Tražim pomilovanje

Nisam bio u Guči. Gledo sam preko televizije. I tu, naravno, ima nešto užasno moćno. Ono što ponese ljude je upravo „orgijastičko bekstvo od respektibilnosti“. Te trube koje ti duvaju pravo u lice. Ti bubnjevi. Te cure prekratkih majica koje okreću kukovima pored pečenih volova. Kako opisati izraz pečenog vola na ražnju? Kukovi, kukovi i lica sjajna od znoja. Upravo nešto duboko, varvarsko, skoro podzemno. Nešto čemu je na najdubljem nivou vrlo teško odoleti. Nije Goran Bregović budala što se nakačio na to. To ogoljeno varvarstvo koje se – a to je najvažnije – nimalo ne stidi sebe. Licence to Kill! Karneval! Brojgelovski svet srednjovekovnih sajmova. Ma kakvi srednjovekovnih! Ovo ide duboko u vreme onoliko koliko vremena ima. Oznojeni kukovi! Oznojena debela lica! Oznojeni volovi!

Orkestar Ekrema Mamutovića! Ko da sam mu ime ja izmislio!

Htonske sile nadiru iz zemlje i izlivaju se kroz trube! To je ono o čemu su guslali romantičari. Tamna strana Romantizma naslonjena na instinkte, zemlju, tlo. Zašto tamna? To je jedna ista sila, koja dolazi iz regiona u kojima su parovi suprotnosti jedno i koja se, kao mesec, čas osvetljava čas zatamnjuje.

I nije to samo Guča.

Savom svako veče plove brodovi-igranke, koje pesma prati kao rep:

I postaću plava
I biću kučka prava
I leći ću sa njim
Da te poni–ziim.

– Postani stanovnik planete zabave – dere se radio.

Sticajem okolnosti išao sam u nekoliko restorana sa živom muzikom. U Srbiji ljudi vole da se vesele. (Umesto da rade! – dodaje iza leđa poučni glas direktorke moje gimnazije.) Što se muzike tiče, obično mi se sviđa svaka sedma pesma. Ali nije u tome stvar, zanimljivo je posmatrati svet kako igra. Zanimljivo je kako neko trijumfalno podigne ruku, okrene kuk, kako zatvori oči, trzne ramenima. I naročito – kako se žene transformišu. Gledao sam sedamdesetogodišnjake kako plešu u zemunskom „Buena Vista Social Clubu“ („Tri Lađara“), gde sviraju džez neki od istih muzičara koji su tu svirali 1957. Digne se neki čiča u košulji boje olujnog neba i neka bakica u crvenoj haljini, i kad zaigraju vidiš da je on bio frajer i da je ona bila riba. Pokreti se ne gube. Rukopisi ne gore.

Uglavnom ženske igraju pre muškaraca.

– Zašto?

Jaca trese plavim kovrdžama i odgovara:

– Zato što su prirodnije. Što se manje stide.

– Mislio sam da nikad ne mogu da prestanem da pušim – priča mi pevač u kafani. – Najviše što sam mog’o da se nadam je možda petnaest dana do nove godine. Tu su ležale cigare i ja sam ih gurno – on izvede jedan mali pokret prstima. – I kako sam ih gurn’o, nisam ih nikad dohvatio. Da l’ je to sudbina. Jedan moj drug je bio kockar. I onda mu je pravi soko sleteo na terasu usred grada i gledao ga. On je pošao u kockarnicu i nije mogao da uđe. To je neki predak doš’o da ga upozori.

U blokovima petkom iz pet stanova trešte muzike, ko da sam na Santo Domingu.

U užasno sparnu noć, na kraju radnog dana, polazimo na splav „Crni Panteri“, u mraku iza nasipa na Ciganliji. U zlatnim danima na splavu su mafijaši nazdravljali diplomatima. Tu se možete osetiti kao da ste u Šapcu hiljadu devetsto jedanaeste. Moj prijatelj K. je tamo sedeo sa švajcarskim ambasadorom. Njegova žena u holivudskoj haljini od čistog srebra skakala je na sto i počela svoje zmijsko izvijanje. Haljina je odražavala mesec i škiljave lampe. Zvuči odlično. Samo… moram vas upozoriti, ljubitelji, ne voli svako tu atmosferu. Romanopisac Vlada me upozorio:

– Pazi. To su jedini Cigani na svetu koji nemaju sluha.

Kovertirao sam upozorenje i pošli smo.

Na „Crnim Panterima“ Toma nam objašnjava da mu za svakog starog muzičara što ode dođu dvojica mladih.

– Dobra deca – klima on.

– Udebljo si se – govori mu netaktično Jaca.

– Jesam, al’ ne smem da smršam. Onda bi moji Cigani rekli da mi loše ide.

Ono što Toma naziva ciganskom filharmonijom smesta je okružilo sto. Grunula je:

Ak avel e Verka…

Za sluh ne znam, ali energija je tu. Harmonika prvo sikće a zatim se pretvara u orkan. Ja je za trenutak slušam onako kao što je Babelj slušao Di Grasa u odeskoj operi. Toma svira kašike prvo poput kastanjeta, pa o bedra, pa o sto.

– Sve što je skladno to me ne zanima – izjavio je beogradski konceptualni umetnik.

Hohadala o lađari lole papučenca…

Čarls Bronson okida žice kontrabasa zvečkom. Toma priča da je kad je Zubin Mehta doš’o drugi put primetio da Bronson nije zamenio žice šest godina.

– Ova je autobiografska – objašnjava Toma i peva sa uživanjem i veseljem o onome što je jednom moralo boleti. I gosti igraju. Zatim pokazuje rukom po sumračnom splavu i nabraja:

– Ona je došla iz Kanade, ovaj iz Amerike, onaj iz Australije, onaj iz Frankfurta…

A noć je tako sparna. Trideset stepeni u ponoć. Pivo kroz znoj kvasi potiljak. Ja nisam igrao, izuzev smehom. Jaca i, naročito, Marina su igrale, talasajući rukama. Žuti mesec se okretao na nebu kao pečeni vo.

Onda se stvorio sto pun Rusa. Doveo ih je pijani Srbin i naredio:

– Samo mi nemojte ona ruska sranja.

– Samo afrička – odgovorio je crni violinist, nalik na Sicilijanca.

Mesec je nad Beogradom bio pun. Čovek se lako mogao pretvoriti u vukodlaka. Pijani mladić je nadahnuto zasvirao na kašikama. I preslatka Ruskinjica se osvrtala, igrala, usput učeći, i gledala ljude u oči.

– Živa duša – rekla je Jaca.

– Gospodin hoće da promeni piće.

– Da, daj mi litar belog i kiselu. Uzgred budi rečeno, šta znači „čavoro“?

– Ne znam – kaže mi kelner. – Mi uopšte nismo Cigani. Ja sam baš izučavo etnologiju. Mi ni ciganski jezik ne znamo, ni običaje. Mi smo Vlasi. I kod kuće pričamo vlaški.

Preko crne vode videli su se dva fabrička dimnjaka, neka žarka svetla i neka bela. Temperatura jedva da je padala jedan stepen na sat vremena. Eol je puštao najstidljiviji vetrić na svetu, da nas razdraži, a zatim ga vraćao u futrolu.

– Jesi znao Paganinije što je sedeo kod Rcea na Adi Međici?

– Genijalac je bio.

Da, diplomati su dolazili ovde. I ovaj ambasador. I onaj. I gradonačelnik Krfa.

– Milošević mu dao zvona i medalje, a on ih sve dao meni.

Ej da imam ko što nemam, pa da kupam bel konj…

Cigani prilaze stolu, na čijem kraju sedi Gordon, Jacin kanadski muž, sa izrazom ulovljene štuke. Priznaću vam da Gordon ume lepo da se osmehne i da je dobar otac dvoje dvojezične dece, ali je tačno tako izgledao. Kao ulovljena štuka.

– Jel ti nije neprijatno kad ti tako priđu muzičari? – upitao me on.

– Pa, kako da ti kažem…

Ke ti kupam krevet za da spiješ ti so mene iljada i jedna noć.

Kad ne bi bilo žica uvo bi mi bilo u rezonatorskoj kutiji gitare. Gudalo mi trepti pored slepoočnice kao Hermesovo krilo.

Adddio, addio amore…

– Emocija – viče debeli Toma, udarajući se pesnicom po srcu. – Kardio!

Muzika je prešla za susedni sto. Digla se devojka. Reći ću vam, braćo rođena, pomislio sam da je premršava. Kad je zaigrala shvatio sam dve stvari: da je lepa i da je profesionalka. (Nije mi namera da skidam ironični osmeh sa lica čitaoca.) Ona se diskretno osvrće da vidi da li je gledaju, kao svako ko izvodi predstavu. Sitni trzaji ramenima mi izgledaju teži nego ta neumorna igra kukova. Iza nje se razigrao lik sa mornarskom majicom na krupne pruge i zapisom „Made In the World“.

Io vado via…

Ne popušta vrućina. Voda se ljeska kao nafta. Svetla slična čičcima šikljaju sa druge strane. U svakoj bonaci vetra špricer kvasi potiljak.

Amara terra mia…

Cigani koji su u stvari Vlasi su se vratili.

Violinista približava gudalo uvu našega Gordona, koji sedi sa istom smrznutom facom. Gordonu se ni usna ne pomera. Ustremljeno lice nepopustljivo ponavlja: Ja ovo ne razumem.

Ja inače verujem da je sve prevodljivo, ali traži toliko vremena da…

Preplanula Jaca trese plavim kovrdžama i žmuri.

Miriše muljevita reka.

Toma diže čašu i priseća se.

– A znaš kad je bio onaj Dražin sin gradonačelnik, i dođe on kod mene, a ja mu kažem i moj deda je bio sa tvojim ćaletom u zatvoru…

Daleki mesec peče mi slepoočnicu kao bliska cigareta.

– Samo, moj deda je bolje prošao od tvog ćaleta…

Pogled mi luta preko muljevite vode i vraća se na Tomino lice kad izvodi zaključak:

– Za kokošku su ga osudili a za jaja su ga pomilovali.