glumačko tumačenje Radmile Živković kretalo se u onim okvirima koje je postavio analizirani rediteljski koncept: dakle, njena Živka nije grčevito težila da savlada pomodne običaje, već je zbog njih bila zbunjena i uspaničena (to se dobro vidi u komično-dirljivoj sceni s ekspertom za život društvene elite, gospodinom Ninkovićem, u kojoj Živka jedva uspeva da ne padne s groteskno preuveličane stolice). Međutim, efekat koji postiže ova uloga više se zasniva na emociji koju glumica nesebično nudi, nego na promišljenoj, uobličenoj i razvijenoj strukturi. Zato gledalac, na momente, nije mogao da razdvoji iluziju od stvarnosti, nije bio siguran da li pred sobom ima Živku koja je u panici zato što treba da igra ulogu ministarke, ili Radu koja je u panici zato što treba da igra ulogu Živke (glumicu treba podržati kako bi se oslobodila veoma osetne treme).
PUBLIKA I MINISTARKA: Kao što je već istaknuto, u ovoj predstavi nisu samo kreature iz Živkine neuspešne, a drčne familije prikazane kao groteskno i slikovito društvance već su tako tretirani i likovi s više individualnih odlika, kao što su zet Čeda (Aleksandar Srećković) i, posebno, ćerka Dara (Olga Odanović). U toj tipskoj diferencijaciji likova odličan posao je napravila i kostimograf Božana Jovanović: da izdvojimo samo čaplinovske pantalone i vuneni šal Pere pisara, Čedino fićfirićko odelo, naftalinsku crninu s fucnutim krznom tetka Savke… Iz glumačkog ansambla predstave ubedljivo se izdvojila Olga Odanović u nagaženoj, ali jasnoj i efektnoj persiflaži Darinog lika; u njenom tumačenju Dara je bila usporena, stondirana, flegmatična, poluretardirana, emocionalno i intelektualno prazna osoba. Veoma je zanimljivo da je bledunjav lik dobre ćerke, po drugi put, nadjačao markantni lik goropadne majke: posle sjajne Vesne Trivalić u spomenutoj Mijačevoj predstavi, sada smo dobili još jednu efektnu komičarsku interpretaciju ovog lika.
Međutim, pre svih glumačkih, kostimografskih i dramaturških rešenja, u ovoj predstavi se izdvaja specifičan senzibilitet Jagoša Markovića: reditelj je još jednom iskoristio tekst kao pretekst za stvaranje svog prepoznatljivog i efektnog scenskog univerzuma u kome se prepliću suze i smeh, u kome groteskne kreature mole publiku da ih voli, u kome se na neorealistički način poetizuju društvene zabiti i njihovi zapušteni stanovnici. Kreiranju tog zabitog sveta važan doprinos dala je i scenografija Borisa Maksimovića: napred je smeštena veoma skromna i tesna kuhinja s drvenim podom, stolom, stolicama i gvozdenom furunom, dok veći deo scene, ispunjava padina pokrivena kaldrmom (to je, verovatno, metafora puta koji bi trebalo da vodi u otmeniji i veseliji život). Po toj kosini se, slično kao u Skupu (scenografiju potpisuje isti autor), batrgaju Živka i njeni pratioci u svojim tužnim životnim naporima.
Predstava Gospođa ministarka Narodnog pozorišta sigurno ne predstavlja pomak u razvoju Markovićeve autorske poetike, ali zato potvrđuje njenu samosvojnost. Kao i u mnogim ranijim slučajevima, reditelj je i ovde posegao za drastičnim scenskim rešenjima, kao što je završna scena u kojoj uplakana Živka prkosno igra kolo: kada prevaziđu početni utisak patetike i problematičnog ukusa, ovakva rešenja ostvaruju svoj cilj, postižu željenu, snažnu emociju. Ako se sada vratimo na početak, može se zaključiti da će istoriju tumačenja najpopularnijeg srpskog komada ova predstava zadužiti pokušajem da se Živka ministarka opravda, ali bez podilaženja njenim slabostima (čitaj – slabostima publike)… Nekad je smelije biti blag i saosećajan, nego beskompromisan i ciničan.
Uspomene o Živki
Pre 75 godina u Narodnom pozorištu u Beogradu odigrana je prva premijera Nušićeve Gospođe ministarke. Bio je to povod da Narodno pozorište podseti publiku na dosadašnji život ovog značajnog dela naše komediografske literature
Pre 75 godina u Narodnom pozorištu odigrana je prva premijera Nušićeve Gospođe ministarke. Bio je to povod da Narodno pozorište podseti publiku na dosadašnji život ovog velikog dela naše komediografske literature. Osim premijere Gospođe ministarke u režiji Jagoša Markovića, odigrane ovog 10. marta, objavljena je teatrološka studija „Gospođa ministarka, 75 godina na sceni Narodnog pozorišta“ Jelice Stevanović, reprint izdanja knjige Petra Volka Žanka Stokić, a u foajeu Narodnog pozorišta otvorena je i izložba o 75 godina i prethodnih pet premijera ove predstave na sceni nacionalnog teatra. Mirjana Odavić, autor izložbe, prikazala je na preko sto fotografija, plakata i dokumenata važne Ministarkine momente ispričavši priču o sjaju jednog umetničkog dela.
Praizvedba je bila 25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića. Živka Popović, ministarka, bila je Žanka Stokić. „Kad budete gledali premijeru, vi ćete morati reći da je rola gđe ministarke prosto naprosto pisana za gđu Ž. Stokić. Ja ne bežim od toga priznanja da sam, pišući komad, bio pod sugestijom njene pojave. Kada je tu skoro Žanka razbila nogu, kod koje je pretila opasnost da ona duže odboluje, ja sam čak bio rešen da komad za ovu sezonu skinem s repertoara“, zapisao je Branislav Nušić. Publika i kritika su se o novoj predstavi nacionalnog teatra izražavale u superlativima. Milan Dedinac je u „Politici“ zapisao da „pojedine scene, koje je gđa Žanka Stokić protumačila sa snažnim emocijama i sa mnogo neposrednog humora, samo nas uveravaju da će teško biti jednoj drugoj glumici da unese neke nove nijanse u ovu rolu“.
Sledeća Živka bila je Nevenka Mikulić, na prvoj posleratnoj premijeri Gospođe ministarke izvedene 10. oktobra 1945. godine, na sceni Manježa, druge zgrade Narodnog pozorišta. Hrvatsko narodno kazalište iz Zagreba pokazalo je 17. februara 1948. godine svoju verziju Nušićeve komedije sa Milom Dimitrijević u naslovnoj ulozi.
Nova beogradska premijera održana je 20. maja 1955. godine. Živku je odigrala Ljubinka Bobić. Ljubinka Bobić se već od jeseni 1947. godine pojavljivala u toj ulozi kao alternacija gospođe Mikulić, da bi od sezone 1948/49. preuzela ulogu. „Ljubinka Bobić drukčije osvetljava lik Živke ministarke i, mora se naglasiti, osvetljava ga i sadržajno i zanimljivo, podvlačeći ne samo pokondirenost, grubost i bezobzirnost već i bezgraničnu samoživost“, zabeležila je kritika o novoj Nušićevoj glumici. Dara Vukotić, njena alternacija tokom dve sezone nakon premijere, kritičarima se nije dopala.
Ljubinka Bobić bila je Živka i u predstavi koju je 1964. godine režirao Braslav Borozan. Ta verzija Ministarke bila je najveći uspeh gospođe Bobić. Igrala ju je 250 puta. „Srećna sam što na predstavi Ministarke aplauz dobija Nušić. Ja i moja haljina smo samo simbolično prisutne. Glumac mora sa scene da daje neku poruku, inače mlati praznu slamu“, komentarisala je svoj uspeh Ljubinka Bobić.
Poslednja premijera pre nedavne bila je 22. novembra 1982. godine. Reditelj Milenko Misailović izabrao je Oliveru Marković za ulogu Živke. Kritičari su primetili da je opterećena uspesima Žanke Stokić i Ljubinke Bobić, pa da zato, dok pokušava da oblikuje svoj lik, otkriva nesigurnost, uzdržanost, zazor da se, u odsustvu rediteljskog usmerenja, prepusti vlastitom scenskom temperamentu. Ova verzija Ministarke igrana je samo dve sezone.
Sonja Ćirić
