Tri pravila obezvređivanja

U „Vremenu“ br. 1609 objavljen je kritički prikaz gospođe Drinke Gojković mog prevoda romana Estetika otpora, autora Petera Vajsa. Budući da javnost najverovatnije nije upoznata sa mojim delom, to moram na početku da budem ličan i kažem nekoliko reči o sebi. Ja prevodim sa pet jezika (starogrčkog, ruskog, engleskog, nemačkog i francuskog), ali profesionalno prevodim samo sa engleskog, francuskog i nemačkog.

Sa nemačkog sam do sada preveo 42 knjige za više poznatih izdavača iz oblasti lepe književnosti, filosofije, istorije, ekonomije, sociologije i da dalje ne nabrajam. Mnoge od ovih knjiga prikazane su u štampi i do sada nije bilo nijedne negativne kritike prevoda. Osim toga, prošle su dve godine od kako je objavljena Estetika otpora i ni u jednoj kritici te knjige nije osporena vrednost prevoda.

Naravno, za sve postoji prvi put! Ali pre nego što pređem na taj „prvi put“ i ono što D. Gojković piše o mom prevodu evo nekoliko opštih mesta o veštini i zadatku prevodioca. Prevod nije mehaničko preslikavanje stranog teksta, prevod je umetnost. Kada je u pitanju književnost ne prevode se reči, prevode se slike; ne čuva se doslovni red reči i dužina rečenice, čuva se lepota izraza i snaga doživljaja.

Ako hoćete da obezvredite neki prevod onda za to postoje tri opšta pravila i naša autorka je sva tri primenila u praksi. Prvo pravilo za obezvređivanje prevoda traži da kažete kako je taj prevod prepričavanje. Moj prevod nije prepričavanje, on je tumačenje, prenošenje sadržaja dela iz jedne u drugu kulturu. Drugo pravilo zahteva da se dužina i struktura rečenice prevoda poklopi sa dužinom i strukturom originala. Pa naravno da se ne poklapa! Rečenica nemačka po pravilu je znatno duža od srpske rečenice, i preslikati je znači učiniti prevod zbrkanim i nejasnim što pokazuje i alternativni prevod prvog pasusa ove knjige. I treće i poslednje pravilo za pokušaj uništenja nečijeg prevoda glasi: učitajte svoje raspoloženje, svoje slobodno tumačenje namere autora u tekst pa onda taj subjektivni stav pretvorite u zakon; i optužite prevodioca kako taj zakon krši.

Zahvalan sam autorki teksta što je uz svoj stavila i moj prevod, pa svako ko raspolaže određenom merom književnog ukusa i osećaja za lepotu može da ih uporedi i proceni njihovu književnu vrednost. Podsećam samo da ovde ne važi princip de gustibus non disputandum est. Taj princip se može primeniti u kulinarstvu, ali ne i u estetici.

Sada nekoliko reči o alternativnom prevodu za koga autorka otmeno i vrlo pismeno kaže da je „jedan mogućan!“. U tom alternativnom prevodu ima dosta toga da se zapazi, ali ću štedeći vaš prostor navesti samo jedan reprezentativan primer. Autorka piše kako tela svoj oblik nagoveštavaju pored ostalog „jednim rasprslim bokom i jednim okrastalim ulomkom“. Nikad nisam čuo da neki deo tela skulpture može biti „rasprsnut“. Obično se kaže da je on oštećen, delimično uništen i slično. Autorka se ovde predaje vrlo neobičnom „oneobičavanju“. Dalje, glagol „okrastati“ prema poznatom (i priznatom) rečniku Miloša Moskovljevića znači „zaraziti krastama“. Dakle, na pomenutom frizu postoje neki rasprsnuti, ali i neki delovi tela zaraženi krastama.

Pored filosofije (koju sam završio) studirao sam i istoriju umetnosti i tokom tih nedovršenih studija naučio sam da gledam umetnička dela. Prevodeći Estetiku otpora pažljivo sam posmatrao reprodukcije ovog umetničkog dela i nigde nisam video ni rasprsline, ni kraste. Pritom sam u jedno sasvim siguran. Onako kako D. Gojković prevodi ja nikad ne bih prevodio. Ne bih, jer bi me bilo sramota.

Nastavićemo sa preispitivanjem kritike. Umesto moje rečenice „celokupna umetnost… celokupna književnost… sad su pod zaštitom Mnemosine“, autorka predlaže izraz „pod paskom Mnemosine“. Prema pomenutom rečniku paska je lokalizam za „pažnju“. Na prvom mestu Estetika otpora je napisana na nemačkom književnom jeziku, pa se onda mora prevesti na srpski književni jezik, a ne na neki lokalni govor.

Na drugom mestu mislim da prevodilac pored talenta i hrabrosti u svoj prevod mora uneti logiku i zdrav razum. Pažnja se definiše kao „usredsređeno gledanje u nešto… ili ljubaznost prema nekome“. Boginja koja se pominje u prevodu niti usredsređeno gleda u umetnost, niti se ljubazno odnosi prema njoj. Ona je čuva, ona štiti umetnost i književnost; između ostalog i od loših prevodilaca koji sebi uzimaju pravo da sude o drugima.

Nikad sebi ne bih dozvolio da idem za tuđim tragovima, da lovim greške svojih kolega prevodioca i da ih denunciram, pa ne mogu reći da li Drinka Gojković zna nemački jezik, ali jednu stvar ipak mogu reći: sudeći po načinu na koji ona prevodi ona ne zna srpski jezik; ili bar ne dovoljno da bi smela da se upusti u prevod tako složenog teksta kao što je Estetika otpora.

Ne znam da li se Drinka Gojković ovim tekstom preporučila da ona prevede Estetiku otpora (možda za nekog drugog izdavača). Voleo bih kad bi se to desilo i kad bi čitalačka publika dobila priliku da uporedi ne po jedan pasus, ne po jednu rečenicu, već celokupni prevod.

Najzad, gospođu Gojković nikada nisam sreo u životu pa joj samim tim nisam mogao učiniti nikakvu nepravdu i probuditi u njoj želju za osvetom, pa mi nije strana pretpostavka da je njena kritika možda uperena protiv jednog mladog, uspešnog i izuzetno perspektivnog izdavača.