Udžbenici učiteljice života

Kad iz Naupliona krenete gore ka Mikeni ili Argu ili još dalje na levo pa levo preko planina do Sparte ili Pila, lokalnim putem pored kog s leve strane prolazi železnička pruga, a svud okolo pogled ukrašavaju trska, vinogradi, voćnjaci i maslinjaci, na oko pet kilometara iznad Naupliona gotovo sigurno promaći će vam Tirint. Osim ako ga ne tražite, naravno. To je nevolja putovanja kolima; imali smo sreću – auto, tada, ne – pa smo do Tirinta dopešačili i temeljito obišli. Zašto je Tirint važan, osim kao grad Herakla – jednog od mnogih istoimenih heroja? Pa, zato što smo prošlog leta, tridesetak godina kasnije, videli koliko je propao. Kiklopski zidovi su počeli da padaju, neki su provizorno poduprti, Tirint okružen upozorenjima da je pristup zabranjen zbog opasnosti od rušenja. Pa se, tako, ono što je trajalo više od hiljadu godina kao poluzatrpana ruševina dok je krajem XIX veka nije otkopao Hajnrih Šliman, posle nekoliko decenija slave u obliku turističke atrakcije, sada vraća propasti.

Kakve to veze ima? Tirint je bio jedno od prva tri – Mikena i Orhomen su druga dva – arheološka mesta čije je „otkriće“ istoriju Grčke produžilo (u prošlost, naravno) za gotovo hiljadu godina, umesto da, kao do tada, počinje s „prvom“ Olimpijadom, 776. godine stare ere.

A u proteklih godinu dana ovde su objavljene tri značajne knjige o istoriji Grčke. Tojest: „Grci“ Hemfrija Dejvija Finlija Kitoa (Prosveta, Beograd), „Istorija Grčke“ Morisa Sartra (Adresa, Novi Sad) i Bjurijeva „Istorija Grčke“ u dva toma (Zavod za udžbenike, Beograd). Za ovdašnje čitateljstvo nov je samo Moris Sartr – nema nikakve veze s onim Žan Polom i Simon de B. – no, ipak počinjemo od Bjurija.

Reč je o „udžbeniku istorije“ koja je i sama, kažu, „učiteljica života“. Džon Bagnel Bjuri napisao je svoju istoriju Grčke 1900. godine, u vreme kada su Mikena, Tirint i Orhomen bili viđeni kao naselja nekih osvajačkih severnih plemena naoružanih gvožđem ili savremenici Homerovih junaka, a priča o kritskom vladaru Minoju izmišljotina dokonih prosjaka-pevača. Bjuri je 1913. objavio drugo izdanje svoje knjige, prošireno tada već sasvim senzacionalnim otkrićima njegovog zemljaka i potonjeg viteza britanske krune Artura Evansa – otkrića koje je, uzgred rečeno, horizont grčke i evropske istorije udaljilo za još jedan milenijum u prošlost. Ali tu nije kraj: Bjuri je sredinom prošlog veka dobio koautora, Rasela Migsa Garsintona. Za razliku od beskonačnog broja udžbenika ili „istorija“ čija relevatnost traje koliko i lepak na uvezu, Bjuri-Migsova „Istorija Grčke“ nastavlja da živi; izdanje kojim nas je obradovao Zavod za udžbenike je prevod četvrtog engleskog izdanja (A History of Greece, Macmillan Publishers Ltd, 1975; srpski prevod Ljiljane Vilićević). Nema slike a čita se u dahu.

Ako nastavimo istorijski, po autorima, na redu su Kitoovi „Grci“. Pisac je od 1963. godine, kada je knjigu objavila Matica srpska u ediciji „Korist i razonoda“ (prevod Veselina Kostića), poznat kao H.D.F. Kito, umesto pod punim imenom Hemfri Dejvi Finlija, dugovečnog profesora starogrčke književnosti univerziteta u Glazgovu (1920-1944) i Bristolu (od 1944. do smrti, 1982). Njegov opus je, nažalost, mali, ali „Grci“ su od prvog objavljivanja (1952) više nego zasluženo postali klasično delo. Ne bakće se i ne gubi u hronologiji, fokusiran ne toliko da odgovori na pitanje kako su se i zašto baš (stari) Grci našli u temelju evropske kulture, kako god mi na to gledali, koliko da istakne značaj samog tog pitanja.

Najzad, Sartr. Ako je Bjuri sjajna istorijska monografija a Kito neka vrsta savršene sinteze jednog „monolitnog“ pogleda na Grke, Moris Sartr (1944) je još bolji predstavnik „nove“ istoriografije. To jest, bavi se periferijom starogrčkog sveta, tamo negde od Sicilije na zapadu, preko Sirije, Palestine i Egipta, sve do Avganistana i Indije, na istoku. U 43 kratka i neverovatno zanimljiva poglavlja vidimo jedan veliki svet iz kog iskaču dobro poznati, „naši stari Grci“ od kojih tri četvrtine to uopšte nisu – osim po jeziku koji govore i kulturi koju dele. Grafiti na nozi Ramzesa II ili grčki plaćenici i trgovci u Egiptu faraona, Uništićeš veliko carstvo ili proročanstva i proroci, Tužbalica jednog kopileta ili Periklov zakon o pravu građanstva, Hipolitova molitva Zevsu ili žene u gradu-državi, Nag i nenaoružan u noći ili vaspitanje i inicijacija spartanske omladine, Kapitel na obalama Amu Darje ili Grci u Baktriji i Indiji, Lista pobeda jednog atlete iz Mileta ili takmičenja i grčka kultura, Smrt Hipatije ili ostati paganin u hrišćanskom svetu… Eto nešto naslova već pominjanih poglavlja, a ostala su još zanimljivija.

Ako ove tri knjige – i neke koje ovde, nažalost, nisu mogle biti pomenute – unose nadu da ćemo se ubuduće češće radovati, ima i stvar koja se, još više nažalost, jedva menja. Prevod Kitoovih „Grka“ Veselina Kostića vredan je koliko i original koji potpisuje jedan obrazovan, duhovit, lucidan i ironičan Kornvolac. Na prevod Bjurijeve istorije može se staviti nešto zamerki, a još nešto više na prevod Sartrove. Ako je za utehu što su to, generalno, bolji prevodi od mnoštva drugih, za žaljenje je što prevodioci koji znaju jezik originala (engleskog i francuskog, u ovom slučaju) nemaju volje, vremena ili nečeg trećeg – da pitaju o čemu se radi kad „štitovi u obliku osmice“ prevedu kao „osam štitova“.