Kriza će mnoge građane naterati da prodaju stvari iz kuće. Odnedavno, licencirani sudski izvršitelji će dužnicima pleniti stvari, što bi rekli naš stari – ode kuća na doboš. Nedavno je tu dužničku situaciju opisao čuveni kamiondžija Jarić Živadin kada su njemu došli da plene stvari zbog nevraćenog kredita i „neprijavljenog bogaćenja“. Tada beše socijalizam po meri čoveka, danas – tranzicioni kapitalizam. Na sirotinju, dugovanje i prodaju stvari iz kuće nekada se gledalo drugačije. Ako prodajete stvari, onda je rat, pa se to podrazumeva, ili posle rata, građanska klasa koja porodični nakit menja za hranu, uvek crni dani.
Naša kultura nikada nije prihvatila second–hand princip, osim u slučaju nemačkih polovnih automobila. Što reče jedan moj prijatelj iz Bosne: „Snajka mož bit sa sela, al auto mora bit iz Njemačke!“
Zalagaonica je meni kao institucija uvek bila simbol trulog kapitalizma, bogaćenje na ljudskoj nesreći, baba iz Zločina i kazne, biće koje u etičkom poretku studenta Raskoljnikova zauzima najniži nivo.
Zato sam bio prilično iznenađen kada sam shvatio da emisija „Pawn Shop“ („Zalagaonica“), na kablovskom kanalu History, kod nas ima veliki broj fanova u različitim uzrastima. U suštini, radnja ovog rijaliti programa je veoma jednostavna – porodica Harison (3 generacije) od 1988. drži zalagaonicu u Las Vegasu. Nikada ne znate ko će ili šta će ući na vrata zalagaonice i tu počinje trgovina. Svaka stvar ima svoju cenu! To je moto ove familije i ujedno moto rijaliti programa koji je od 2009. u vrhu gledanosti u Americi.
Međutim, razmislimo malo o okolnostima koje su dovele do činjenice da je ovo najpopularniji program History kanala, koji je u sezoni 2011. gledalo 7,5 miliona ljudi! Usred svetske krize u Americi se gleda program koji na fin način prati najmračniju stranu ekonomske krize – ljudi dolaze da prodaju najrazličitije primerke „porodičnog blaga“. Majstori koji rade u zalagaonici su 4 ogromna i debela krokodila koji beskrupulozno pokušavaju da zarade na ama baš svakoj stvari koju kupuju. Čovek donese mapu iskrcavanja na Ivo Džimi, original od dede marinca, onda dođe ekspert, proceni vrednost i utvrdi autentičnost, onda mali čas patriotizma i istorije SAD, da bi se sve završilo cenkanjem i isplatom. Sve je na prodaju, ali baš sve! Pravilo koje takođe postoji jeste da zalagaonica nikada nije na gubitku, jer će uvek zaraditi na vama barem jedan dolar.
Ovaj rijaliti program otkriva nekoliko slojeva američkog načina života i poimanja sveta. Postojanje je zaista u posedovanju, postojanje se potvrđuje trgovinom, a zalagaonica je uz banku mistično mesto transformacije. Gomilanje stvari je sledeća patološka pojava, baš kao i debljina vlasnika zalagaonice – čija vam endemska pohlepa postaje simpatična. Ovo je verovatno poslednje mesto na svetu na kojem biste želeli da vas procenjuju, ali „Zalagaonica“ ima moto – sve ima cenu! Brzo ćete primetiti neobičan sistem vrednosti u Las Vegasu, gde će stari poker aparat iz vremena mafije vredeti neuporedivo više od, recimo, originalnog izdanja neke retke knjige iz Evrope. Vrednost stvari nije arhivska niti istorijska, već tržišna. Pitanje glasi – koliko će Zalagaonica zaraditi u preprodaji, od toga zavisi vrednost vaše porodične relikvije. Neverovatno je kako se vezujete za potpune antiheroje, gulikože od 200 kila koje u stvarnom životu ne biste poželeli da sretnete. To je najbolji primer mefistofelovske prirode televizije koja od crnog pravi, ako ne baš belo, ono makar ružičasto.
Naravno, odmah sam pomislio kako bi izgledala „Zalagaonica“ u Srbiji. Zamislite da neki Beli Bora donese polovan televizor dok ga usput proklinje žena što deca neće moći da gledaju „Kockicu“. Zamislite ordenje, potpise poznatih, svijetlo oružje, kajle „žestokih momaka“ al’ posthumno, nameštaj iz sedamdesetih, vilerove goblene i sve ono što u „Oglasima“ reklamiraju pod „razno“. Ukoliko smo prihvatili tržište, surovu kupoprodaju i buvljak ekonomiju – „Zalagaonica“ je naša realnost, pa možda uskoro postane i rijaliti šou.
