Ukus paradoksa

U utorak 6. marta u Parizu je umro Žan Bodrijar (77), filozof, pisac, sociolog, putnik, fotograf, profesor, antiprofesor… bezosećajni cinik, moralni idiot, šarlatan, egzibicionista, stručnjak za (intelektualne) skandale (misle jedni), osetljivi posmatrač, virtuoz, prvoklasni mislilac, retko hrabar intelektualac (smatraju drugi). Šta god ko o njemu mislio, Žan je Bodrijar, na globalnoj ravni, bio upečatljiva intelektualna figura i nezaobilazna referenca od šezdesetih godina prošloga veka do danas. Gotovo da nije bilo značajnije teme, od smrti princeze Dajane, preko napada na Sjedinjene Države, do novog rata u Iraku, o kojoj nije imao šta da kaže i to na neponovljiv, upravo bodrijarovski način: u svakom povodu on je iznova pronalazio materijal za paradokse, za izvrtanje onoga što bi se zvalo stvarnošću, a pre svega za postavljanje pitanja od kojih „pristojan svet“ okreće glavu. U intelektualnom je svetu njegova teza iz 1991. godine, da se (prvi) rat u Iraku, zapravo, nije dogodio, odjeknula onoliko snažno koliko i sam rat. Potpuno je čudesno, međutim, do koje mere je taj njegov tekst isprovocirao glupost, površnost i tvrdoglavo odbijanje da se, makar na elementarnoj ravni i pod pretpostavkom da pisac nije idiot, pokuša razabrati o čemu to Bodrijar, zapravo, piše. Kako se za Bodrijara izvoljevalo govoriti, on je bio „radikalni kritičar medija i potrošačkog društva“, što, dabome, ne znači ništa, ali moćno zvuči, pa su vođeni tim opštim i neprovetrenim mestom tumači njegovog teksta iz 1991. godine, i to oni pametniji, odmah „provalili“ da on, u stvari, misli na to da se rat, za nas, koji smo ga posmatrali sa bezbedne udaljenosti, dogodio zapravo samo medijski, da mi ništa od užasa rata, naravno, nismo osetili, te da upravo na to misli kada kaže da se rat nije dogodio. Oni drugi, manje pronicljivi, ustvrdili su da je on moralni idiot. Niko se, međutim, osim nekoliko velikih majstora, među kojima i Žak Derida, nije zadržao na ključnoj reči toga teksta, reči koja će se, manje ili više stalno, a svakako opsesivno, ponavljati u Bodrijarovim tekstovima sve do njegove smrti: događaj. Rat u Zalivu se nije dogodio jer događaj je nešto nesvodivo, nepredvidivo, neizračunljivo, događaj se naprosto događa, a ne projektuje. Rat u Zalivu te 1991. godine, kao ni onaj drugi, više od deset godina kasnije, nije se dogodio jer nije bio događaj, jer u njemu nije bilo ničeg neočekivanog, on je bio programiran poput kompjuterske igrice u kojoj jedna strana uvek pobeđuje, šta god ona druga, u međuvremenu, radila. U tom ratu nije bilo ničeg nemogućeg. Utoliko ni stvarnost bez događaja nije stvarnost. Stvarnost postaje vlastiti odraz, odvijanje onoga što je unapred projektovano, virtuelni obrazac sopstvenog sećanja, pustoš istog. I to, naravno, nema nikakve veze ni sa moralom, ni sa idiotizmom. Ima, međutim, sa snažnim filozofskim nervom, koji se ne povlači pred zaglušujućim dranjem neprijateljski nastrojene gomile.

Ista reč, događaj, zauzima središnje mesto i u njegovom tekstu Duh terorizma, napisanom možda desetak dana pošto su se njujorške bliznakinje onako neužurbano, skladno i jezivo urušile 11. septembra 2001. Napad na Nujork Bodrijar je nazvao majkom svih događaja. Za razliku od rata u Zalivu, koji se nije dogodio jer nije bio događaj nego ispunjenje plana, 9/11 bio je događaj jer je bio nemoguć, jer je bio nemoguća mogućnost. I odmah, naravno, skandal. Bodrijar ne misli pravolinijski, on u igru uvodi sve mogućnosti, šta god ko mislio o tome. Otkud pritajena radost kod mnogih koji su gledali kako se avioni zarivaju u Bliznakinje, pitao je Bodrijar, otkud ta neravnoteža u igri života i smrti, šta tera neke ljude, makar oni bili i teroristi, da se opašu eksplozivom i zajedno sa ko zna kim i ko zna s čim sebe dignu u vazduh, kako, najzad, sve to možemo da razumemo mi, Evropljani, sa svojim ispostavama u Americi i Australiji, mi koji život držimo na najvišoj lestvici naših vrednosti?

Ako ništa drugo, Bodrijar se nikada nije libio da postavi pitanje.

Germanista po obrazovanju, prevodilac Brehta, Marksa, Petera Vajsa, od 1966. kao asistent Anrija Lefevra predaje sociologiju na Univerzitetu Nanter u Parizu, a od 1968. objavljuje uticajne, provokativne knjige (pedesetak naslova), među kojima Sistem objekata (1968), Ogledalo proizvodnje (1973), Simbolička razmena i smrt (1976), Simulakrum i simulacija (1981), Amerika (1986) Patafizika (2002). Petoknjižje Cool memories, mešavina dnevnika i putopisa, pre svega sa hodočašća po Americi, objavljivao je od 1987. do 2005.

Sklon paradoksu i aforizmu, Bodrijar je bio mislilac ničeanske inspiracije i sioranovskog senzibiliteta. Kao takav, ničeanac i sioranovac istovremeno, on je morao biti sam i usamljen. Njegove su knjige zapisi usamljenika. Njegove fotografije takođe. Misliti sam, biti sam, delati sam, nije najudobnija pozicija, uprkos svoj slavi koja ga je pratila. Nikada Bodrijar, zapravo, nije bio miljenik akademskih krugova, nikada nije usitinu bio primljen u akademsku zajednicu i nikada, čini se, nije preterano mario za to.

Bodrijar je bio jedan od poslednjih mislilaca slavne generacije francuskih „razbijača“ (Delez, Fuko, Derida, Liotar). U istoriji filozofije dogodila su se dva čudesna „zgušnjavanja“ kada se na malom prostoru, jedan kraj drugog, bilo našlo neuobičajeno mnogo genijalnih filozofa: grčko „zgušnjavanje“ predvođeno Platonom i Aristotelom i nemačko sa Kantom i Hegelom u prvom planu. Da li se, međutim, nešto slično dogodilo i u Francuskoj u drugoj polovini dvadesetog veka? Možda. Vreme će pokazati. Šta god, međutim, da vreme pokaže, jedno je izvesno: kakva god da je bila druga polovina dvadesetog veka – a bilo je i gorih – ona se ne može više misliti bez dela Žana Bodrijara. Za jedan život to se čini sasvim dovoljnim.