Goranka Matić, Pamćenje i nada, galerija “Novembar”, Beograd, mart 2025. kustoskinje Una Popović i Mia David
Više od 50 godina fotografije Goranke Matić su s nama, među nama, pred našim očima. Toliko smo ih puta videli da su se do nerazlikovanja splele s našim sećanjima: one su postale naša sećanja. Utoliko nam izložba “Pamćenje i nada” pruža priliku da se odmaknemo od nas samih i, kao da ih vidimo prvi put, iznova pogledamo Gorankine fotografije.
Tematska izložba fotografija Goranke Matić “Pamćenje i nada” neposredna je umetničko-politička reakcija na ono što se događa sada i ovde: pobuna građana protiv autoritarnog režima Aleksandra Vučića. Kustoskinje Una Popović i Mia David izabrale su fotografska svedočanstva Goranke Matić sa svih velikih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, od 9. marta 1991. godine, do 5. oktobra 2000. godine i ponudile pregled istorije građanskih pobuna, analogije, značenja, kao i podsetnik na to da je osvajanje slobode dugotrajan i mukotrpan proces. Ponudile su, međutim, kustoskinje još jednu, ne manje važnu perspektivu: veliki umetnici su pouzdani svedoci svoga doba ne zato što prenose činjenice, već zbog toga što svojom umetnošću činjenicama daju značenje. Kada kroz oko kamere hvata stvarnost Goranka Matić u samom činu fotografisanja tu stvarnost i tumači. Ona je uvek među demonstrantima, oko njene kamere upereno je na lica koja su tu zbog slobode, ili je usredsređena na njihova tela koja su neprirodno blizu jedna drugima kako bi, kao u svakoj zajedničkoj borbi, sabrala energija mnoštva. Velika fotografkinja tu atmosferu hvata. Ali kada pravi fotografije Slobodana Miloševića na njegovoj predsedničkoj inauguraciji, dok se mnoštvo komeša oko nje – na njenim fotografijama kao da se čuje huk mnoštva, kao da čujemo onu pištaljku Jelene Šantić koja, ispred ljudi, izdvojena, hoda s podignutom rukom u kojoj drži cipelu – ona to radi iz daljine jer, najpre, ne može da priđe (ona nije dvorska fotografkinja), te se vladar, njegova ljupka supruga s cvetom u kosi i dvorska posluga, doimaju poput lutaka, daleki, uštogljeni, neprikladni. Nije Goranka nikoga nameštala za slikanje, nego je ponudila ono što se vidi s mesta na kojem stoji. Ono što se, može se i tako reći, vidi s pozicije koju je izabrala kao svedokinja, kao učesnica, kao umetnica i kao građanka. Sama ta blizina i sama ta udaljenost već su tumačenja upravo zbog mesta koje zauzima. Izložba u galeriji “Novembar” utoliko nam pruža priliku da se odmaknemo od sopstvenog ubeđenja kako dobro poznajemo delo ove velike fotografkinje – jer živeli smo, sazrevali i starili s njenim fotografijama – i strpljivo, još jednom, pogledamo čega na tim fotografijama ima pored onoga što znamo da je njima.
DEVOJKA S BICIKLOM
Na jednoj od najupečatljivijih fotografija velikog formata desnu stranu prizora zauzima devojka na biciklu licem okrenutim prema kameri, ali u kameru ne gleda, dok se na levoj strani vidi kordon policije licem takođe okrenut prema kameri, ali lica policajaca nisu jasna. Kontrast je čist. Upravo na kontrastu počiva uhvaćeni prizor. Ali kontrast je dublji i ne oslanja se samo na dvostruki plan: devojka u prvom, kordon u drugom planu. Devojka je opuštena, mirnog lica i mirnog pogleda, lako je obučena, ispruženih ruku oslonjenih o tamni guvernal, i čitavom svojom pojavom pokazuje ne samo da pripada određenom svetu, već i da svet nosi u sebi. Da nije tako ona ne bi bila na tom mestu na kojem jeste (bicikl je mogla da vozi i po malo prohodnijim putevima). Ona se drži na takav način da ne ostavlja sumnju u to da zna zbog čega je tu. Njoj nasuprot policajci su zgurani i nekako trapavo naslagani, nagomilani, u nezgrapnoj opremi kojom dominiraju panciri i šlemovi. Ne može se reći da su napeti. Oni takođe znaju zbog čega su tu (ili, hm… možda i ne znaju; pa nisu tu valjda zbog zatrašujuće pretnje koja u liku devojke s biciklom nasrće na njih, na pravni i na politički poredak?!). I oni, nesumnjivo, nose nekakve svetove u sebi, ali mi ništa o tim svetovima ne znamo jer policajci nisu upojediničeni. Naravno, svaki je policijski kordon unoformisan, uniforman, bezličan. To i jeste smisao kordona. Kordon je zid, te od zida ne vidimo cigle. Ali ovde se ideja kordona gubi pred slikom kordona i pred devojkom s biciklom: kordon je mlitav jer ne može biti napet, kordon je na mestu gde mu mesto nije, on je suvišan i besmislen, a velika je fotografkinja odmah, jednim klikom, ispisala tekst tumačenja.
SKULPTURA
Slavna fotografija Goranke Matić na kojoj vidimo grozd ljudi na bisti Kneza Mihaila u centru Beograda, 9. marta 1991. godine, na prvim velikim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, slobodno se može nazvati remek-delom. Prišla je fotografkinja najbliže što se može prići spomeniku okruženom ljudima i, iz oštrog ugla, kliknula iz donjeg rakursa. Na vrhu su jahač i konj, ali ravnotežu kompoziciji daju upravo ljudi načičkani na postamentu, te jahač i konj deluju kao da stoje na priramidalnoj strukturi sačinjenoj od ljudskih tela, kao da se nalaze na ramenima onih koji su ispod njih. Pred tom fotografijom ne mogu se izbeći asocijacije na slavna platna Pitera Brojgela na kojima mnoštvo vrije, ili na Botičelijev prikaz Danteovog “Pakla” na kojem se kovitlaju tela izbačena iz ravnoteže.
ANALOGIJE
Svako malo na fotografijama Goranke Matić nailazimo na poznata lica, a, opet, ta lica ne označavaju, naprosto, poznatost, nego su tu zbog konteksta. Ovde se poznata lica ne kriju iza svoje prepoznatljivosti, nego svoje likove ugrađuju u događaj. Zrelo i mirno lice Radeta Šerbedžije, usredsređeno lice Mirjane Karanović iza naočara za sunce na protestima protiv rata 1992. godine, Cane i Milan Mladenović pre nego što će krenuti kamion s pesmom “Mir brate mir”, ali i patrijarh Pavle koji je (na sveopšte neiznenađene) stao na stranu Miloševićevog režima i pozvao studente da se “za opšte dobro” (a jel?) raziđu. Kasnije, s protesta iz septembra 2000. godine, vidimo Teofila koji, ugledavši upereni aparat Goranke Matić, kaže Olji: “Vidi ko nas gleda”. Ona se okreće i eto jedne divne fotografije.
Tu su, naravno, i analogije. Postavka Une Popović i Mie David određena je kontekstom. Kao i svih tih godina pod Miloševićevim režimom građani se i danas bore protiv zločinačkog režima. Ideja je da se pokaže ideja borbe, da se vide sličnosti. Ali analogije su, bez izuzetka, varljive i kada je reč o toj ravni izložbe potrebno je biti oprezan. Ono što vidimo gotovo je isto. Različita je samo oprema policajaca. Čak je isti i dobar deo građana koji se u dva različita vremena bore za isto – za slobodu. Pa su isti i zlotvori. Isti su i nesrećni ljudi koje je Milošević dovlačio na kontramitinge, najstrašnije zloupotrebljen i ponižen siromašan svet. Ista je i nepregledna kolona građana koja se kreće Ulicom Kneza Miloša. Zbog toga se kroz Gorankine fotografije sećamo ne samo nade, nego i očaja. Ali mnogo toga je drugačije. Upravo je varljivost analogija ono na čemu se zasniva rad tumačenja, a fotografije Goranke Matić dragocen su materijal.
Francuski filozof Mišel Fuko postavio je bio sebi neobičan zadatak: načiniti vidljivim ono što se vidi. Vidimo, naravno, ono što nam je pred očima (“pred nosom”), ali da li zaista vidimo ono što nema značenje za nas? Recimo, hijeroglife nesumnjivo vidimo, ali ako ne znamo šta znače šta mi, u stvari, vidimo? Značenja su upletena u naše poglede. Zbog toga nam je bila potrebna Goranka Matić i zbog toga će nam, uvek, biti potrebna: ona nas je učila kako dajemo značenja onome što gledamo. Da razumemo to što vidimo. Nije se ona kladila na večnost, jer da jeste ne bi odgovorila na zahtev dana. Nije se, međutim, kladila ni na zahtev dana (na ono sada i ono ovde), jer da jeste ne bi preživela sopstveni odlazak. Goranka Matić je, naprosto, uvek bila tamo gde je morala da bude.
Bez obzira na društvene okolnosti, uloga festivala je da nas uvede u neki drugi svet - smatra Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre koji je održan u vreme bučnih i burnih protesta
Peruanski pisac i nobelovac Mario Vargas Ljosa preminuo je u Limi u 90. godini. Bio je "prokleto dobar pisac", pisao je svojevremeno Teofil Pančić
Ljubljanska pank-rok grupa Pankrti je u Beogradu povodom 45-godišnjice objavljivanja debi albuma “Dolgcajt” podsetila kako egzistencijalna dosada i dalje okupira naše živote
Novim Pravilnikom o disciplinskoj odgovornosti, glumcima Šabačkog pozorišta se zabranjuje čitanje novina, napuštanje grada tokom radnog dana, da jedu...
Programi jubilarne 20. Beogradske internacionalne nedelje arhitekture govoriće o dostizanju novih arhitektonskih vrednosti, o razumevanju grada, negovanju lokalnih urbanih oaza...
Vlada Đura Macuta je „kontrarevolucionarna“, nabaždarena na odmazdu i državno i ulično nasilje nad protivnicima režima
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Gde je Šešelj stao, Vučić nastavlja. Zašto je članica Glavnog odbora SPS-a Ana Grozdanović zaslužila funkciju ministarke pravosuđa u vladi dr Macuta? I šta režim želi postići staljinističkom kampanjom zastrašivanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
