“Nije stvar toliko u tome da vas pijanista impresionira samom veštinom. Mislim da, jednostavno rečeno, pravi umetnik mora biti sposoban da vas pomeri kao slušaoca, da vas ubedi u ono što svira”
Vrata crkve Svetog Duha su se otvorila i na pločnik je izašla omanja grupa, ispunivši žagorom usku kotorsku uličicu, uveliko utonulu u sparnu avgustovsku noć. Deluju poput skupine svedoka koji ushićeno razmenjuju utiske o otkrovenju kojem su upravo prisustvovali… Nekoliko trenutaka ranije, u unutrašnjosti skromnog klasicističkog zdanja duboko sakrivenog od turističkih arterija starog Kotora grada, pred publikom se poklonio oniži stariji gospodin i, praćen salvom aplauza, tromo zamakao iza oltara. Bio je to završetak maratonskog koncerta koji je u lokalnim medijima prošao bez veće najave, privukavši tek nekoliko posetilaca koji su informaciju o klavirskom resitalu uspeli da pronađu na nekoliko plakata okačenih po gradu. Malo ko je znao da u kamenom lavirintu starog Kotora tih dana boravi jedan od najznačajnijih pijanista našeg doba, virtuoz koji decenijama već gospodari svetskim muzičkim scenama. Nama, koji smo se, na vest o dolasku legendarnog Siprijana Kacarisa, poput hodočasnika sa različitih strana slili u grad, njegovo prisustvo u Kotoru delovalo je kao priviđenje…
U slabašno osvetljenom kamernom prostoru crkve u koji ne staje više od pedesetak posetilaca, umetnik je te večeri za klavirom unedogled improvizovao na teme koje je sebi zadavao na licu mesta. Zasićen uobičajenim formama resitala, u sadašnjem životnom dobu Kacaris pred publiku izlazi uglavnom bez najavljenih programa. Umesto njih, slušaocima daruje sopstvene improvizacije na odabrana dela klavirske literature. Ovoga puta napravio je mali izuzetak i kao programsko ishodište postavio nekoliko retko izvođenih komada Morisa Ravela, odajući na taj način počast kompozitoru na 150. godišnjicu njegovog rođenja.
Povod dolaska Siprijana Kacarisa u Crnu Goru bio je međunarodni klavirski festival (zvanično Montenegro International Piano Festival) koji je prošle godine ambiciozno pokrenula tamošnja pijanistkinja Vasilisa Lopušina, sa željom da Kotor uvrsti na mapu letnjih pijanističkih pozornica. Dok iščekujem susret sa maestrom, na Kotor se obrušava nenajavljena bura i razgovor je doveden u pitanje. Na sreću, tu je muzički menadžer Danijel Gašparović iz Zagreba, koji mi otkriva da Kacaris još uvek vežba u nekadašnjem malom katoličkom hramu, te da je najbolje ne čekati ga već otići pravo k njemu… Kada sam nekoliko minuta kasnije stigao na odredište u samom srcu starog grada, zatekao sam ga uronjenog u klavir. Pasaži Listove Fantazije na mađarske teme odjekivali su praznim zidovima crkve. Osetivši nečije prisustvo, podigao je pogled i ugledavši me sa mokrom gužvom u ruci, uzviknuo: “O, pa vi imate kišobran! Ja ga nemam i već sam se zabrinuo. Moram još dvadesetak minuta, slobodno sedite…”. Napolju je pljuštalo i bilo mi je jasno da me je sudbina neočekivano počastila privilegijom da u zaklonu od nevremena slušam velikog umetnika dok radi. Kacaris se, u grmljavinama oktava, obrušavao po klavijaturi, da bi gotovo bez prekida prelazio na briljantne zvučne arabeske u visokim registrima… Svaki pijanista, pomislio sam, ima svoj način pripreme za koncert – Luganski naizgled nonšalantno prolazi čitav program od početka do kraja, Pogorelić do poslednjeg trenutka pedantno namešta svaki ton. U jednom momentu, u pola fraze prekinuo je sviranje i, ustajući od klavira, obratio mi se pitanjem: “Znate li da se na današnjim koncertnim repertoarima nalazi svega dva procenta ukupne literature napisane za klavir?” Nikada o tome nisam razmišljao, ali mi je poenta bila jasna. Kacaris je svetsku slavu stekao izvodeći zaboravljena i slabo poznata dela muzičke istorije. Njegov kapitalni projekat snimanja svih devet Betovenovih simfonija u klavirskom aranžmanu Franca Lista odavno je ušao u antologiju klasične diskografije… Seo je na stolicu preko puta i pod svodom nekadašnje crkve otpočeli smo razgovor.
“VREME”: Mislite li da se publika zasitila kanonskog repertoara?
SIPRIJAN KACARIS: Možda. Ali takozvana “velika dela” moraju se izvoditi, to je nasleđe naše kulture. Ipak, na drugoj strani, ima toliko neotkrivenog ili nepravedno zaboravljenog blaga.
Kako uopšte dolazite do svih tih partitura?
Istražujem, pomno… u bibliotekama, arhivima, nalazim ih čak i u antikvarnim radnjama po Parizu. Kada mi vreme dozvoli, u potragu krećem i po gradovima u kojima nastupam. Neka dela mi donose i prijatelji kada pomisle da su naišli na nešto zanimljivo.
Malopre ste izvodili Listovu Fantaziju, nikada je nisam čuo u verziji za solo klavir…
Ah, u pitanju je obrada Hansa fon Bilova koju sam nadogradio (smeh). To veličanstveno delo za klavir i orkestar prvi put sam čuo još kada sam imao jedanaest ili dvanaest godina, u izvođenju Georgija Cifre, mog tadašnjeg pijanističkog idola i velikog uzora. Njegova virtuozna izvođenja bila su ključna da zavolim Listovu muziku…
Potom ste 1974. i pobedili na Cifrinom takmičenju…
Da, Cifra je lično sedeo u žiriju. Nakon takmičenja prišao sam mu i upitao ga za njegovu čuvenu obradu Bumbarovog leta Rimskog-Korsakova, koju sam još davno čuo na jednom od njegovih koncerata. Bila je toliko teška da mi se u bilo kojim drugim rukama činila neodsvirljivom… Priznao mi je da je upravo zbog toga nikada nije ni stavio na papir. Ali kada je video koliko sam zainteresovan, dao je svom sinu zadatak da sa magnetofonskih traka napravi transkripciju i posle nekoliko nedelja dobio sam partituru. Cifra ju je, radi izazova, još dodatno otežao đavolskim tehničkim zahtevima. Uslov je bio da je naučim i izvedem samo dve nedelje kasnije u njegovoj živoj emisiji na francuskoj televiziji, pred milionskim auditorijumom.
Osim virtuozne literature romantizma, izvodili ste i muziku drugih epoha…
Svirao sam i snimio više od polovine Šopenovog opusa, međutim, kada me pitaju, kažem da nemam omiljenog kompozitora, jer mi je svaki najveći u trenutku kada ga izvodim.
Napravili ste zvučni zapis svih dvadeset i sedam Mocartovih klavirskih koncerata. Kako ste uopšte došli do ideje za taj gigantski projekat?
On je proizašao iz saradnje koju sam u to vreme imao sa Salcburškom kamernom filharmonijom, orkestrom koji nažalost više ne postoji, i dirigentom Jun Kuk Lijem… Kasnih devedesetih napravili smo snimke na Mocarteumu i na Teološkom univerzitetu u Salcbugu, zdanju u kojem je sam Mocart svirao kao mlad. Budući da je solističke kadence svojih koncerata ostavljao nezapisanim, ja sam za svaki napravio po dve sopstvene verzije, jednu u maniru romantičarske improvizacije i drugu koja je stilski striktnija. Puno sam istraživao te opuse i pronašao nekoliko Mocartovih sasvim ranih, dečačkih dela istog žanra koje, verovatno zato što su ih potcenili, pijanisti nisu želeli da izvode. Ispostavilo se da su ti koncerti nastali kao Mocartovi aranžmani sonata Johana Kristijana Baha, Šoberta i Vagenzajla, što ukazuje na njegove mladalačke uzore. Veći deo je napisan uz osetniju asistenciju njegovog oca. Želeo sam da tim poduhvatom Mocartov koncertantni opus prikažem u njegovoj obuhvatnosti i genezi. Zato sam mu dodao i snimke solističkih stavova pomenutih kompozitora, da bi bilo moguće neposredno poređenje sa uzorima. Bilo je predviđeno 14 kompakt diskova, ali uspeli smo da napravimo svega sedam i, s obzirom na slabu prodaju, tu smo stali. Danas su, zahvaljujući striming platformama, svi snimci dostupni na internetu.
Većina vaših kolega zadržava se samo na zrelijim delima ovog autora…
Posle jednog Brendelovog nastupa komentarisali smo zajedno verovatno najpopularniji lagani stav iz Mocartovog Koncerta u Ce–duru, koji me je jako podsetio na jedno Šobertovo delo. Njemu je sve to bilo veoma zanimljivo i obećao mi je da će se podrobnije posvetiti ranim koncertima, koje nikada nije izvodio. Međutim, ubrzo su došle godine u kojima više nije mogao aktivno da svira.
Kada već govorimo o muzici pisanoj u vremenu pre pojave modernog klavira, kakav je vaš stav prema istorijskim verzijama instrumenata na kojima se ta produkcija danas sve češće izvodi…
Jako ih volim, svakako. Jednom prilikom sam upravo Mocartove koncerte svirao na instrumentu iz kasnog 18. veka i to u autentičnom prostoru, u kojem je Hajdn dirigovao na premijeri svog oratorijuma Stvaranje sveta. Svirao sam i na Vagnerovom “stenveju”, koji je za života naručio za svoj teatar u Bajrojtu. Na njemu sam svirao Šopenovu Treću sonatu. Kao i stari “plejeli”, “erari”, svi ti klaviri imaju daleko zvonkiji ton od današnjih. Ipak, u svakodnevnoj koncertnoj praksi prednost dajem savremenim instrumentima, koji su po snazi i delikatnosti nadrasli svoje preteče. Naposletku, na čemu god da sviramo, odgovoronost nas pijanista je da izvučemo najbolje iz onoga što nam svaki instrument nudi.
Na čemu trenutno radite?
Relativno nedavno sam u produkciji svoje diskografske kuće Piano 21 objavio album sa 16 poloneza poljskih romantičarskih kompozitora – svih osim Šopena, koji ih je proslavio. Za njim je usledio album sa kompletnim Mocartovim Don Đovanijem u kuriozitetnom klavirskom aranžmanu Žorža Bizea. To izdanje je, u svojoj seriji posvećenoj klavirskoj muzici 19. veka, objavio Šopenov institut iz Varšave.
Pričali smo o partiturama za kojima neprestano tragate… Postoji jedna anegdota o ruskom pijanisti Antonu Rubinštajnu, koji je svojim učenicima savetovao da delo najpre pažljivo nauče iz partiture, a da je potom, kada to postignu, slobodno odbace i okrenu se sopstvenom osećaju za delo. Gde se nalazi muzika, u notama ili možda pre između njih?
(tišina) Nalazi se i u notama i između njih, ali ponajviše iza njih… Nije sve u samom zvuku, već u nameri i ideji koje stoje iza njega. Jer, muzika je kadra da reprezentuje celokupan život, sav njegov sadržaj i emocije. Najizrazitiji primer dubokog bola u celokupnoj muzičkoj literaturi za mene se nalazi u poslednjem stavu, “Rastanak”, iz Malerove Pesme o Zemlji. Malo je poznato da je Maler, naporedo sa simfonijskom verzijom, delo napisao i u verziji za klavir koja je više od sedamdeset godina bila zaboravljena. Kada sam došao do partiture, odneo sam je Brigiti Fasbender i Tomasu Mozeru i ubrzo smo je snimili za Teldek. Tragedije ima i kod anđeoskog Šuberta, jako puno, posebno u poznim delima, kada je osećao nadolazeći dah smrti. To su činjenice koje treba spoznati upravo iza samih nota kako bi one mogle da prozvuče na odgovarajući način.
Utisak je da se interesovanje za klasičnu muziku u poslednje dve decenije postepeno pomera iz zapadnog sveta u zemlje Dalekog istoka, iz kojih nam dolaze neverovatni talenti. Očigledno je da u tim sredinama mnogo ulažu u obrazovanje, u koncertne dvorane koje su po arhitekturi odavno nadmašile evropske. Imate li osećaj da se Evropa pomalo zasitila svojih korena i svoje tradicije?
Možda, često na putovanjima i sam razmišljam o tome. Kinezi su za ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara 2008. godine napravili jednu veoma pametnu stvar – na sredinu stadiona izneli su klavir za kojim je svirao Lang Lang, dok je pored njega sve vreme na stolici sedela jedna devojčica. Kao Evropljanin, osetio sam se posramljenim time kako se mi nikada nismo setili da spojimo sport sa umetnošću. To je, naravno, izazvalo ogroman efekat, i milioni dece u Kini krenuli su da uče klavir, došlo je do prave eksplozije interesovanja. Utisak mi je, ipak, da danas, dvadesetak godina kasnije, taj trend polako počinje da opada. Manje je publike na koncertima, manja je prodaja klavira. Budućnost klasične muzike je, uveren sam, ipak na mestu sa kojeg je i potekla. U krajnjoj liniji, oni nemaju prostore kao što je ovaj u kojem se mi sada nalazimo.
Mnogo se govori, a verovatno se uvek i govorilo o krizi umetnosti. Kako stojimo danas s pijanizmom?
Ne bih rekao da ima kreativne krize. Mladih pijanista danas ima više nego ikada i ponekad možete čuti da neki od njih čak sviraju bolje od poznatih izvođača. Ali problem leži upravo u masovnosti profesije. Šta oni mogu sa svojim umećem kada tržište nije u stanju da absorbuje svakoga?
Kažete da na međunarodnom nivou danas svi sviraju veoma dobro. U čemu je onda razlika između tehničke superiornosti i umetnosti?
Da, to je prava misterija… Nije stvar toliko u tome da vas pijanista impresionira samom veštinom. Mislim da, jednostavno rečeno, pravi umetnik mora biti sposoban da vas pomeri kao slušaoca, da vas ubedi u ono što svira.
Bilans 100 dana uprave Narodnog pozorišta glasi: prvog oktobra otvorili sezonu, trećeg zatvorili pozorište, rečeno je sa skupa podrške ovoj kući čiji zaposleni traže smenu uprave, Upravnog odbora i ministra kulture
Ivan Karl je potvrdio da više nije v.d. direktor FCS-a. O Jakovu Petroviću koji će od sada voditi ovu ustanovu, za sad se zna samo da je sin poznatog glumačkog para
Od tri knjige najnovijeg nobelovca za književnost koje su prevedene na srpski jezik, u knjižarama je dostupna samo jedna „Ide svet“. Laslo Krasnahorkai je dolazio u Srbiju i kao gost nekoliko festivala
Dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost Laslo Krasnahorkai je poznat po svojim dugim, vijugavim rečenicama, distopijskim i melanholičnim temama
Znam da me dio ljudi politički ne voli zbog mog novinarstva, pa se to s ovom knjigom sigurno neće promijeniti ni nabolje ni nagore. Jedan ekstremni desni nedeljnik prošlog je tjedna objavio naslovnicu sa slikama nas sedam i naslovom: “Sedam novinara batinaša”. Nekako ne vjerujem da jedna knjiga može to puno promijeniti. Ali – imam svoju publiku, i novinsku i knjišku. Knjiga se u Hrvatskoj izvrsno prodaje, što znači da dio ljudi ima potrebu za ovakvim usložnjavanjem stvari
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
