U potrazi za sopstvenim horizontom

Francuska spisateljica srednje generacije Žistin Levi (Justine Lévy) objavila je do sada četiri autobiografska romana, u pokušaju katarzičnog razračunavanja sa teškim detinjstvom koje je još uvek sprečava da poveruje u sebe i svoju moć imaginacije. Zato se sa interesovanjem očekuje njen sledeći roman u kojem bi opisivanje sopstvenog života trebalo da ustupi mesto fikciji i oneobičavanju stvarnosti.

Zakonitosti novinarskog pisanja nalažu da se odmah kaže da je Žistin Levi ćerka poznatog francuskog filozofa Bernara Anrija Levija (Bernard-Henri Lévy). Da nije tako, prvi roman Le rendez–vous (Sastanak) ove spisateljice, koja je napunila 41 godinu, ne bi ni bio objavljen. I to ne kažu zli jezici, nego ona sama. Ipak, otac, svetski priznati filozof-zvezda nije, kao što često biva u porodicama harizmatičnih ličnosti, ugušio svaki glas svoje ćerke, koja u proseku objavi jedan roman u pet godina. I pri tome se ne prisiljava ni na šta – kaže da piše kada shvati da će tako biti srećnija.

Sva četiri ostvarenja Žistin Levi autobiografski su romani u kojima glavni lik i narator Luiz (Louise), opisuje svoje detinjstvo i mladost u visokim pariskim krugovima, u svetu višegeneracijskih francuskih buržuja gde joj ništa nije falilo – osim pažnje razvedenih roditelja.

Otac glavne junakinje, stalno angažovan u borbi za pravdu u nekom od delova sveta gde izbije rat, uvek je spreman da za svoju ćerku učini sve, ali ne i da bude pored nje. Majka, nekadašnja manekenka „u potrazi za srećom“, u drogi, alkoholu ljubavnicima i ljubavnicama, nema vremena za Luiz, pa je šalje kod oca, ali ovaj zbog neodložnog puta često ćerku na čuvanje ostavlja jednoj od svojih ljubavnica.

SLIKA DETINJSTVA: „Čim bih došla kući, bežala sam u svoju sobu sa umirujućim, belim, dobro, besprekorno očišćenim itisonom, zgrčila bih se kako bih nestala i sakrila se duboko, duboko u sebi, ali glas aktuelne maćehe nije čekao, i trenutak kasnije bila je tu, sa rukama na bokovima, odlučna i neumorna, gledaj kada ti pričam! Ti za tvoju majku nisi ništa! Ti nisi ništa ni za koga! (…) Misliš da možeš da se zatvoriš u svoju sobu, mala prljavice, i pišeš gomilu gluposti u svoj dnevnik, dakle, to je – nisi zadovoljna, duriš se – pa možeš da ideš ako želiš, hvalim te bože, vrata su širom otvorena…“

To je slika detinjstva koje je Levijevu inspirisalo da prvi roman, Sastanak, objavi 1995, a poslednji La Gaieté (Veselje) u januaru ove godine. Njeni romani, koje je objavila je velika izdavača kuća „Stock“, uvek pobuđuju pažnju francuskih medija i književne kritike i prodaju se u hiljadama primeraka. „Žistin Levi nije Marsel Prust, ipak u njenom četvrtom romanu Veselje vidi se talenat koji zaslužuje poštovanje“, napisao je novinar „Figaroa“, za koga je ovo ostvarenje „priča o devojčici teškog detinjstva koja sanja da bude sređena i vesela majka“.

Luiz, koja ima muža Pabla, ambicioznog da radost življenja ostvari „sad, odmah i bez odlaganja“, kao najvažniji zadatak sebi postavlja da na sina i ćerku ne prenese sopstvene traume i strahove. Roman je pun prustovskih reminiscencija, pa tako šetnja ulicom kojom dugo nije prošla i razgovor sa starom prijateljicom glavnu junakinju, u stalnoj potrazi za veseljem, vraća u detinjstvo – u kojem veselja nije bilo.

Luiz je Francuskinja koja ne pije vino, jer asocijacija na „taj nektar bogova“, francuski ponos, nije proslava, nije žurka, ponajmanje porodična večera: miris vina i ljubičasti trag koji ostavlja na usnama, neminovno su podsećanje na opijanje njene majke u pariskim barovima. Luiz je kao devojčica bila ne samo nevoljni svedok majčinih pokušaja samoubistva alkoholom, već joj je bila nametnuta uloga nekoga ko će sve da reši i pred besnim pogledom barmena telefonom pozove majčine prijatelje i zamoli ih da dođu i plate račun, zbog čega su joj neretko – spuštali slušalicu.

Levijeva opisuje paradoksalnu situaciju u kojoj se našla Luiz, pošto je kao dete činila sve da zadovolji svoje roditelje, te ekstravagantne „šezdesetosmaše“ koji od svojih snova nisu odustajali – ali po cenu zanemarivanja rođenog deteta. Njihovo odsustvo učinilo je da uloge budu zamenjene – Luiz ne samo da nije ljuta na njih, nego je ona ta koja stalno bdi nad ocem i majkom.

ONO ŠTO MI SE SVIĐA: „Vreme je da se jednom zauvek završi sa tugom i melanholijom.“ Luiz to uporno ponavlja kao mantru, ali se ponovo vraća na vreme od pre 30 godina i na emotivnu razapetost između razvedenih roditelja, koja je učinila da izgubi – ili nikada i ne izgradi sopstveni identitet.

„Bila sam trudna sa Anđelom i odluka je bila doneta – neopoziva i bez mogućnosti žalbe, bezuslovno ne tugi, nein, raus, verboten, da, naime, nemački mi je bio prvi strani jezik u osnovnoj školi, bila je to tatina odluka, suprotstavljena maminom mišljenju, za koju je, pre nego najviših klasa i najboljih profesora, nemački bio jezik nacista, zato sam, da ne bih bila neposlušna prema tati, sedam godina učila nemački, ali sam zato na maturi dobila neprelaznu ocenu, da bih učinila zadovoljstvo mami, tatamama, mamatata, eto kako upropaštavamo svoj život – kada stalno hoćemo da čuvamo tatumamu, sada više ne čuvam nikog, radim ono što mi se sviđa…“

U potrazi za identitetom i „svojim horizontom“, kako kaže francuski muzičar Bertran Kanta (Bertand Cantat), Levijeva se neumorno baca u detaljno opisivanje sopstvenog detinjstva i mladosti – ali bez želje da se dopadne.

Žistin Levi nije ni Žan-Pol Sartr, ipak u svojim autobiografskim romanima razotkriva se u onoj meri u kojoj to u Rečima čini čuveni francuski filozof. Često sa ironičnom distancom, Levijeva opisuje svoje, odnosno Luizine strahove, i manjak samopouzdanja – koji je sprečava da na jednoj žurci izađe iz sobe, zbog straha da će tako skrenuti pažnju na sebe.

Glavna junakinja u Sastanku u jednom kafeu čeka majku koja se do kraja romana ne pojavi, u drugom, Ništa ozbiljno, jedinom prevedenom na srpski jezik, Luiz se anestezira amfetaminima da bi izdržala razvod, pošto je prvi muž napušta zbog poznate manekenke. U trećem romanu Loša ćerka (Mauvaise fille) glavni lik se razračunava sa osećanjem krivice prema majci koja je umrla od raka. U četvrtom odlučuje da pokuša da bude srećna.

I onima koji samo površno znaju privatni život Žistin Levi jasno je da fikcije u ovim romanima gotovo nema, jezik je jednostavan, rečenice više prate tok misli, nego što su stilski sređene. Ipak, za romane Žistin Levi ne može se reći da su puko svedočenje. Pisanje za nju očigledno ima isceliteljsku moć koja bi trebalo da učini da ona prestane da se „plaši svega“, kako je to rekao novinar „Monda“, da počne da sluša muziku, koja je, kako sama kaže, sada samo uznemirava. Isceliteljska moć pisanja možda će učiniti da počne da živi „ovde i sada“ i da joj za sledeći roman prošlost konačno postane prostor istraživanja za fikciju.