Mate Matišić je hrvatski dramski pisac, scenarista, muzičar i profesor na Akademiji umetnosti u Zagrebu. U našoj javnosti je poznat i kao scenarista filmova Život sa stricem i Svećenikova djeca i kao autor drama Anđeli Babilona i Ljudi od voska. Praizvedba komada Ljudi od voska bila je na sceni HNK Zagreb krajem 2016. godine, a naša publika je imala prilike da predstavu vidi na Sterijinom pozorju 2018. godine. Najnovija drama Mate Matišića Moji tužni monstrumi imala je praizvedbu u teatru Gavella u novembru prošle godine i privukla je veliku pažnju zagrebačke pozorišne javnosti.
U drami Ljudi od voska pisac je sažeo ukupno višedecenijsko traumatsko iskustvo hrvatskog društva: posledice ratova devedesetih, (ne)prikrivene međunacionalne netrpeljivosti, klasne predrasude, sukob na relaciji selo – grad, umetnik i njegov model iz života. Sve ove (i još mnoge druge!) strahove i nelagode Matišić je stavio u modernu dramsku formu, u tri priče koje povezuje jedan pisac. U prvoj sceni, u piščevom stanu u Zagrebu iznenada se pojavljuje nepoznata žena sa juga Srbije koja dokazuje da je sa njim dobila dete kada je on bio na turneji sa svojim rok bendom. Ona zahteva od njega da pomogne njihovom zajedničkom sinu koji je kriminalac i višestruki ubica. U drugoj priči, pisac odlazi u svoje rodno selo (dinarski deo Hrvatske) gde ga između jedne svadbe i sahrane opsedaju demoni iz mladosti. U trećoj priči, teško bolesna porodična prijateljica zahteva od njega i supruge da preuzmu brigu i staranje o njenom maloletnom detetu, kroz čiju životnu situaciju pisac nanovo proživljava svoje traume iz detinjstva. Kroz sve ove priče pisac pokušava da piše dramu i da razluči šta je moralno a šta nemoralno, o čemu se može pisati a o čemu se mora ćutati, da li pisac svoje bližnje time što ih stavlja u delo “ubija” ili, naprotiv, čini da žive večno. Premijeru predstave u Zagrebu pratila je velika medijska pažnja jer su među likovima prepoznate ličnosti iz javnog života i umetnosti što je situaciju dovelo do ruba skandala. To je, naravno, banalno tumačenje komada jer delo Ljudi od voska prosto pršti od mogućih značenja i tumačenja. To je jedan od retkih savremenih komada u kome će svako pronaći nešto što će ga estetski zaintrigirati i emocionalno uzbuditi. Mate Matišić je napisao komad koji ima značajne umetničke vrednosti, a istovremeno je prijemčiv za najširu pozorišnu publiku jer problemi sa kojima se njegovi likovi bore daleko prevazilaze lokalne okvire.
Narodno pozorište Sombor je u novu godinu ušlo sa premijerom predstave Ljudi od voska u režiji mladog reditelja Ivana Vanje Alača (premijera 12. januar). Režirati u Narodnom pozorištu Sombor za mladog reditelja je sigurno velika stvar, ali Alač se nije “polakomio” da nam demonstrira nekakav egzibicionistički rediteljski koncept. On veoma skrupulozno sledi tekst dozvoljavajući sebi tek po neku metaforu. Tako na primer, pisac je u didaskalijama predložio skoro realistički scenski prostor, ali je reditelj scenu ispraznio. Odozgo vise, kao nekakve zvezde ili čudna nebeska šuma, slova poput onih na staroj pisaćoj mašini. Slova vizuelno smanjuju visinu pozornice i čine da ona deluje manje prazno. Osim toga, slova su zanimljiv scenski ornament koji nas podseća da su Ljudi od voska i komad o pisanju. Povremeno se spusti belo platno koje ogradi deo scene kada je potrebno zbog dramske radnje i/ili se iza njega odvija teatar senki. Na tom platnu se svetlošću otkucavaju slova kao na pisaćoj mašini koja najavljuju tri scene komada. Sve je praćeno zvukom pisaće mašine. Na kraju predstave slova i belo platno se spuste na scenu, ispred nas nastane “pisaća mašina” na kojoj se piše komad. Osim navedenih intervencija, tekst predstave veoma malo odstupa od drame. Reditelj jasno sledi namere pisca po pitanju odnosa između likova i kako se razvija radnja. On tekst skraćuje i sažima tek toliko da podstiče scensku dinamiku koja je potrebna glumcima.
Glavni adut reditelja i predstave su glumci somborskog pozorišta predvođeni Sašom Torlakovićem; on igra glavnog junaka koji se u predstavi zove isto kao i pisac komada – Mate (u komadu se ovaj lik zove drugačije). Torlaković je glumac sa mnogo iskustva i razrađenim glumačkim pristupom po kome je prepoznatljiv. No, iako je, što bi pokojni Mijač rekao, “vučni glumac”, on nije od onih koji će predstavu i kolege podrediti sebi sa namerom da publiku oduševi svojim egzibicijama. U komadu kakav je Ljudi od voska gde on igra i naratora i glavnog junaka, to bi bilo lako izvodljivo. Međutim, Torlaković je glumac ansambla i on igra sa kolegama i za kolege čineći da budemo oduševljeni predstavom, a ne njegovom pojavom. Marija Medenica igra njegovu suprugu Anu. U prvoj sceni (“Obožavateljica”) njena uloga je trpna jer se sa nevericom suočava sa posledicama raspusnog života svog muža, ali u trećoj, završnoj sceni, ona pokazuje svu svoju psihofizičku spremnost i uverljivo i suptilno igra brižnu majku i odgovornu osobu. U prvoj sceni Biljana Keskenović je od lika Jevrese napravila jako lep minjon. Na početku ona deluje nesnađeno u svetu više srednje klase – stalno stiska uz sebe svoju žensku torbu kao da se boji da će joj je neko oteti. A zatim, kako radnja odmiče, ona se “otvori”, njen gest postane širi i ona zbuni i zaseni sve oko sebe, ali torbu ne pušta. Tako shvatamo da ona nije nesigurna, da jako dobro zna ko je, gde je, šta je njeno i koliko mora da se bori da to svoje sačuva. Lep glumački minjon imamo i u drugoj sceni gde Srđan Aleksić igra brđanina Nikolu. On je robusan, grub i sav zajapuren od napora i želje da istera svoju pravdu, koja sa pravom pravdom ima vrlo malo veze. U trećoj sceni efektna je pojava grupe koju bismo mogli nazvati hor bebisiterki i trenerica koju čine Dragana Šuša, Ana Rudakijević, Danica Grubački i Olgica Nestorović. Reditelj i glumice su napravili da je svaki različit, karakterno jasno profilisan, ali su sve zajedno deo jedne bizarne ljudske mašine koja se trudi da udovolji zahtevu manipulativne gazdarice Jasne. Ivana V. Jovanović igra Jasnu kao ženu koja se ne samo fizički (pomoću kostima, perike i naočara) već i psihološki jako dobro skriva, uspevajući da za druge ostane misterija, a da ona o njima sazna sve što je zanima kako bi ih uspešno uklopila u svoj plan. Ovde nemamo prostora da detaljno pišemo o svim ulogama kojih ima mnogo, ali treba naglasiti da su svi glumci (uz već navedene i Nenad Pećinar, Nikola Knežević, Nemanja Bakić, Aleksandar Ristovski, Bogomir Đorđević) bili na visini zadatka. Ono na čemu bi se još moralo raditi jeste izgovor hrvatskog jezika. Tu, čini se, stvari nisu dovedene do kraja, te govor povremeno ne deluje baš uverljivo. Pojedine reči (npr. perika) čak i ako su možda pravilno akcentovane, zvuče čudno i neprirodno.
Predstava Ljudi od voska Narodnog pozorišta Sombor možda neće biti upamćena kao vrhunska (kakvih je bilo u dugoj istoriji ovog pozorišta), ali će sigurno biti gledana predstava jer se bazira na onome što publika voli – odličan tekst i dobri glumci. Pritom niko ne preteruje, svi glumci igraju kao jedan ansambl, a reditelj je postavio dobar tempo – ritam predstave. Zbog svega ovoga (skoro) tri sata predstave prođe za čas. Šta ćeš više u ova turobna vremena?
