Tramvaj zvani čežnja

Izlomljena putanja koju će The Rolling Stonesi opisati tokom turneje „Licks“ Starim kontinentom neće dosegnuti do Beograda. Advokatska kancelarija „Bray&Krais“ koja zastupa grupu raskinula je ugovor o beogradskom nastupu desetak dana nakon ubistva republičkog premijera Zorana Đinđića, ali je producentska kuća Komuna, nesuđeni organizator gostovanja, tek sada smogla snage da o tome obavesti one koji su se spremali da vide vremešnu družinu, koju će jedino sudnji dan sprečiti da lunja daleko od mesta gde njeni vršnjaci dremuckaju u sitne sate, da zaskače za instrumente i, po ko zna koji put, mahnito praši The last time. Oni koji u ovakvim vestima nalaze povoda za potuljeno radovanje, dobili su dar s neba. Ostali će samo duboko uzdahnuti.

Ne moraju se Stonesi voleti da bi se osetila praznina zbog saznanja da će prizor razigranih šezdesetogodišnjaka i dalje biti privilegija uređenijih zemalja, jednog drugačijeg civilizacijskog konteksta, tamo gde oni koji vrše vlast ne umiru ispred pragova državnih institucija.

U hladnom, pravničkom tonu kanadskih advokata kaže se da su zajedno sa svojim klijentima razmotrili posledice uvođenja vanrednog stanja, nakon čega su odlučili da raskinu ugovor. Oni beogradskog partnera u organizaciji ovog koncerta podsećaju da je srpska vlada proglasila vanredno stanje nakon atentata na srpskog premijera Zorana Đinđiđa 12. marta 2003. Po njihovoj proceni, izvođenje najavljenog koncerta u Beogradu moglo bi direktno da ili indirektno izloži umetnike ili prateće muzičare (promotera ili deo publike) „opasnosti od smrti ili povreda“ s obzirom na stanje „građanskog sukoba“ koje je postalo evidentno „nakon atentata na premijera i uvođenja vanrednog stanja“. Pozivajući se na određene članove ugovora, „Bray&Krais“ sa žaljenjem informiše Komunu o kolektivnoj odluci svojih klijenata, verujući da će njihov partner razumeti „da se koncert ne može održati iz navedenih razloga“.

To je kao da krene Angie taman kada su svi počeli da skaču uz Jumpin Jack Flash, mada u podtekstu piše – nešto ste pokušali, ali ste nam još jako sumnjivi. Sačekaćemo još neku godinu, vreme je pred nama.

Očito je da menadžeri koji su organizovali turneju nisu imali volje da proveravaju šta će se zaista dogoditi nakon smrti Zorana Đinđića, da li će nadležne službe zaista srušiti kuću jednog od organizatora ubistva onoga ko je pismeno garantovao da će koncert Stonesa proteći u najboljem redu, niti je postojala trunka strpljenja da se potvrdi da li će policija zaštititi ostale ljude iz političkog establišmenta, koji su se potrudili da dovedu Stonese u Beograd. Ta vrsta razumevanja više ne postoji u svetu koji je davno shvatio da zločinci ne mogu biti „zaslužni“ za bilo šta osim za zločin, a to se, je l’ te, lako utvrđuje i brzo kažnjava.

Ugovor o dolasku The Rolling Stonesa u Beograd od početka je sročen u duhu „uzmi ili ostavi“. Tu nije bilo prostora za pregovore. Postojala je mogućnost da se prihvate uslovi pobrojani na osamdesetak strana i da se prihvate Džegerova izvoljevanja u koja spada obezbeđivanje stola za bilijar, pet štapova, dva kompleta kugli i krede, inače ništa, zašto bi on dolazio bilo gde i plazio svoj izanđali jezik.

Verovatno postoji dosta svežih bendova koji bi više obradovali mladež željnu zabave, ali ima i toliko novih knjiga, pa većina čitalaca na kraju dođe do one drevne scene u kojoj se dve vojske danima vijaju podno vetrovitog Ilija. To je neka vrsta duhovnog vaspitanja. Tako je i sa Stonesima. Ima toliko modernih zgrada sa fasadama od stakla i akrila koje vredi videti, ali se s poštovanjem obilazi ona stara, kamena građevina u Pizi. The Rolling Stonesi su neka vrsta Krivog tornja popularne kulture. Ne vredi ga ispravljati, ali valja požuriti da se to čudo vidi, dok još prkosi zakonima gravitacije. Stonesi su bili destruktivni, blazirani, cinični i kemp, sada su i destruktivni i blazirani i cinični i kemp – citat svojih slabosti i vrlina. Nažalost, oni koji budu želeli da se vlastitim očima uvere kako ova grupa prkosi zakonima vremenske gravitacije, moraće da zapucaju do Viene ili Praga.

Mada Beograd nije definitivno otpisan na sajtovima fanova ove grupe, konačnu odluku doneo je ovih dana glavni promoter turneje Majkl Kol zajedno sa regionalnim, evropskim menadžerima. Još se ne zna čije će nebo umesto beogradskog obasjati 2. avgusta stotine reflektora, ali se već nagađa da će Stonesi te večeri svirati na nekom belgijskom festivalu. Beogradu su ostala govorkanja, rumor, kako vole da kažu tankoćutniji Britanci, ali i manje senzibilni fanovi ove grupe koji nisu uspeli da nađu neki cockney izraz za nedoumice koje su poslednjih nedelja pratile beogradski nastup. Nada da će planirani termin biti vraćen Beogradu definitivno je raspršena, jer se pragmatizam onih koji organizuju ovu vrstu koncerta buni već na samu pomisao da se ugovor potpisuje u decembru, a raskida u martu, da se jedan dogovor rastura, a pravi novi, bez obzira što se u međuvremenu dogodilo. Nisu pomogle ni nove garancije političkih čelnika i drastično povećanje novčanog depozita. Nisu vredela ni pisma pojedinih diplomata u kojima se tvrdilo da je bezbednosna situacija bolja nego u trenutku kada je zaključen ugovor o gostovanju na Hipodromu.

Za emocije i sažaljenje nije bilo prostora. The Rolling Stones su previše umorni od povlačenja za rukave. Beogradski koncert jeste bio neka vrsta misije, ali je iza toga stajala zarada od milion i po američkih dolara. Ta vrsta milosrđa nije za odbacivanje. Da ima mesta za saosećanja, ne bi vodeći muzički časopisi još krajem prošle godine organizovali javne debate zbog cene karata u Beogradu koje bi, prema njihovim informacijama, iznosile trećinu prosečne zarade u Srbiji.

To ne znači da bi beogradski nastup bio kao koncerti u Parizu, Londonu, Amsterdamu ili Barseloni, gde će ova grupa svirati narednog leta. Naprotiv. Gostovanje Stonesa od početka nije bilo samo koncert. Kada su na konferencijama za novinare koje najavljuju slične događaje učestvovali politički čelnici? Dolazak The Rolling Stonesa od početka je predstavljen kao deo političkog programa, kao tajna stavka dogovora Demokratske opozicije Srbije sa urbanom Srbijom. Demokratija, sloboda medija, promena Ustava, novi izbori, vladavina prava… i kao vrhunac – The Rolling Stones u Beogradu! Dobro, nisu baš sva obećanja ispunjena, ali ne treba cepidlačiti, ko je još u stanju da ostvari sve ono što obeća, ali su se neki ljudi zbiljski potrudili da dovedu Džegera u Beograd. The Rolling Stones su bili kao neka vrsta potvrde da se nešto suštinski promenilo, neka vrsta suvog žiga normalnog života.

Teško je reći koliko ima istine u fami koja je oko njihovog dolaska stvorena krajem prošle godine, ali su priču da The Rolling Stones dolaze u Srbiju sa misionarskim ambicijama podgrevali i muzički časopisi poput NME, koji je pisao kako se Zoran Đinđić zakleo da će dovesti Mika Džegera u Beograd, „nakon što je diktator Slobodan Milošević svrgnut dve godine ranije“. Fantazije (ili dobra obaveštenost?) autora ovih magazina vinule su se do tih visina da su tvrdili kako je sam Zoran Đinđić pisao Miku Džegeru da dođe u Beograd, pregovarajući lično sa menadžmentom grupe o poseti Srbiji. Možda je Đinđić stvarno založio svoj autoritet za ovu stvar, ali su medijske plodove gostovanja pobrali Čedomir Jovanović i Ivan Andrić, dolazeći na konferenciju za štampu sa zakašnjenjem od tričavih četrdesetak minuta, tek da novinari shvate kako je težak život poslanički i kako ima toliko stvari da se završi pre nego što se ugrabi neki slobodan trenutak za obaveštenje, da će The Rolling Stones konačno svirati u Beogradu. Ukoliko je neko od njih zaista pomogao da grupa prihvati da dođe, to je njegov privatni doprinos, lični gest, sa kojim se ne vitla iznad glava ljudi koji to slušaju otvorenih usta. U protivnom, to je samo jeftin politički marketing.

Ukoliko neko od njih bude učestvovao na konferenciji za novinare gde će podeliti neprijatnost činjenice da su Stonesi otkazali svoj beogradski nastup, može se poverovati da u tome nije bilo nekih skrivenih namera. Do tada je Maksi Ćatoviću, direktoru Komune, preostalo da sam priča zašto je grupa ponovo zaobišla Beograd, mada je dosta toga jasno i bez dodatnih objašnjenja. Otkazivanje koncerta Stonesa je, kao i drugi slični gestovi, neka vrsta ogledala, jer se često na licu drugog lakše prepozna ono što se dešava sa vama samima. Ako je većina spremna da se pomiri sa atmosferom u kojoj godinama živi, ima neko ko može da postavlja granice. Mnogo labavije od nekih drugih, ali ipak jasno vidljive.