Uhvaćeni u igru

Nina Rejn je nagrađivana spisateljica i njene drame su izvođene u Londonu, Njujorku i širom Evrope, a ovo je prvi put da imamo prilike da vidimo jedan njen komad na našoj sceni. Drama Pristanak se bavi aktuelnom temom – problemom silovanja u savremenom društvu. Spisateljicu zanima odnos društva prema činu silovanja i zato fokus sa žrtve prebacuje na predstavnike suda. Težište interesovanja u sudskom procesu je razotkrivanje činjenice da li je žena dala ili nije dala pristanak. Nama, običnim smrtnicima može delovati besmisleno da se razgovara o pristanku u kontekstu silovanja, ali Nina Rejn nam ukazuje da advokati, sudije i tužioci odbranu ili napad zasnivaju na rastegljivom pojmu pristanka koji će omogućiti da jedna strana dobije proces, a da ga druga izgubi. Za advokate i tužioce sudski proces je poslovna rutina. Oni nakon završenog posla idu kući svojim porodicama, ženama i prijateljima. Nakon održanog ročišta zajedno piju piće i zbijaju šale, svesni razlike između prava i pravde. I upravo na takvim zabavama Nina Rejn otkriva mehanizam pravosuđa, koji je za one koji su deo mehanizma takmičarska igra. Važno je da li je dobro izveden dokazni postupak. Na primer, iskaz se mora davati smireno, treba tačno navesti sve bitne detalje i iskaz se ne sme menjati. Može li osoba koja je u dubokom emocionalnom i fizičkom bolu da govori smireno, sabrano i da se seti baš svakog detalja? Advokati znaju da kada neko govori baš onako kako sud od njega očekuje, da se za to verovatno dobro spremao i da možda ne govori istinu. Tako se suđenje od potrage za istinom pretvara u hladnokrvnu igru. Nina Rejn nam na advokatima i tužiocima pokazuje kako se igra ova igra. Zaista, kada jedna osoba do savršenstva nauči psihološku veštinu kojom može da zbuni nepripremljenog, da ga navede da kaže nešto i u korist sopstvene štete, da ga ponizi pred porotom, šta ga onda sprečava da istu taktiku primeni na svojoj ženi, svom prijatelju? Kada će takav čovek biti uhvaćen i kažnjen, ko će sve u međuvremenu nastradati i šta je sa žrtvom?

foto: promo

Ivana Dimić je prevela komad Nine Rejn. Ona je uspela da napravi jako dobar ritam rečenica, da prevede jezičke igre koje igraju advokati i šale koje spisateljica mudro raspoređuje po tekstu kako bi nam mračnu priču u jednom trenutku učinila snošljivom, a već u sledećem trenutku nam bacila u lice nov uvid. Scenograf Marija Jevtić je scenski prostor osmislila tako da asocira na sudnicu – centralni deo ograđen, a sa strane su sedišta kao za porotu na kojima sedi publika. Odozgo se između prvog i drugog dela spušta konstrukcija sa reflektorima zahvaljujući čemu scenski prostor asocira i na kavez. Boje kostima likova (Marija Medenica) su crno-sive da bi asocirale na uniformne boje u sudu i činovnička odela. I scena i kostim su svedeni i veoma funkcionalni – ovaj komad je pisan tako da u fokusu budu glumci. Glumci koji igraju advokate Bojan Žirović (Edvard) i Branislav Trifunović (Džejk) jako dobro prave razliku između toga kako njihov lik izgleda kada je sabran i superioran, a kako kada sȃm zapadne u mehanizam društvene igre. Džejk Branislava Trifunovića je nonšalantan, šarmantan i veseo kada igra ide u pravcu u kome on hoće, ali kada njegova žena Rejčel otkrije da je on stalno vara i izbaci ga iz kuće, on se sav zajapuri, počne da rida od plača i potpuno se pogubi. Bojan Žirović igra Edvarda kao čoveka koji se pred prijateljima predstavlja kao nežni otac porodice i onaj koji uvek kontroliše situaciju. Kada se napije, on se pravi da i dalje kontroliše situaciju, nesvestan koliko je odvratan kada pokazuje prezir prema žrtvama koje uništava na sudu za račun svojih klijenata. Međutim, kada ga njegova žena prevari i odluči da ode sa drugim, on poludi, postane agresivan, nasilan. A kada ga prijatelji suoče sa posledicama njegovog poteza, on pobledi, postane neuredan. Na njihovom primeru mi vidimo kako je lako zbuniti onoga ko je uplašen i ponižen. Marko Grabež igra tužioca Tima, koji na početku deluje kao naivna dobričina, da bi se u kriznim trenucima pokazao kao čovek koji ne gubi kontrolu nad sobom i sopstvenim ponašanjem. Tamara Dragičević (Kiti) i Jovana Gavrilović (Rejčel) igraju supruge advokata. Na njihovim primerima vidimo šta se dešava kada žena shvati da je njen izabranik bezobzirni manipulant. Šta je potrebno da manipulant učini da njegova žena shvati kako je i ona žrtva psihološke igre zvane “pristanak”? Da li će, kada uvidi igru, imati snage da ode ili će naći razlog da ipak ostane? Jelena Stupljanin igra Zaru – glumicu i prijateljicu ova dva bračna para. Na početku, ona se i po kostimu i po ponašanju razlikuje od ostalih. Postepeno, neprimetno, skoro naivno i ona je uhvaćena u društvenu igru u kojoj mora da dokazuje sopstvenu nevinost i da druge raskrinkava. Ona je ta koja će žene suočiti sa činjenicom da su pristale da budu deo igre. Jedini lik koji je stvarno van igre je žrtva Gejl. Nju igra Sofija Juričan. Kostimografkinja Marija Medenica ju je jasno odvojila kostimom od drugih aktera – obukla ju je onako kakva je u javnosti stereotipna predstava žrtve koja je “pristala” na silovanje. Ima čizme, mrežaste čarape, kratku suknju. Istovremeno, telo i držanje Sofije Juričan kada igra Gejl otkriva jedno otvoreno, naivno biće koje traži pravdu za sebe. Kada se nakon sudskog procesa koji se završio loše po nju pojavi na privatnoj zabavi advokata njenog napadača, razotkriće nam svu monstruoznost igre zvane “pristanak”. Isto tako, ona će nam pokazati kako žrtva nikada ne može da bude sasvim sigurna koji je to trenutak kada je shvatila da je uhvaćena u klopku. U drugom delu predstave Sofija Juričan se pojavljuje u ulozi Laure – advokatice koja zastupa Kiti u brakorazvodnoj parnici. Kostim i frizura su sada sasvim drugačiji – ona je deo advokatske priče. Mi u publici prepoznajemo da je u pitanju ista glumica, ali taj užasni raskorak između lica žrtve i lica zakona koji su predstavljeni u jednoj glumici nam na najubedljiviji način ukazuje kako se svako može naći u jednoj od ovih uloga. Reditelj Nebojša Bradić je omogućio da svaki njegov saradnik pruži svoj maksimum i da svi zajedno naprave uzbudljivu predstavu koja se gleda sa zadovoljstvom i bez daha.