Steve Albini bio je moralni stub i simbol alternativne rok kulture, od osamdesetih do danas.
U istoriji popularne kulture postoje posebne ličnosti za koje je skoro od početka bilo jasno da su važne pojave. U slučaju Steve Albinija, legendarnog producenta, gitariste i lidera nekoliko važnih američkih underground bendova, prosto se znalo da je to tako. Šta više, ukoliko bi tražili osobu čiji bi životopis sažeto objasnio šta je to alternativni rok, u teoriji i praksi, on bi bio jedan od prvih kandidata. Steve Albini beše, naime, oličenje moralnog imperativa rokenrola u postmodernim vremenima.
Albini se pojavljuje kao intergralni deo čikaškog muzičkog života krajem sedamdesetih godina, prvobitno pišući za fanzine i radeći u studiju, da bi se konačno dokazao kao gitarista i pevač u sastavu Big Black (1981–1987), čije su dve radikalne ploče “Atomizer” (1986) i “Songs About Fucking” (1987), ključno doprinele da se definiše zvuk alternativnog roka, utičući na mnoge kasnije bendove. Kombinacija brutalne električne gitare i ritam mašine, uz tekstove čije šokantne teme kao da su preuzete iz tabloida, davala je crnu sliku tadašnje Reganove Amerike, nagoveštavajući današnji bezdušni svet digitalnog kapitalzma. Uz to, Steve je insistirao da grupa sama vodi svoje poslove, plaća za snimanje, organizuje koncerte, i ne potpisuje nikakve ugovore. Njegovi stavovi značajno su oblikovali političku i antikorporativnu samosvest alternativne scene, utirući put za dolazak grunge pokreta. Nastavio je delovanje kroz kratkotrajni projekat Rapeman (1987–1989), da bi konačno osnovao Shellac (1992–2024), trio sa kojim do pre neki dan obilazio ceo svet – uključujući i dorćolski Dunavski kej, gde je na brodiću “Admiral”, tada pod imenom Letnja Šikara, nastupio godine 2008.
Imao je šarm dobrog zanatlije koji prezire misfikacije oko svog posla, i neviđenu radnu etiku koja ga je dovela do toga da potpiše nekoliko hiljada albuma kao producent. Među njima su i remek dela velikih imena kakva su Nirvana, The Pixies, The Breeders, PJ Harvey, The Jesus Lizard i Page & Plant. Zaposleni u njegovom studiju Electrical Audio, tvrde da Albini nikad nije odbio nikog ko ga je pozvao telefonom i pitao za termin za snimanje – šta više, nekima od poznatih i nepoznatih bendova je finansijski pomagao da završe to što su naumili. Smatrao je da je novac samo sredstvo za rad. Savetovao je sve i uvek delio informacije sa svima. Sam je uvek tvrdio da on nije nikakav producent – to mu je delovalo pretenciozno – već snimatelj. Govorio je da ga u muzici ne interesuje nikakva gluma, nego samo istina.
Bio je oličenje artističke i poslovne beskompromisnosti, koju je strastveno predstavljao tokom cele svoje karijere duge četrdeset i više godina. Njegov primer govori kako je naporima jednog usamljenog pojedinca bilo moguće decenijama braniti rokenrol od pritisaka komercijalizacije, ličnim muzičkim činom i aktivno podržavajući sve one umetnike čiji je rad bio čist i autentičan.
Krvavih prstiju
Postoji jedna pesma Steve Albinija u kojoj sve ovo možete da proverite. Zove se “Kerozene” i nalazi se na pomenutom albumu grupe Big Black – “Atomizer”. Ona ima moć da poravna čoveka dok je sluša, toliko je eksplozivna sila koja izbija iz nje. Pejzaž koga opisuje je skučeni svet nekog malog grada, gde se nikad ništa nije desilo, niti će. Momak zatvoren u njemu, pokušava da smisli šta može da uradi sa sobom, ne bi li bar nešto u toj epohalnoj čamotinji stvarno doživeo. Kad spazi kerozin kog je neko ostavio, dobija ideju da ga zapali, a sa njim i još ponešto u svom mrtvom gradu. Tokom ove kompozicije možda i neko nedužan strada, ali postaje jasno da je pakao u nama – ono što stvara pakao na ovom svetu.
Ispričana kao zbir činjenica, radnji i mračnih misli, “Kerosene” uznemirava i danas. Strašna je to pesma – gitare zvuče kao policijske sirene koje nikad ne dolaze na vreme, a glas monotono i bez osećanja. Sa svojom hladnoćom reči sročenih u formi naslova iz medija i iskidanim, grozničavim zvukom koji lomi kosti – ona nastupa kao antiteza protestnih pesama. U njoj nema ničeg čovekoljubivog, samo mnogo direktnog sučeljavanja sa “srcem tame”, dok se nešto strašno dešava u ljudima i sa ljudima. Kao konstatacija čovekove etičke propasti, ona je i danas zastrašujuć audio-spomenik XX, pa i XXI veku.
Potpisnik je 1988. imao priliku da gleda grupu Rapeman na koncertu u Ljubljani. Steve Albini bio je u svom elementu – nosio je gitaru na opasaču oko pojasa, a ne na kaišu preko ramena, i čupao je žice odozgo rukama dok je svirao, besomučno skačući, uz tutnjanje uraganske ritam sekcije. Kad se posle nastupa pridružio maloj grupi novinara iz jugoslovenskih omladinskih glasila, da nam da kratak intervju – svi smo zapazili flastere na njegovim prstima. Steve nam je objasnio da je raskrvavio sve prste svirajući, ali da to nije ništa, jer ih raskrvavljuje svake večeri. “Jedino tako umem da sviram”, zaključio je.
Steve Albini je mislio ozbiljno.
Kokan Mladenović povodom premijere predstave „Ostrvo s blagom“ čiji je autor, o uticaju protesta na predstavu, o devojčici Džim koja preuzima priču u svoje ruke, o deci iz publike koja neće da je izdaju negativcima čak i kad im oni nude razne privilegije
Na spisku knjiga upravo završenog otkupa koji je sprovela Biblioteka grada Beograda putem javnih nabavki, našli su se naslovi samo šest izdavača. Zašto i po kom kriterijumu - nema ko da odgovori
Sto godina od rođenja Lazara Vozarevića, Galerija u Sremskoj Mitrovici koja nosi ime ovog velikog slikara, obeležava zajedničkim izložbama sa galerijama u Zrenjaninu, Beogradu u Novom Sadu
Odlukom Vlade Srbije, Jugoslav Pantelić više nije direktor Jugoslovenske kinoteke, ne zna se zašto. Da nije možda zato što se Kinoteka priključila martovskom štrajku na koji su pozvali studenti
Mediji su puni hvale za srpski film „Karmadona“ čija je svetska premijera upravo održana na festivalu u Torontu, opisuju ga kao direktan sud stvarnosti bez kompromisa
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
